Između zakona i profita: Zašto su kladionice i dalje u blizini škola

Regulativa kao prvi bedem zaštite

Zakon o igrama na sreću u Srbiji postavlja jasne parametre koji imaju za cilj da ograniče dostupnost kladionica i automat klubova maloletnim licima. Osnovna odredba nalaže da nijedan objekat ovog tipa ne sme biti udaljen manje od 200 metara od osnovnih ili srednjih škola. Dodatno, propisana je i međusobna udaljenost između dva objekta za igre na sreću, koja mora iznositi najmanje 100 metara.

Ova pravila nisu samo administrativna ograničenja, već pokušaj države da kreira bezbednu zonu oko obrazovnih institucija. Udaljenost se ne meri vazdušnom linijom, već specifičnom metodologijom koja podrazumeva najkraći bezbedni pešački put. Ovakav pristup sugeriše da zakonodavac prepoznaje važnost fizičke odvojenosti mesta gde se odvijaju igre na sreću od svakodnevnih ruta kojima se kreću učenici.

Ipak, postavlja se pitanje efikasnosti ovakvih mera kada se u realnosti susrećemo sa objektima koji su vizuelno veoma blizu školskih dvorišta. Dok zakon propisuje minimalne distance, interpretacija tih odredbi često postaje predmet sporenja između aktivista, građana i samih priređivača igara na sreću.

Metodologija merenja i uloga geometra

Jedan od ključnih razloga zašto javnost često percipira kladionice kao prebliske školama leži u razlici između vizuelne procene i zvanične zakonske metodologije. Prema tumačenju nadležnih organa i samih kompanija, udaljenost se utvrđuje kroz upravni postupak koji zahteva angažovanje ovlašćenih geodetskih organizacija i veštaka saobraćajne struke.

Ovaj proces podrazumeva izradu projekta koji definiše najkraći bezbedni pešački put od ulaza u kladionicu do najbliže ivice školske zgrade. U taj proračun ulaze faktori poput postojanja pešačkih prelaza, ograda koje usmeravaju kretanje pešaka ili fizičkih barijera poput zidova. Zbog toga se može desiti da kladionica koja deluje kao da je preko puta škole, formalno ispunjava uslov od 200 metara jer putanja koju pešak mora da pređe zaobilazi prepreke ili koristi udaljeniji prelaz.

Kompanije iz sektora igara na sreću ističu da je njihovo poslovanje strogo kontrolisano i da nijedna dozvola ne može biti izdata bez overene dokumentacije. Oni naglašavaju da se merenja ne mogu vršiti proizvoljno putem digitalnih mapa ili mobilnih aplikacija, jer takvi alati ne uzimaju u obzir bezbednosne aspekte saobraćaja koje veštaci moraju da verifikuju.

Psihološki uticaj na osetljive grupe

Prisustvo kladionica u neposrednoj blizini škola nosi sa sobom dublje psihološke implikacije, posebno kada je reč o razvoju mladih. Stručnjaci ukazuju na fenomen opservacionog učenja, gde deca i tinejdžeri usvajaju obrasce ponašanja posmatranjem svoje okoline. Kada su kladionice deo svakodnevnog pejzaža, one postaju normalizovan deo društvenog ambijenta.

Psiholozi upozoravaju da sama činjenica da su ovi objekti dostupni, čak i ako je maloletnicima ulaz zabranjen, šalje dvosmislenu poruku. Deca vide odrasle kako ulaze i izlaze, čuju priče o dobicima i gubicima, što stvara osnovu za buduće formiranje zavisničkog ponašanja. Kockanje funkcioniše na principu varijabilnog režima potkrepljenja, gde neizvesnost ishoda igra ključnu ulogu u stvaranju zavisnosti.

Kada se zakoni doživljavaju kao formalnost koja se lako zaobilazi, stvara se atmosfera nepoverenja u institucije. Kritičari smatraju da se zakoni često prilagođavaju potrebama industrije umesto da budu usmereni isključivo na zaštitu javnog interesa, što dodatno komplikuje borbu protiv patološkog kockanja koje, prema podacima Instituta Batut, pogađa desetine hiljada ljudi u Srbiji.

Aktivizam i digitalna transparentnost

Pojava platformi poput 'Stop kocki' predstavlja pokušaj civilnog društva da digitalizuje i učini transparentnim podatke o lokacijama kladionica. Ovakvi projekti koriste dostupne podatke kako bi vizuelno prikazali koncentraciju objekata u odnosu na škole, čime se podstiče javna debata o poštovanju propisa.

Iako ovakve inicijative pružaju vredan uvid, one se suočavaju sa izazovom nepotpunih ili neažurnih zvaničnih baza podataka. Aktivisti naglašavaju da im je cilj buđenje svesti građana, jer smatraju da samo udruženi pritisak javnosti može naterati institucije da rigoroznije sprovode kontrolu i preispitaju metodologiju kojom se mere udaljenosti.

Institucije, sa druge strane, često osporavaju ovakve mape, tvrdeći da one ne uzimaju u obzir sve zakonske parametre bezbednosti. Ipak, postojanje ovakvih platformi ukazuje na rastuće nezadovoljstvo građana i potrebu za većom odgovornošću svih aktera u procesu izdavanja dozvola za rad kockarnica.

Ekonomski značaj i profitabilnost sektora

Industrija igara na sreću u Srbiji predstavlja značajan ekonomski faktor, kako kroz ostvarene profite vodećih kompanija, tako i kroz doprinose državnom budžetu. Vodeći priređivači, poput kompanija Mocart, Soccer bet, Balkan bet i Merkur, ostvaruju milijarde dinara profita na godišnjem nivou, što potvrđuje visoku potražnju za ovim uslugama.

Državni budžet takođe ima direktnu korist od ovog sektora, kroz uplate koje se mere stotinama miliona evra godišnje. Ovaj podatak često komplikuje diskusiju o ograničavanju rada kladionica, jer se postavlja pitanje balansa između ekonomskih interesa i socijalne zaštite stanovništva.

Iako je broj kladionica blago opao nakon izmena zakona iz 2020. godine, njihova koncentracija i dalje ostaje visoka. Finansijska snaga ovih kompanija im omogućava da profesionalno pristupe ispunjavanju svih zakonskih uslova, uključujući angažovanje geometara, što im daje snažan argument u odbrani zakonitosti svog poslovanja.

Izazovi retroaktivne primene propisa

Jedan od čestih problema u primeni zakona jeste pitanje retroaktivnosti. Mnoge kladionice su otvorene pre donošenja strožijih pravila 2020. godine, što stvara pravni vakuum u kojem se postojeći objekti često ne mogu tek tako zatvoriti ukoliko su u trenutku otvaranja ispunjavali tada važeće uslove.

Zakonodavac se trudi da balansira između pravne sigurnosti i potrebe za zaštitom javnog zdravlja. Dok se pravila o udaljenosti od škola primenjuju dosledno, pravila o međusobnoj udaljenosti kladionica često nailaze na prepreke u primeni na objekte koji su već godinama na istim lokacijama.

Ovo dovodi do situacija gde se na jednoj raskrsnici može naći više kladionica, što kod građana stvara utisak haosa i nepoštovanja zakona. Rešenje ovog problema zahteva dugoročnu strategiju koja bi podrazumevala postepeno prilagođavanje ili strožiju kontrolu prilikom svake obnove dozvole za rad.

Put ka odgovornijem društvu

Rešavanje problema blizine kladionica i škola zahteva sinergiju između države, industrije i građanskog sektora. Neophodno je da nadležni organi obezbede potpunu transparentnost u procesu izdavanja dozvola i da redovno vrše terenske provere koje nisu zasnovane samo na projektnoj dokumentaciji.

Takođe, edukacija mladih o rizicima kockanja mora postati prioritet, jer fizička udaljenost objekata nije dovoljna zaštita ako ne postoji svest o opasnostima koje igre na sreću nose. Društvo mora da se zapita kakve poruke šalje svojim najmlađim članovima kroz urbanističko planiranje i dostupnost kockarskih sadržaja.

Zaključno, dokle god postoji jaz između formalno-pravne ispravnosti i realne slike na terenu, tenzije će biti prisutne. Odgovornost je na svim stranama da se propisi ne doživljavaju kao prepreka, već kao neophodan okvir za očuvanje zdravog društvenog ambijenta.

Izvor: Nova ekonomija, priče i analize · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)