Kraj neoliberalne ere: Da li smo na pragu fundamentalne ekonomske promene

Četiri decenije dominacije i akumulirano nezadovoljstvo

Neoliberalizam kao dominantna ekonomska i politička paradigma oblikuje globalne tokove već više od četrdeset godina. Njegova osnovna obećanja počivala su na premisama o slobodnom tržištu, deregulaciji i privatizaciji kao ključnim pokretačima prosperiteta, prilika i lične slobode. Međutim, nakon decenija primene, rezultati su postali predmet ozbiljne kritike zbog rastuće nejednakosti i sistemske nestabilnosti.

Danas se suočavamo sa paradoksom u kojem su javne usluge degradirane, dok su troškovi života, posebno stanovanja, postali nepristupačni za većinu stanovništva. Ekonomska nesigurnost postala je konstanta, a ne izuzetak, što je dovelo do erozije poverenja u institucije koje su ovaj model sprovodile. Ljudi širom sveta, od Evrope do Azije i Amerike, sve glasnije izražavaju nezadovoljstvo, signalizirajući da su iscrpili strpljenje prema sistemu koji ne isporučuje obećane rezultate.

Ovo nezadovoljstvo nije ograničeno na jednu državu ili region, već predstavlja globalni fenomen. Protesti u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Srbiji i drugim zemljama pokazuju da su uzroci nezadovoljstva povezani. Iako su zahtevi specifični za lokalne kontekste, poput cena stanova u Španiji ili obrazovanja u drugim zemljama, zajednički imenitelj je odbacivanje neoliberalnih zahteva koji od pojedinaca traže prilagođavanje sistemu koji ih sistemski marginalizuje.

Generacija Z kao predvodnik promene

Mladi, a posebno pripadnici generacije Z, nalaze se na samom čelu pokreta koji zahtevaju promenu statusa kvo. Za razliku od prethodnih generacija, oni jasno vide da neoliberalni model ne nudi povrat na investiciju u njihovo obrazovanje ili radni angažman. Njihova frustracija proizilazi iz činjenice da su mogućnosti za napredak postale drastično ograničene, dok su rizici i troškovi života nastavili da rastu.

Ova generacija ne protestuje samo zbog ekonomskih pitanja, već i zbog klimatskih promena i društvene nepravde. Njihova uključenost u politički život nije samo prolazni trend, već reakcija na sistem koji ignoriše njihovu budućnost. Zahtevi za većim ulaganjem u javne resurse i obrazovanje direktan su odgovor na politiku koja je decenijama favorizovala privatizaciju i smanjenje javne potrošnje.

Odbijanje mladih da prihvate narativ o neizbežnosti neoliberalizma predstavlja ključni faktor u destabilizaciji postojećeg poretka. Oni postavljaju pitanja o vrednosti tehnologije, uticaju velikih korporacija na demokratiju i potrebi za drugačijim društvenim ugovorom. Njihova energija i odlučnost sugerišu da se nalazimo u trenutku kada se akumulirana nezadovoljstva pretvaraju u konkretan politički pritisak.

Teorija prelomne tačke i moć malih pokreta

Koncept prelomne tačke, ili tipping pointa, suštinski je važan za razumevanje procesa društvenih promena. Prema istraživanjima profesorke sa Harvarda, Erike Čenovit, čak i relativno mali, ali dobro organizovani pokreti mogu postići izuzetne rezultate. Njena analiza sugeriše da kada oko 3,5 odsto populacije aktivno učestvuje u zahtevima za reformama, verovatnoća za postizanje održivih promena značajno raste.

Ovaj fenomen se ne dešava preko noći. On je rezultat dugogodišnjeg akumuliranja pritisaka koji na kraju dovode do trenutka kada mala, simbolična akcija može pokrenuti lavinu promena. Iako je nemoguće precizno predvideti koji će događaj biti okidač, istorijski primeri pokazuju da promene mogu biti brze i nepovratne kada se dostigne kritična masa nezadovoljstva.

Zahtevi za reformama moraju biti jasni i podržani dugoročnom organizacijom da bi postali efikasni. Protesti koji se danas odvijaju širom sveta mogli bi postati upravo ti pokretači promene ako uspeju da artikulišu koherentnu alternativu. Ključ nije samo u masovnosti, već u sposobnosti da se održi pritisak dok se ne stvore uslovi za sistemsku transformaciju.

Zamka promene vlade bez promene sistema

Česta greška u političkom diskursu je verovanje da smena vlasti automatski znači i promenu ekonomske politike. U mnogim zemljama, uključujući Veliku Britaniju, postoji problem takozvane jednopartijske alternative, gde različite političke opcije zagovaraju gotovo identične ekonomske modele. Kada se ekonomske pretpostavke na kojima počivaju politike ne menjaju, rezultati ostaju isti bez obzira na to ko sedi u fotelji.

Građani postaju svesni da zamena jedne garniture drugom nije dovoljna ako obe strane prihvataju neoliberalnu dogmu. Zato su protesti usmereni protiv samog sistema, a ne samo protiv konkretnih partija. Postoji rastuća svest da tržišta ne smeju dominirati političkim odlučivanjem i da je neophodno vratiti državi njenu ulogu u zaštiti javnog interesa.

Ovakav pristup zahteva odbacivanje rentijerskog društva koje profit izvlači kroz kamate i rente, umesto kroz produktivnu ekonomiju. Ljudi traže sistem koji će staviti njihovo blagostanje u centar pažnje, umesto da budu podređeni zahtevima finansijskih tržišta. Ovo je suštinski zahtev za demokratizacijom ekonomije i povratkom kontrole nad resursima koji su od javnog značaja.

Ekonomija nade i politika brige

Ako neoliberalizam zaista dolazi do svog kraja, postavlja se ključno pitanje: šta ga zamenjuje? Samo odbacivanje starog sistema nije dovoljno; neophodna je kredibilna alternativa. Potrebna je izgradnja ekonomije nade i politike brige, koje će ljude, demokratiju i kolektivno blagostanje staviti ispred interesa tržišnih aktera.

Ekonomija nade podrazumeva kreiranje prilika za sve, a ne samo za privilegovane. To znači prioritet javnih usluga nad outsourcingom i povratak države u ulogu garanta ekonomske stabilnosti. Politika brige, sa druge strane, fokusira se na one koji su u dosadašnjem sistemu ostali na marginama, obezbeđujući inkluzivnost i sigurnost za generacije koje dolaze.

Ovaj novi model mora biti zasnovan na principu da je svaki pojedinac važan. To je sušta suprotnost dosadašnjoj praksi gde su ekonomski pokazatelji često bili važniji od ljudskih života. Izgradnja ovakvog sistema zahteva vreme i hrabrost, ali je neophodna kako bi se izbegao period dugotrajne društvene nestabilnosti i neizvesnosti.

Izazov interregnuma i budući pravac

Nalazimo se u fazi koju bismo mogli nazvati interregnumom, periodom u kojem stari sistem više ne funkcioniše, dok se novi još uvek nije rodio. Ovo je vreme velike turbulencije i neizvesnosti, gde stari neoliberalni poredak pokazuje znake propadanja, ali još uvek zadržava institucionalnu snagu. Postoji rizik da ovaj period potraje nekoliko godina, tokom kojih će se voditi borba za definisanje budućnosti.

Uspon i pad ekstremnih političkih pokreta, kao i preispitivanje uloge tehnoloških giganata, samo su simptomi dubljih promena. Ljudi sve češće kažu ne modelima koji promovišu autoritarnost ili monopolsku moć. Oni traže slobodu, ali ne onu koja je definisana tržišnim pravilima, već onu koja omogućava dostojanstven život u zajednici.

Vreme će pokazati da li smo zaista na pragu istorijske prekretnice ili tek na početku duge borbe za promenu. Ipak, činjenica da je svest o neophodnosti promene postala široko rasprostranjena predstavlja prvi korak ka transformaciji. Izgradnja zajedničke alternative koja će biti dovoljno koherentna da zameni neoliberalizam ostaje najveći izazov pred kojim se nalaze društva širom sveta.

Izvor: Richard Murphy, Tax Research UK · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)