Mit o milijarderima i milijardama koje navodno napuštaju ostrvo

Anatomija medijske vesti i njeni izvori

Savremeno novinarstvo često poseže za senzacionalističkim naslovima kada izveštava o makroekonomskim trendovima i promenama u poreskoj politici. Medijski izveštaji redovno privlače pažnju javnosti tvrdnjama o masovnim migracijama imućnih pojedinaca koji navodno sa sobom nose ogromne sume novca. Takve vesti se obično oslanjaju na javno dostupne registre i specijalizovane indekse bogatstva koji prate kretanje svetske elite. Međutim, detaljniji uvid u metodologiju kojom se ovi podaci sakupljaju otkriva brojne nedoslednosti i proizvoljna tumačenja.

U središtu pažnje našla se jedna zapažena medijska objava koja je alarmirala javnost tvrdnjom o ogromnoj finansijskoj rupi nastaloj usled navodnog odlaska velikog broja milijardera. Autor ove analize posmatrao je podatke iz zvaničnih poslovnih registara i uporedio ih sa proklamovanim gubicima koje su preneli globalni mediji. Pokazalo se da su uslovi koje su sami izvori postavili za definisanje ove pojave često ostajali neispunjeni u polovini analiziranih slučajeva. Time se čitava konstrukcija o dramatičnom ekonomskom udaru urušava pod teretom sopstvenih kontradiktornosti.

Kada se vesti o odlasku bogatih prenose bez dublje provere, stvaraju iskrivljenu sliku u javnosti o tome kako funkcioniše globalni kapital. Čitaoci stiču utisak da se bogatstvo seli jednostavno poput prtljaga u avionu, iako je ekonomska stvarnost znatno složenija. Upravo zbog toga je neophodno rastaviti ovakve izveštaje na sastavne delove i razumeti koji se sve faktori previđaju u svakodnevnom izveštavanju o kretanju kapitala.

Metodološke greške u praćenju prebivališta

Precizno utvrđivanje gde neka izuzetno bogata osoba zapravo živi predstavlja složen zadatak za istraživače i statističare. Često se dešava da zvanični dokumenti pružaju oprečne informacije o mestu boravka istog pojedinca u istom vremenskom periodu. Na primer, podaci iz poslovnih registara mogu ukazivati na to da određena osoba posluje i boravi u jednoj državi, dok drugi dokumenti iste kompanije sugerišu sasvim suprotno. Mediji ove nijanse zanemaruju, tražeći jednostavne priče koje donose brze klikove i privlače pažnju.

Analiza specifičnih slučajeva iz pomenutih izveštaja otkriva brojne primere gde pojedinci uopšte nisu promenili mesto boravka u navedenom roku, ili su se vratili pre nego što su izveštaji uopšte objavljeni. Neki akteri ovih priča su formalno prijavili preseljenje mnogo ranije nego što su analitičari računali, dok drugi održavaju dvojna prebivališta u više država istovremeno. Kada se ovakvi pojedinačni primeri saberu, oni čine značajan deo ukupne sume koja se navodno preselila preko granice, čineći čitavu statistiku nepouzdanom.

Pored toga, vremenski okvir u kojem se navodne migracije dešavaju često se prilagođava političkim dešavanjima umesto realnim činjenicama. Povezivanje svake promene adrese sa aktuelnim političkim promenama i novim poreskim propisima zanemaruje lične i porodične razloge zbog kojih se ljudi inače sele. Zaključci izvučeni na osnovu pogrešnih datuma i nepotpunih adresa ne mogu služiti kao temelj za ozbiljne ekonomske procene o sudbini jedne nacionalne ekonomije.

Pripisivanje tude imovine i preuveličavanje

Jedan od ključnih problema u proceni vrednosti kapitala koji navodno napušta neku zemlju jeste pogrešno pripisivanje bogatstva pogrešnim ljudima. Analize su pokazale da se imovina cele šire porodice često pripisuje samo jednom mlađem članu koji se preselio u inostranstvo. Otac koji je tokom decenija izgradio ogroman poslovni sistem i dalje živi u matičnoj zemlji, dok njegov sin, koji vodi samo jedan ogranak posla, menja prebivalište. Medijski izveštaji tada ceo porodični imetak računaju kao izgubljen za nacionalnu ekonomiju.

Slični problemi se javljaju i kod složenih pravnih struktura kao što su porodični fondovi i trastovi. U mnogim slučajevima, imućni pojedinci zakonski prenose vlasništvo nad akcijama na posebne fondove čiji prihodi pripadaju široj porodici, dok osnivač prema zvaničnim papirima nema direktan ekonomski interes niti puno vlasništvo nad tim fondovima. Uprkos tome, istraživači bogatstva celokupnu procenjenu vrednost tih akcija i dalje vezuju za lično ime osnivača. Kada taj osnivač promeni adresu, izveštaji automatski beleže odlazak čitave milijarderske vrednosti, iako se pravna realnost vlasništva uopšte nije promenila.

Postoje i primeri gde se vrednost kompanija drastično precenjuje u odnosu na zvanične berzanske izveštaje ili procene uglednih finansijskih časopisa. Kada se saberu sve ove greške u proceni pojedinačnih neto vrednosti, dolazi se do zaključka da su navodni gubici naduvani za više stotina procenata. Finansijsko novinarstvo u želji da prikaže dramatičnu sliku zanemaruje osnovne računovodstvene i pravne činjenice o tome ko zapravo poseduje akcije i gde se te kompanije nalaze.

Geografska neusklađenost i strane kompanije

Kada se pažljivo prouče strukture kapitala koji navodno napušta određenu teritoriju, otkriva se još jedna temeljna nelogičnost. Veći deo novca koji se vodi kao odvezen iz zemlje zapravo nikada nije ni bio lokalnog porekla. Statistički obračuni često obuhvataju multinacionalne korporacije, strane brendove i preduzeća osnovana pre mnogo decenija izvan posmatrane države, čiji su osnivači odavno preminuli ili nikada nisu tu živeli.

U takvim izveštajima se kao domaći gubitak tretiraju gigantske kompanije čiji proizvodi i usluge nemaju nikakve veze sa lokalnom privredom osim što se akcijama nekih njihovih delova trguje na berzi. Lako je prepoznati globalne brendove sportske opreme, velike azijske telekomunikacione gigante sa desetinama miliona pretplatnika ili međunarodne energetske grupacije čija se imovina nalazi na sasvim drugim kontinentima. Uvrštavanje vrednosti ovih preduzeća u statistiku lokalnog odliva kapitala predstavlja ozbiljnu metodološku grešku koja zbunjuje stručnu javnost.

Stvarna imovina koja se nalazi na teritoriji jedne zemlje, poput nekretnina, fabrika i lokalne infrastrukture, fizikalno ne može da se spakuje i odnese u inostranstvo. Čak i kada vlasnik tih nekretnina promeni poresku rezidentnost, fizički objekti ostaju na istom mestu, zapošljavaju radnike i plaćaju lokalne takse. Poistovećivanje promene lične adrese vlasnika sa uništenjem ili preseljenjem fizičke infrastrukture preduzeća pokazuje potpuno nerazumevanje osnovnih tokova kapitala u savremenoj ekonomiji.

Razlika između prebivališta i lokacije kapitala

Osnovna zabluda u svim pričama o bekstvu bogatih jeste pretpostavka da mesto stanovanja neke osobe automatski određuje gde se nalazi njen novac i gde se vrše investicije. Globalizacija je odavno omogućila da vlasnik kapitala živi na jednoj tački planete, njegove kompanije budu registrovane na drugoj, a fabrike i radna mesta se nalaze na trećoj. Povezivanje ovih pojmova u jedinstvenu celinu služi samo političkim i senzacionalističkim ciljevima, ali nema uporište u ekonomskoj nauci.

Lokacija na kojoj milijarderi troše novac, zapošljavaju radnu snagu i razvijaju poslovanje zavisi od tržišnih prilika, a ne od njihove kućne adrese. Mnogi imućni ljudi nastavljaju da vode poslove preko lokalnih kancelarija i investicionih fondova bez obzira na to da li formalno provode više od pola godine u matičnoj državi. Pored toga, odluke o ulaganjima donose se na osnovu profitabilnosti projekata, dok lična rezidentnost ima znatno manji uticaj na korporativne strategije nego što se to obično misli.

Zato je važno praviti jasnu razliku između administrativnih statusa i realne ekonomske aktivnosti. Kada mediji objave da je država ostala bez određenog iznosa novca samo zato što se nekoliko imućnih građana preselilo, oni zanemaruju činjenicu da ti ljudi i dalje ostvaruju prihode sa istih tržišta. Poslovne veze se ne kidaju promenom pasoša ili kupovinom nekretnine u toplijim krajevima, jer interes za ostvarivanjem profita uvek nadjačava administrativne promene prebivališta.

Poreske olakšice i status stranaca bez domovine

Posebno poglavlje u raspravama o kretanju bogatih ljudi zauzimaju takozvani poreski rezidenti sa posebnim statusom, često poznati po skraćenim nazivima u poreskoj praksi. Ovi pojedinci godinama koriste zakonske olakšice koje im omogućavaju da žive u jednoj zemlji, ali da plaćaju porez po posebnim pravilima za inostrane prihode. Upravo su ove olakšice bile meta skorašnjih zakonskih izmena, što je izazvalo talas javnih polemika o navodnom egzodusu onih koji više ne žele da trpe strože fiskalne mere.

Međutim, ekonomska logika nalaže drugačiji zaključak o stvarnim efektima ovih promena. Pošto su ti pojedinci ranije već koristili rupe u zakonu kako bi umanjili svoje poreske obaveze, njihov eventualni odlazak ne donosi dramatičnu promenu u prilivu sredstava u državnu blagajnu. Država ionako od njih nije ubirala onoliko poreza koliko bi ubirala da su tretirani po standardnim propisima. Njihov formalni prelazak u drugu jurisdikciju predstavlja samo potvrdu postojećeg stanja na papiru, a ne stvarni finansijski udarac na budžet.

Kada se posmatra širi društveni kontekst, ovakvi slučajevi pokazuju da pooštravanje propisa ima pre svega simbolički i regulatorni karakter. Poreske vlasti pokušavaju da zatvore sistemske praznine i uvedu veću pravednost u sistem oporezivanja, što nužno dovodi do prilagođavanja onih koji su te olakšice koristili. Očekivanje da će svako pooštravanje pravila dovesti do katastrofalnog odliva kapitala često se pokazuje kao netačno, jer mreža poslovnih interesa zadržava investitore tamo gde ostvaruju najveći profit.

Širi uzorci netačnog izveštavanja o bogatstvu

Analiza koja osporava medijske napise o milijarderima nije usamljena, već ukazuje na širi trend površnog novinarstva u oblasti ekonomije. Razni izveštaji o migraciji milionera godinama unazad služe kao glavni izvor za medijske natpise, iako su sami autori tih izveštaja kasnije korigovali svoje stavove. Pokazalo se da broj izdatih viza ili dobijenih boravišnih dozvola ne predstavlja dokaz stvarnog preseljenja, već često služi samo kao kupovina takozvane rezervne opcije za slučaj nestabilnosti.

Kada ljudi pribavljaju državljanstva ili boravišta u drugim zemljama, oni to čine iz bezbednosnih i administrativnih razloga, nastavljajući da žive i rade tamo gde su oduvek bili. Novinari i analitičari koji ove podatke tumače kao trajni odliv kapitala zanemaruju osnovnu fleksibilnost koju savremeni kapitalizam pruža globalnoj eliti. Zbog toga se stvaraju lažne uzbune koje skreću pažnju sa stvarnih ekonomskih problema na površne senzacije o kretanju pojedinaca.

Konačna pouka ovakvih medijskih analiza jeste potreba za znatno većom opreznošću pri obradi finansijskih podataka. Oslanjanje na prvu ruku na bombastične naslove bez provere izvornih registara vodi ka pogrešnim zaključcima koji utiču na kreiranje ekonomske politike. Razumevanje pravih uzroka i posledica kretanja kapitala zahteva strpljenje, stručnost i odbacivanje jednostranih političkih interpretacija koje ne odražavaju složenu stvarnost modernog poslovanja.

Izvor: Tax Justice Network · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)