Produktivnost veštačke inteligencije krije se iza statistike

Razumevanje ukupne faktorske produktivnosti

U savremenoj ekonomskoj nauci, merenje efikasnosti kojom društvo pretvara rad i kapital u gotove proizvode predstavlja jedan od najvećih izazova. Totalna faktorska produktivnost meri koliko dodatne vrednosti privreda stvara koristeći iste količine ulaznih resursa. Kada ova metrika raste, to suštinski znači da tehnološki napredak ili bolja organizacija rada omogućavaju veće rezultate bez povećanja troškova i resursa. Nasuprot tome, kada ova vrednost stagnira, privreda raste isključivo zato što se ulaže više novca, mašina i radne snage. Zbog toga ekonomisti pomno prate ove pokazatelje kako bi ocenili dugoročni održivi rast.

Kada se analiziraju aktuelni podaci, zvanična statistika pokazuje da se pokazatelji efikasnosti kreću oko nule i da nema značajnog ubrzanja. Stotine milijardi dolara koje se slivaju u razvoj novih tehnologija i infrastrukturu još uvek nisu dovele do skoka ove ključne metrike. Mnogi analitičari ovaj podatak pogrešno tumače kao dokaz da nova tehnologija zapravo ne funkcioniše u praksi. Međutim, zanemarivanje šire slike često vodi do pogrešnih zaključaka o tome kako tehnološki talasi zapravo utiču na ekonomske cikluse.

Razumevanje ove razlike zahteva uvid u mehanizme kojima nova otkrića prodiru u industriju. Ekonomski posmatrano, svaka velika inovacija prolazi kroz fazu u kojoj se najpre ulaže ogroman kapital u osnovnu infrastrukturu. Tek nakon što je mreža postavljena, stvaraju se uslovi za unutrašnje organizacione promene i dramatičan skok efikasnosti. Trenutna faza razvoja podseća upravo na taj pripremni period izgradnje temelja za buduće ekonomske skokove.

Uloga kapitalnog produbljivanja

Dok ukupna efikasnost privrede miruje, drugi važni pokazatelji beleže snažan rast. Učinak po radnom času nalazi se na visokom nivou i premašuje dugogodišnje proseke zabeležene u proteklim decenijama. Ovaj trend mnogi posmatrači koriste kao glavni argument da tehnološke inovacije već donose merljive rezultate u svakodnevnom poslovanju. Ipak, detaljnija ekonomska analiza otkriva da ovaj rast nije posledica iznenadnog tehnološkog udara, već procesa koji se naziva kapitalno produbljivanje.

Kapitalno produbljivanje nastaje kada svako radno mesto dobija na raspolaganje više opreme, alata i tehnoloških resursa nego ranije. Kada kompanije masovno kupuju napredne računare, serversku opremu i softverska rešenja, automatski raste vrednost robe koju zaposleni mogu da proizvedu u toku jedne radne smene. Takva ulaganja moraju da ispune minimalne kriterijume profitabilnosti koje postavlja tržište kapitala. Kada se ovi uslovi ispune, učinak po radniku raste, ali to samo po sebi ne menja osnovnu efikasnost celokupnog sistema.

Stoga je važno razlikovati privremeni podsticaj od trajnog strukturnog pomeranja. Investicioni ciklus u modernu tehnološku infrastrukturu stvara vidljivu razliku između rasta produktivnosti rada i rasta ukupne faktorske produktivnosti. Ta razlika jasno pokazuje da se novac trenutno troši na opremanje i proširivanje kapaciteta, dok prava revolucija u načinu rada tek treba da se odrazi na statističke grafikone.

Tri lica tehnološkog udara

Ekonomski posmatrano, svaki ozbiljan tehnološki šok mora ostaviti trag na barem jednom od tri ključna mesta u ekonomskom sistemu. Prvo mesto jeste korisnički višak, koji obuhvata stvaranje kvalitetnijih dobara i usluga koje zvanična statistika često ne uspeva u potpunosti da zabeleži. Drugo mesto je već pomenuto kapitalno produbljivanje kroz nova ulaganja koja jedva prelaze zadatu stopu prinosa. Treće mesto je prava ukupna faktorska produktivnost, odnosno situacija u kojoj se iz istih resursa dobija drastično veći proizvod.

Nova tehnološka rešenja nesumnjivo ostvaruju prvu i drugu kategoriju u velikoj meri. Korisnici dobijaju pristup alatima i sadržajima koji olakšavaju rad i rešavanje svakodnevnih zadataka na načine koji ranije nisu bili mogući. Istovremeno, ogromna sredstva se usmeravaju u izgradnju podatkovnih centara i obuku složenih modela, što direktno podstiče investicionu aktivnost. Opasnost leži u mogućnosti da se tehnologija pretvori u takozvani digitalni otpad koji troši pažnju ljudi umesto da donosi stvarnu ekonomsku vrednost.

Izazov nastaje u trećoj kategoriji, jer se supernormalni skok merene produktivnosti rada još uvek ne dešava izvan okvira onoga što bi se moglo očekivati od standardnih ulaganja. Privreda ulaže ogromna sredstva i dobija srazmerne rezultate, ali izostaje onaj neočekivani skok efikasnosti koji bi opravdao mitove o trenutnoj transformaciji celokupnog društva. To ne znači da inovacije ne deluju, već da deluju na specifične načine koji zahtevaju pažljivije tumačenje ekonomskih izveštaja.

Prikazivanje rezultata i ekonomska stvarnost

Mešanje osnovnih pojmova u javnom diskursu često dovodi do nerealnih očekivanja i pogrešnih poslovnih odluka. Kada finansijski mediji prenesu vest da se u statistici efikasnosti ne vide tragovi novih tehnologija, investitori postaju oprezni, a menadžeri preispituju svoje budžete. Međutim, ti izveštaji uglavnom prate pogrešne grafikone i posmatraju metrike koje su dizajnirane za drugačije ekonomske okolnosti. Ignorisanje razlike između kapitalnih ulaganja i stvarne ekfikasnosti vodi ka površnim zaključcima.

Tržišne vrednosti kompanija koje razvijaju naprednu tehnologiju rastu brže od njihovog trenutnog doprinosa makroekonomskim pokazateljima. Ta razlika između berzanske procene i zvaničnih statističkih podataka stvara prostor za brojne spekulacije i nesporazume. Dok jedni u tome vide jasan znak ekonomskog balona, drugi prepoznaju klasičan period prilagođavanja koji prati svaku industrijsku revoluciju. Istina se, kao i obično, nalazi negde u sredini i zavisi od sposobnosti preduzeća da iskorače iz faze pukog trošenja novca u fazu stvarne optimizacije.

Analitičari koji prate kretanja na tržištu slažu se da podaci centralnih banaka i istraživačkih institucija tačno opisuju trenutno stanje. Problem nije u tome što podaci lažu, već u tome što posmatrači od njih očekuju odgovore na pitanja koja oni ne mogu da pruže. Razumevanje ograničenja samih statističkih metoda pomaže donosiocima odluka da realno sagledaju sopstvene investicije u digitalnu transformaciju.

Pogled u budućnost produktivnosti

Dugoročni uticaj tehnoloških inovacija na ekonomske tokove zavisiće od sposobnosti kompanija da reorganizuju svoje poslovanje. Istorija pokazuje da svaka velika inovacija zahteva deceniju ili više pre nego što se u potpunosti odrazi na makroekonomske pokazatelje. Električna energija i računari nisu preko noći promenili stopu rasta privrede, već su prošli kroz dugačku fazu u kojoj su preduzeća učila kako da ih iskoriste na pravilan način. Sličan proces prilagođavanja odvija se i danas pred našim očima.

Kada se osnovna infrastruktura u potpunosti izgradi, a troškovi njene upotrebe opadnu, stvoriće se uslovi za pravi skok ukupne faktorske produktivnosti. Tada će preduzeća moći da obavljaju složene procese sa znatno manjim utroškom radne snage i kapitala, čime će se otvoriti prostor za novu fazu ekonomskog rasta. Do tada, privreda će nastaviti da se oslanja na kapitalno produbljivanje i stabilan rast učinka po radnom času, što predstavlja čvrst temelj za predstojeće promene.

Poslovni lideri i donosioci odluka moraju imati u vidu ove zakonitosti prilikom planiranja strateških budzeta. Očekivanje brze i trenutne isplativosti ulaganja u napredne sisteme često vodi u razočaranje i prerano odustajanje od ključnih projekata. Sagledavanje šire ekonomske slike omogućava stabilnije upravljanje resursima i strpljivije građenje dugoročne konkurentske prednosti na zahtevnom tržištu.

Izvor: Brad DeLong · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)