Reforma socijalnih davanja i mlada radna snaga između ekonomskih pritisaka i realnosti

Priroda socijalnih davanja i stvarni troškovi invaliditeta

Razumevanje funkcionisanja sistema socijalne zaštite u savremenim tržišnim ekonomijama zahteva jasno razdvajanje pomoći za nezaposlene od nadoknada usmerenih na zdravstvene poteškoće. U Velikoj Britaniji, isplate za ličnu nezavisnost, poznate pod skraćenicom PIP, nisu predviđene kao zamena za zaradu niti predstavljaju klasičnu naknadu za nezaposlenost. Njihova primarna svrha jeste kompenzacija dodatnih materijalnih troškova sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom ili dugotrajnim oboljenjima u svakodnevnom funkcionisanju. Dobijanje ove vrste podrške podrazumeva izuzetno stroge procedure i dokazivanje medicinske neophodnosti, što onemogućava zloupotrebe i garantuje da finansijska sredstva odlaze isključivo pojedincima kojima su zaista potrebna.

Sličnu ulogu ima i zdravstvena komponenta u okviru opšteg sistema socijalne pomoći, takozvanog Univerzalnog kredita. Ova podrška osigurava minimalna sredstva pojedincima čije zdravstveno stanje iziskuje dodatne izdatke u poređenju sa prosečnim radno sposobnim stanovnikom. Poslovni okviri i moderna tržišta rada podrazumevaju određene standarde produktivnosti koje pojedinci sa narušenim zdravljem teže ispunjavaju bez adekvatnog prilagođavanja. Izbacivanje ili drastično smanjenje ovih davanja dovodi u pitanje ekonomsku stabilnost korisnika koji se već nalaze u nepovoljnijem položaju u odnosu na opštu populaciju.

Kada donosioci odluka posmatraju ove naknade isključivo kao trošak državnog budžeta, zanemaruje se njihova ključna stabilizaciona uloga u ekonomiji. Davanja za zdravstvene potrebe direktno se prelivaju u potrošnju osnovnih dobara i usluga, održavajući kupovnu moć najugroženijih slojeva. Ukoliko se ta podrška smanji ili potpuno eliminiše, posledice se ne odražavaju samo na pojedince, već i na širu ekonomsku aktivnost usled smanjene tražnje na lokalnim tržištima.

Najavljene reforme i pritisak na mlađu populaciju

Planovi koje razmatraju britanski ministri obuhvataju korenite promene u načinu na koji se podržavaju mlade osobe sa zdravstvenim poteškoćama. Centralna opcija predviđa ukidanje zdravstvenog segmenta opšte socijalne pomoći za korisnike mlađe od 25 godina. Ova mesečna naknada već je ranije značajno smanjena na iznos od oko 217 funti, a novi predlozi razmatraju njeno potpuno uklanjanje, pri čemu bi se mera primenila ne samo na nove, već i na postojeće korisnike. U zamenu za ukidanje finansijske pomoći, država planira da ponudi paket intenzivne podrške pri zapošljavanju vredan više milijardi funti.

U izradi ovih planova ključnu ulogu imaju posebne stručne komisije i revizije. Sa jedne strane, panel koji predvodi Alan Milburn bavi se analizom zaposlenosti mladih, dok sa druge strane tim pod vođstvom Stiven Timsa ispituje funkcionalnost sistema isplata za ličnu nezavisnost. Uprkos činjenici da ove revizije još uvek nisu zvanično završene, u javnosti su se već pojavile informacije o nameri vladinih struktura da sprovedu oštre mere štednje. Takav pristup ukazuje na političku volju da se smanje javni rashodi usmereni ka mlađoj populaciji.

Ideja koja stoji iza ovakvih reformskih rešenja zasniva se na pretpostavci da će ukidanje pasivne novčane pomoći primorati mlade ljude da se brže aktiviraju na tržištu rada. Međutim, ekonomska teorija i praksa pokazuju da uskraćivanje bazičnih finansijskih sredstava bolnim i hronično bolesnim osobama retko dovodi do održivog zaposlenja. Umesto stabilizacije radne snage, ovakav pritisak često stvara dodatne zdravstvene komplikacije i povećava dugoročne troškove zdravstvenog i socijalnog sistema.

Pretpostavke o porodičnoj mreži i socioekonomska stvarnost

Jedna od najproblematičnijih pretpostavki na kojima se zasnivaju predložene mere jeste uverenje da svi mladi ljudi ispod 25 godina imaju porodicu koja može i želi da pruži finansijsku podršku. U kreatorskim krugovima javnih politika često preovlađuje nerealna slika o stabilnim porodičnim strukturama koje su spremne da preuzmu teret troškova lečenja i svakodnevnog života. Stvarnost na terenu pokazuje sasvim drugačiju sliku, gde značajan procenat mladih ne može da računa na bilo kakvu porodičnu pomoć usled siromaštva, narušenih odnosa ili odsustva roditelja.

Zvanični podaci ukazuju na to da oko 20 odsto stanovništva u Velikoj Britaniji živi u uslovima realnog siromaštva. Kriza troškova života dodatno je pogođena inflatornim pritisci ma u proteklim godinama, što je mnoge porodice dovelo do ivice egzistencijalnog minimuma. Čak i u domaćinstvima koja se formalno ne vode kao siromašna, dodatni troškovi nege i izdržavanja bolesnog mladog člana predstavljaju nesavladiv finansijski izazov. Ignorisanje ovih činjenica od strane državnih organa dovodi do stvaranja politika koje su potpuno odvojene od realnog stanja u društvu.

Osim toga, velika grupa mladih ljudi je u potpunosti otuđena od svojih primarnih porodica, živi samostalno ili se nalazi u sistemu socijalnog staranja. Za ove pojedince, državna davanja na ime zdravstvenog stanja predstavljaju jedini izvor prihoda koji im omogućava preživljavanje. Ukoliko im se ta sredstva oduzmu bez stvarne garancije stalnog zaposlenja, oni bivaju gurnuti u potpunu marginu i ekstremno siromaštvo, što predstavlja direktan rizik za socijalnu stabilnost cele zajednice.

Stanje na tržištu rada i strukturna nezaposlenost

Efikasnost bilo koje politike koja podstiče prelazak sa socijalnih davanja na radno mesto direktno zavisi od sposobnosti privrede da apsorbuje novu radnu snagu. Podaci o stanju na britanskom tržištu rada pokazuju opštu stopu nezaposlenosti od oko 5 procenata, dok je nezaposlenost među mladima znatno viša i kreće se oko 10 procenata. U takvom okruženju tvrdnja da posla ima dovoljno za sve koji žele da rade ne odgovara ekonomskim činjenicama. Postoji jasan nedostatak slobodnih radnih mesta koja su prilagođena osobama sa smanjenom radnom sposobnošću.

Forsiranje ulaska na tržište rada u uslovima smanjene tražnje za radnom snagom stvara kontraproduktivne efekte. Poslodavci u privatnom i javnom sektoru traže visoku produktivnost i fleksibilnost, što mlade osobe sa zdravstvenim problemima često ne mogu da pruže bez obimnih prilagođavanja radnog mesta. Kada država prestane da finansira dodatne troškove invaliditeta, a tržište ne ponudi odgovarajuće pozicije, stvara se vakuum u kome mlada osoba ostaje i bez rada i bez bazične egzistencije.

Pored opšteg broja slobodnih mesta, ključno pitanje jeste i kvalitet dostAvailable poslova. Moderno tržište rada u velikoj meri nudi privremene, nesigurne i slabo plaćene angažmane koji ne pružaju dugoročnu sigurnost. Oduzimanje zdravstvenih davanja kako bi se mladi primorali na prihvaćanje bilo kakvog rada smanjuje njihov pregovarački položaj i izlaže ih eksploataciji, bez stvarnog doprinosa njihovoj profesionalnoj i socijalnoj integraciji.

Raskorak između fiskalne i monetarne politike

Jedan od najsloženijih aspekata trenutne ekonomske situacije jeste očigledna neusklađenost između mera koje sprovode ministarstva i poteza centralne banke. Dok vladini resori pokušavaju da povećaju stopu učešća na tržištu rada ukinutim davanja, Banka Engleske se nalazi na putanji održavanja ili povećanja baznih kamatnih stopa. Osnovni cilj obuzdavanja inflacije putem povišenih kamata jeste usporavanje ekonomske aktivnosti, što kao svesnu ili nesvesnu posledicu ima upravo rast opšte nezaposlenosti u zemlji.

Ovakav sukob ekonomskih ciljeva stvara apsurdnu situaciju za najranjivije učesnike na tržištu. Sa jedne strane, monetarne vlasti namerno hlade privredu, smanjuju obim investicija i otežavaju kompanijama otvaranje novih radnih mesta. Sa druge strane, socijalne vlasti kažnjavaju mlade ljude uskraćivanjem pomoći zato što ne uspevaju da pronađu zaposlenje na tom istom rasladjenom tržištu. Ova kolizija politika ukazuje na nedostatak holističkog planiranja unutar državnog aparata.

Usled podizanja referentnih kamatnih stopa, troškovi zaduživanja za privredu rastu, što primorava kompanije na smanjenje budžeta za obuke i prilagođavanje radnih mesta. Mladi sa invaliditetom prvi stradaju u takvim rezovima, jer poslodavci u uslovima skupe kreditne podrške radije biraju potpuno zdrave radnike sa već izgrađenim veštinama. Time se sumnje u uspeh vladinog paketa podrške pri zapošljavanju dodatno povećavaju.

Potreba za industrijskom strategijom i dugoročnim planiranjem

Izlaz iz začaranog kruga siromaštva i nezaposlenosti ne može se postići prostim administrativnim ukidanjem socijalnih prava. Za stvarno rešavanje problema integracije mladih na tržište rada neophodno je sprovođenje šire industrijske i fiskalne strategije koja kreira nova i održiva radna mesta. Država mora aktivno da učestvuje u usmeravanju investicija ka sektorima sa visokim potencijalom rasta i društvene koristi, umesto da se oslanja isključivo na trzišne mehanizme punog zaposlenja koji u praksi ne funkcionišu.

Kritičari trenutnog kursa ističu da postoji strah kod donosilaca odluka od dubljeg državnog planiranja privrede, usled ideoloških prepreka u vezi sa ulogom javnog sektora. Međutim, bez aktivne državne uloge u stvaranju radnih mesta i subvencionisanju prilagođenih radnih prostora, paket podrške mlađoj populaciji ostaje samo prazno obećanje. Pasivno očekivanje da će privatni sektor samostalno rešiti kompleksna pitanja zapošljavanja teže zapošljivih grupa pokazalo se kao nerealno kroz istoriju ekonomske politike.

Na kraju, ključno pitanje za kreatore ekonomskih politika u Srbiji i širem regionu jeste lekcija o važnosti sinhronizacije socijalne i ekonomske politike. Kažnjavanje najranjivijih slojeva radi kratkoročnih ušteda u budžetu stvara dugoročne štete po ljudski kapital, smanjuje produktivnost i povećava javne troškove u budućnosti. Održiv ekonomski razvoj zahteva balance između podsticanja rada i pružanja adekvatne sigurnosne mreže za sve građane.

Izvor: Richard Murphy, Tax Research UK · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)