Sistemske slabosti u kontroli bezbednosti hrane i tržišni rizici

Infrastruktura bez punog kapaciteta

Ulaganja u laboratorijsku infrastrukturu decenijama unazad predstavljaju ključni stub svake moderne privrede koja teži usklađivanju sa međunarodnim standardima kvaliteta. Finansijska sredstva, uključujući značajnu bespovratnu pomoć iz međunarodnih fondova Evropske unije, usmeravana su u izgradnju i opremanje specijalizovanih ustanova. Direkcija za nacionalne referentne laboratorije u Batajnici projektovana je sa jasnim ciljem da postane centralna tačka državne kontrole kvaliteta poljoprivrednih proizvoda i zaštite javnog zdravlja.

Uprkos značajnim kapitalnim investicijama, poslovanje ove institucije u periodu od 2022. do 2025. godine suočilo se sa ozbiljnim operativnim preprekama koje su sprečile rad punim kapacitetom. Pokazatelji poput ukupnog broja realizovanih analiza u odnosu na zakonom propisane nadležnosti ukazuju na to da sistem ne funkcioniše optimalno. Dodatni indikator problema jeste i činjenica da nadležne inspekcije za potrebe svojih redovnih provera često angažuju privatne komercijalne laboratorije, umesto da se oslanjaju na nacionalnu referentnu ustanovu.

Osnovni uzroci ovakvog stanja leže u kombinaciji kadrovskih deficita, spore digitalizacije i složenih administrativnih procedura. Odsustvo dovoljnog broja stručnih lica i spora modernizacija radnih procesa znače da institucija nema dovoljno operativne snage da pravovremeno odgovori na sve izazove tržišta. Time se stvara situacija u kojoj moderna oprema ostaje nedovoljno iskorišćena, dok se kontrola kvaliteta oslanja na alternativne i često skuplje metode.

Izazovi u radu inspekcijskih službi

Terenski nadzor nad proizvodnjom, preradom i prometom prehrambenih artikala zahteva visoko organizovanu mrežu stručnih lica raspoređenih po svim regionima. Uprava za veterinu, kao organ zadužen za kontrolu lanaca snabdevanja namirnicama životinjskog porekla poput mesa, mleka, jaja i meda, nosi ogroman teret odgovornosti. Međutim, podaci dostavljeni Savetu za borbu protiv korupcije otkrivaju zabrinjavajući podatak o upražnjenim radnim mestima, s obzirom na to da desetine sistematizovanih pozicija za veterinarske inspektore ostaju popunjene samo na papiru.

Raspored snaga na terenu postavljen je na način koji onemogućava sveobuhvatan i temeljan nadzor privrednih subjekata. U pojedinim okruzima mali broj inspektora nadgleda stotine aktivnih objekata, uključujući farme, klanice, prerađivačke pogone i maloprodajne objekte. Zbog takve neravnoteže između broja subjekata nadzora i raspoloživih kadrova, inspekcijski rad se neminovno transformiše iz preventivnog u reaktivan mehanizam, gde se kontrole pokreću tek nakon što dođe do prijave ili pojave incidenta.

Posledice ovakvog pristupa najvidljivije su u manjim opštinama i na lokalnim tržištima, gde su subjekti znatno ređe predmet inspekcijskih provera. Sistem sledljivosti, koji mora da garantuje precizne podatke o poreklu svake sirovine, na lokalnim pijacama često počiva na manjkavoj ili potpuno odsutnoj dokumentaciji. Nedostatak resursa sprečava nadležne organe da verifikuju ove podatke, čime se otvaraju pukotine u sistemu zaštite potrošača.

Preklapanje nadležnosti i netransparentnost

Kompleksnost savremenog tržišta hrane zahteva jasnu podelu poslova između različitih državnih organa, ali u praksi dolazi do čestog preklapanja nadležnosti. Pored Uprave za veterinu, značajnu ulogu u lancu kontrole imaju Sanitarna inspekcija Ministarstva zdravlja i Fitosanitarna inspekcija, dok Poljoprivredna inspekcija pokriva specifične grupe proizvoda. Kada se pojave složeni artikli koji kombinuju biljne i životinjske komponente, granice odgovornosti postaju nejasne, što usporava razmenu informacija i koordinaciju akcija.

Zvanični podaci o utvrđenim nepravilnostima i povučenim proizvodima često ostaju nedostupni široj javnosti ili se objavljuju u formi uopštenih, periodičnih izveštaja. Nedostatak trajno dostupnih javnih registara otežava potrošačima i udruženjima da blagovremeno dobiju relevantne informacije o potencijalnim rizicima. Ponekad se dešava da domaći potrošači saznaju za neispravne pošiljke tek nakon što ih evropski sistem brzog uzbunjivanja za hranu i hranu za životinje vrati sa međunarodnih granica.

Dodatnu prepreku predstavlja i činjenica da Direkcija za nacionalne referentne laboratorije ne funkcioniše kao potpuno nezavisna agencija, već kao organ u sastavu ministarstva. Takav institucionalni okvir utiče na to da rezultati pojedinih analiza prolaze kroz administrativne i političke filtere pre nego što postanu dostupni javnosti. Time se direktno narušava poverenje potrošača u objektivnost i transparentnost celog sistema bezbednosti hrane.

Falsifikovanje hrane kao ekonomski kriminal

Tehnološki razvoj kriminalnih struktura doveo je do pojave sofisticiranih oblika falsifikovanja prehrambenih proizvoda koji prevazilaze standardne metode inspekcijske provere. Proizvodnja lažnog meda primenom jeftinih šećernih sirupa, veštačko razblaživanje alkoholnih pića industrijskim alkoholom, falsifikovanje vinskog sirćeta i dodavanje biljnih masti u tradicionalne mlečne proizvode predstavljaju unosne oblike protivpravnog delovanja. Nesavesni proizvođači ovim putem ostvaruju ogromne marže, dok kupci plaćaju visoku cenu za robu koja ne odgovara deklarisanom sastavu.

Standardne inspekcijske službe često nemaju na raspolaganju specijalizovana forenzička i finansijska znanja neophodna za praćenje složenih tokova novca i sirovina u lancu proizvodnje. Otkrivanje ovakvih mreža zahteva koordinisanu saradnju inspekcija sa poreskim vlastima, policijom i pravosudnim organima. Bez takve podrške, poljoprivredni inspektori ostaju usamljeni u borbi protiv organizovanog ekonomskog kriminala koji nanosi štetu poštenoj konkurenciji na tržištu.

Budžetska ograničenja namenjena laboratorijskim analizama dodatno sužavaju prostor za delovanje inspekcija. Sredstva za uzorkovanje i složena ispitivanja prisustva teških metala, toksina i nedozvoljenih pesticida troše se znatno pre kraja budžetske godine. U takvim okolnostima, kontrolori su prinuđeni da redukuju planirane aktivnosti i usmere preostale resurse isključivo na gašenje požara po pristiglim prijavama građana.

Ograničenja za proizvođače i sudski epilog

Privredni subjekti koji posluju u skladu sa zakonom i žele da provere bezbednost svojih proizvoda pre plasiranja na tržište suočavaju se sa administrativnim barijerama. Domaći proizvođači nemaju mogućnost da direktno dostave uzorke Direkciji za nacionalne referentne laboratorije radi preventivne analize. Službeni kanali nalažu da se uzorci šalju isključivo kroz inspekcijske protokole, što primorava privrednike da se obraćaju skupljim komercijalnim laboratorijama i gube dragoceno vreme.

Kada inspekcija konačno utvrdi nepravilnosti, zapleni spornu robu i pokrene prekršajni postupak, pravni sistem često ne daje adekvatan ishod. Preopterećenost sudova za prekršaje dovodi do toga da veliki broj prijava zastareva pre donošenja pravosnažne presude. Čak i kada sud donese osuđujuću odluku, izrečene kazne se uglavnom kreću blizu zakonskog minimuma, čime se gubi odvraćajući efekat za prekršioce.

Za velike trgovinske lance i masovne proizvođače minimalne novčane kazne predstavljaju prihvatljiv poslovni rizik. Kompanijama se ponekad finansijski više isplati da plate kaznu nego da investiraju u temeljne promene proizvodnih procesa, modernizaciju opreme i pooštravanje interne kontrole kvaliteta. Takva kaznena politika ne pruža dovoljnu zaštitu tržištu i ne stimuliše odgovorno poslovanje.

Tržišne posledice i potreba za reformama

Sveukupna slika sistema kontrole bezbednosti hrane pokazuje da postojeći model karakterišu strukturne slabosti koje prevazilaze pojedinačne propuste. Slaba koordinacija nadležnih organa, nedovoljan broj inspektora na terenu, ograničeni budžeti za laboratorijske analize i neefikasna kaznena politika stvaraju plodno tlo za korupciju. Proizvođači i distributeri koji žele da izbegnu troškove obustave proizvodnje ili povlačenja robe pronalaze pukotine u sistemu nadzora.

Regionalne afere u vezi sa prisustvom nedozvoljenih pesticida u izvoznom voću pokazuju da nedostaci u domaćem sistemu kontrole imaju direktne negativne posledice po spoljnotrgovinsku razmenu. Vraćanje pošiljki sa međunarodnih granica narušava reputaciju domaće poljoprivrede i nanosi direktnu finansijsku štetu izvoznicima. Gubici se ne odnose samo na trenutnu vrednost pošiljke, već i na dugoročno gubljenje poverenja inostranih kupaca.

Rešavanje nagomilanih problema zahteva duboke institucionalne reforme, uključujući jačanje kadrovskih kapaciteta, digitalizaciju procesa i povećanje transparentnosti podataka. Neophodno je uspostaviti jasnu nezavisnost kontrolnih tela od političkih uticaja i obezbediti stabilno finansiranje preventivnih analiza. Samo kroz sveobuhvatnu transformaciju inspekcijskih službi i strožu kaznenu politiku moguće je garantovati trajnu zaštitu zdravlja građana i stabilnost privrednog ambijenta.

Izvor: Biznis.rs · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)