Skrivena ranjivost savremenog ekonomskog rasta

Privid stabilnosti i širina rasta

Posmatranje opštih pokazatelja ekonomske aktivnosti često pruža previše optimističnu sliku o stanju nacionalne privrede. Kada bruto domaći proizvod beleži stope rasta od tri i po procenta, a potrošnja građana ostaje stabilna, stiče se utisak apsolutne sigurnosti. Ipak, površinske brojke neretko sakrivaju strukturne promene koje se odvijaju ispod, a koje zahtevaju znatno dublju analizu. Ekonomisti zato posmatraju sastavne delove rasta kako bi utvrdili da li je ekspanzija ravnomerno raspoređena.

Zdrava ekonomija počiva na velikom broju različitih pokretača koji istovremeno vuku privredni voz naprijed. Tržište koje zavisi od samo jedne ili dve industrijske grane nosi u sebi latentnu opasnost od naglog zaokreta. Analiza podataka Biroa za ekonomsku analizu sugeriše da savremeni privredni rast pokazuje znakove sužavanja baze. To znači da uspešnost celog sistema sve više zavisi od performansi specifične grupe sektora, pre svega onih vezanih za obradu podataka i tehnološku infrastrukturu.

Poređenje sa istorijskim periodima pruža najbolji uvid u prirodu trenutnih kretanja. Tokom druge polovine devedesetih godina prošlog veka, privreda je beležila dinamičan rast koji je bio raspoređen na daleko širi spektar delatnosti. Danas su stope rasta u proseku niže, dok je istovremeno udeo investicija u tehnologiju postao srazmerno veći. Takva promena strukture otvara ključno pitanje o održivosti i otpornosti sistema na spoljne šokove koji mogu pogoditi samo jedno tržišno područje.

Tehnološke investicije kao glavni oslonac

Ulaganja u opremu za obradu informacija i softverska rešenja postala su dominantan motor privredne aktivnosti. Dok su u zlatnom periodu devedesetih godina investicije u ove oblasti davale stabilan, ali umeren doprinos ukupnom rastu, njihov značaj je u poslednjih nekoliko godina značajno porastao. Kada se uporede procentualni udeli, razlika postaje drastična. Tehnološki sektor danas generiše preko trećine ekvivalentnog doprinosa ukupnom rastu privrede, dok je taj udeo u prošlosti bio znatno niži.

Ovakav trend pokazuje da privreda sve teže nalazi druge izvore snažnog rasta. Tradicionalni stubovi razvoja, poput stanogradnje ili nerezidencijalnih struktura, beleže znatno skromnije rezultate u poređenju sa prošlim decenijama. Tržište nekretnina se suočava sa posebnim izazovima, jer su cene kuća porasle brže od primanja domaćinstava, dok su niske kamatne stotine koje su građani ranije zaključali zadržale postojeći fond nekretnina van prometa. Zbog toga se teret održavanja ekonomskog zamajca prebacio na tehnološki sektor.

Fenomen veštačke inteligencije i masivnih ulaganja u računarsku infrastrukturu dodatno je naglasio ovu zavisnost. Kompanije širom sveta izdvajaju ogromne sume novca za izgradnju centara podataka i nabavku napredne opreme. Ti kapitalni izdaci se direktno računaju u bruto domaći proizvod i privremeno podižu ekonomske pokazatelje. Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li će ta ulaganja doneti očekivane finansijske povrate koji opravdavaju ovako masovna izdvajanja.

Eksperiment sa isključivanjem tehnologije

Jedan od načina da se sagleda stvarna snaga ostatka privrede jeste jednostavan misaoni eksperiment. Ukoliko se iz ukupnog rasta bruto domaćeg proizvoda u potpunosti oduzme doprinos informacionih tehnologija i softvera, dobija se slika takozvane ekonomije van IT sektora. Kada se taj postupak primeni na period kraja devedesetih i uporedi sa najnovijim kvartalima, razlika u doprinosu ostatka privrede meri se desetinama procenata u korist prošlosti.

To svakako ne znači da ostatak privrede beleži pad ili da se nalazi u recesiji. Činjenica je da preostali delovi ekonomije i dalje rastu, ali daleko sporijim tempom nego ranije. Potrošnja stanovništva i dalje postoji i podržava sistem, ali je njen relativni doprinos smanjen. Kada se oslonci privrede posmatraju kao noge stolice, jasno je da su pojedine noge postale znatno slabije, dok se najveći teret prebacio na samo jednu stranu.

Prebacivanje kapitala ka tehnološkom sektoru delimično je posledica takozvanog lova na prinose. Menadžeri i investitori prirodno teže ka oblastima koje u datom trenutku beleže najveći rast i privlače najviše pažnje. Da se ne dešava ogroman bum u oblasti računarske infrastrukture, izvesna količina tog novca verovatno bi se prelila u druge grane industrije. Ovako, koncentracija resursa stvara neravnotežu čije se posledice tek mogu osetiti.

Pitanje održivosti investicionog ciklusa

Investicioni ciklusi u tehnološkom sektoru po pravilu nisu beskonačno samoodrživi. Transformativne tehnologije zahtevaju masivna početna ulaganja pre nego što postanu profitabilne, što je istorijski poznat obrazac. Ipak, ukoliko očekivani povraćaj kapitala izostane ili se pokaže sporijim nego što se procenjivalo, preduzeća mogu naglo da smanje svoje budžete. Prvi znaci opreza već se mogu primetiti u načinu na koji korporacije pristupaju novim projektima.

Smanjenje tehnoloških investicija ne bi pogodilo samo proizvođače softvera i hardvera. Indirektne posledice bi se vrlo brzo odrazile na zapošljavanje, građevinarstvo, lance snabdevanja i krajnju potrošnju građana. Tehnološke kompanije zapošljavaju visokokvalifikovan kadar čija primanja snažno utiču na lokalna tržišta nekretnina i usluga. Svako hlađenje u tom segmentu moglo bi da pokrene talas smanjenja troškova koji se širi na druge delove privrede.

Ovo upozorenje ne predstavlja mračnu prognozu neizbežnog kolapsa tržišta. Niko ne može sa sigurnošću da predvidi kako će se dugoročno razvijati priča oko novih tehnologija i njihove primene u praksi. Pametne investicije često menjaju svet na bolje, ali ekonomska realnost nalaže oprez. Sistem koji zavisi od uspeha jednog jedinog investicionog ciklusa suviše je izložen specifičnim rizicima tog tržišta.

Istorijske paralele i finansijska snaga

Poređenje sa krajem devedesetih godina nosi važne pouke, ali zahteva i određene ograde. Period buoma pre prelaska u novi milenijum bio je opterećen velikom spekulativnom groznicom koja je na kraju morala da eskalira. Pucanje dot-kom balona dovelo je do ekonomske korekcije i recesije, ali struktura same ekonomije tada je bila drugačija. Čak i tokom najveće euforije, ostatak privrede imao je znatno snažniji doprinos ukupnim rezultatima nego što je to slučaj danas.

Sa druge strane, današnja domaćinstva i korporacije pokazuju znatno viši nivo finansijske otpornosti. Bankarski sistem je strože regulisan, a korporativni bilansi su u mnogim slučajevima stabilniji nego pre dve decenije. Potrošači su u proteklim godinama pokazali izuzetnu izdržljivost uprkos inflatornim pritiscima i rastućim troškovima zaduživanja. Ta unutrašnja snaga može poslužiti kao jastuk koji ublažava eventualne udarce od hlađenja investicija.

Ipak, osnovna dilema ostaje nerazrešena. Finansijska otpornost građana i banaka može da odloži posledice, ali ne može da zameni organski rast baziran na široj osnovi. Koncentracija ekonomske moći u malom broju delatnosti predstavlja strukturalni izazov koji makroekonomski pokazatelji ne smeju da ignorišu. Pitanje više nije da li privreda raste, već da li taj rast ima dovoljno oslonaca da izdrži pritiske u budućnosti.

Zaključak i šira ekonomska slika

Analiza kretanja bruto domaćeg proizvoda otvara prostor za trezveno preispitivanje trenutnih privrednih trendova. Preveliki oslonac na sektor obrade podataka i softverskih investicija stvara neravnotežu koja može ugroziti stabilnost sistema u slučaju neželjenih kretanja. Zdrava ekonomija zahteva više snažnih motora koji ravnomerno poknose privrednu aktivnost, umesto oslanjanja na jednu dominantnu polugu.

Donosioci odluka u poslovnom svetu moraju imati u vidu ove strukturne rizike prilikom planiranja dugoročnih strategija. Diversifikacija portfolija i praćenje širih ekonomskih kretanja postaju ključni alati za upravljanje rizicima u nesigurnim vremenima. Razumevanje dubljih uzroka iza privrednih pokazatelja pruža prednost svakome ko gradi karijeru ili vodi poslovanje na zahtevnom tržištu.

Izvor: Barry Ritholtz, The Big Picture · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)