Tiha transformacija ekonomije: Od energetskog paradoksa do algoritamskog juriša na banke

Paradoks elektrifikacije i pogrešna merila napretka

Kada posmatramo globalnu tranziciju ka čistijim izvorima energije, lako je pasti u zamku pesimizma. Većina analiza i medijskih izveštaja fokusira se na podatak da električna energija čini tek oko 23 odsto ukupne finalne energije koju čovečanstvo troši. Preostalih 77 odsto i dalje dolazi uglavnom iz fosilnih goriva, što stvara utisak da je proces promena spor i gotovo neprimetan. Međutim, ovaj pristup zanemaruje ključnu metriku, a to je ekonomska vrednost koju ta energija stvara.

Podaci Međunarodne agencije za energiju (IEA) otkrivaju potpuno drugačiju sliku kada se stvari posmatraju kroz prizmu ekonomske aktivnosti. Električna energija danas pokreće čak 46 odsto globalnog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Razlika između ova dva procenta, 23 odsto potrošnje naspram 46 odsto stvorene vrednosti, predstavlja ključ za razumevanje moderne ekonomske tranzicije. Mi zapravo živimo u svetu koji je mnogo više elektrifikovan nego što to tradicionalne energetske tabele pokazuju.

Ovaj raskorak nastaje zbog toga što se fokus javnosti uglavnom zadržava na finalnoj potrošnji energije, jer se upravo u onih neelektrifikovanih 77 odsto nalazi najveći deo globalnih emisija ugljen-dioksida. Ipak, ako merimo napredak po vrednosti koju električna energija generiše, a ne samo po količini resursa koje sagorevamo, postaje jasno da je ekonomska tranzicija znatno ispred uobičajenih procena. Tehnološki napredak se ne odvija linearno, već kroz tihu promenu efikasnosti samog sistema.

Fizika efikasnosti kao ekonomski multiplikator

Razlog za ogroman jaz između potrošnje energije i stvorene ekonomske vrednosti leži u fundamentalnoj fizici i superiornosti električne tehnologije. Tradicionalni automobili sa unutrašnjim sagorevanjem pretvaraju tek oko 25 odsto energije iz benzina u stvarno kretanje, dok se ostatak gubi u vidu toplote i buke. Sa druge strane, električni automobili postižu efikasnost od 85 do 90 odsto. To znači da električni pogon koristi resurse na drastično racionalniji način.

Ovaj princip važi za celokupnu ekonomiju, a ne samo za transportni sektor. Na nivou celog sistema, jedan džul električne energije obavlja oko dva i po puta više korisnog rada nego jedan džul dobijen iz nafte ili uglja. Kada pređemo sa fosilnih goriva na struju, nama zapravo treba znatno manje sirove energije da bismo postigli isti ili čak bolji ekonomski rezultat. To je razlog zašto elektrifikacija donosi ogroman produktivni skok.

Primeri iz prakse pokazuju da se ovaj trend ubrzava i preliva na susedne sektore. U Norveškoj, koja je lider u usvajanju električnih vozila, tranzicija se više ne odnosi samo na putničke automobile. Dostavna vozila i teški kamioni ubrzano prate ovaj trend. Kada jedna tehnologija probije led i uspostavi infrastrukturu, susedne industrije se prilagođavaju mnogo brže nego što se prvobitno predviđalo, stvarajući efekat lavine na tržištu.

Uspon personalnih agenata i mikro-optimizacija života

Dok se energetska mreža transformiše u pozadini, naši pametni telefoni i računari postaju dom nove generacije softvera. Personalni veštački inteligentni agenti, kao što su Muse, Grok Bot ili dots, polako ulaze u svakodnevnu upotrebu. Za razliku od dosadašnjih pasivnih aplikacija koje zahtevaju stalnu interakciju i unos podataka, ovi agenti su dizajnirani da deluju autonomno u ime korisnika, donoseći odluke koje optimizuju resurse i vreme.

Uzmimo jednostavan primer iz svakodnevnog života koji ilustruje ovu promenu. Mnogi ljudi plaćaju članarine za teretane ili pretplate na servise koje ne koriste redovno, zaboravljajući da ih privremeno suspenduju tokom putovanja ili odmora. Autonomni agent, koji ima pristup kalendaru i lokaciji korisnika, može automatski pauzirati ove usluge svaki put kada primeti da je korisnik van grada. Naizgled sitne uštede na nivou pojedinca, kada se pomnože sa milionima korisnika, postaju ozbiljan ekonomski faktor.

Prava revolucija, međutim, nastaje kada ovi agenti dobiju zadatak da upravljaju ličnim finansijama. Većina građana nema ni vremena ni stručnog znanja da svakodnevno prati kretanje kamatnih stopa i prebacuje novac sa jednog bankovnog računa na drugi u potrazi za boljim uslovima. Digitalne banke, poznate i kao neobanke, često nude znatno više prinose na depozite od tradicionalnih finansijskih institucija, ali prepreka za prelazak je do sada bila administrativne i kognitivne prirode. AI agenti tu prepreku u potpunosti uklanjaju.

Agentni juriš na banke i nova finansijska ranjivost

Ova tehnološka mogućnost sa sobom nosi ozbiljne makroekonomske rizike o kojima finansijski regulatori tek počinju da razmišljaju. Torsten Slek, glavni ekonomista u investicionoj kompaniji Apollo, ukazao je na potencijalno opasan fenomen koji naziva agencijskim jurišem na banke. Tradicionalni bankarski model se u velikoj meri oslanja na takozvane lenje depozite, odnosno novac koji klijenti drže na računima sa niskom ili nikakvom kamatom jednostavno zbog inercije i nedostatka vremena da potraže bolju alternativu.

Kada milioni domaćinstava prepuste upravljanje svojim novcem autonomnim AI agentima, situacija se dramatično menja. Ovi algoritmi će bez ikakve emocionalne privrženosti ili odlaganja automatski prebacivati i najmanje slobodne iznose u institucije koje u tom sekundu nude najbolju kamatnu stopu. Tradicionalne banke bi tako mogle preko noći ostati bez jeftinih izvora finansiranja, što bi direktno ugrozilo njihovu sposobnost da odobravaju kredite privredi i građanima.

Da bi zadržale depozite, banke će biti primorane da podignu sopstvene kamatne stope, što će automatski povećati njihove troškove poslovanja. Finansijski sistem je vekovima funkcionisao na pretpostavci da su ljudi spori i neaktivni kada je u pitanju upravljanje sitnim novcem. Uvođenje algoritama koji donose odluke u milisekundi i bez ljudskog napora može destabilizovati likvidnost banaka brže nego bilo koja prethodna finansijska kriza.

Da li mašine mogu imati svest: Naučni okvir za nemoguće pitanje

Dok AI agenti preuzimaju ekonomske uloge, u naučnoj zajednici se ponovo rasplamsava debata o tome da li ovi sistemi mogu razviti svest. Istraživači iz kompanije Google DeepMind, među kojima su i istaknuti naučnici Šamil Čandarija i Anil Set, pokušali su da unesu red u ovu diskusiju kroz novi naučni rad. Prvi i najveći problem sa kojim se suočavamo jeste to što u nauci ne postoji konsenzus o tome šta tačno stvara svest i kako se ona definiše.

Neki istraživači veruju da bi odgovarajuća računarska arhitektura mogla biti svesna sama po sebi, dok drugi tvrde da je za svest neophodno fizičko telo koje komunicira sa okruženjem. Postoje i teorije koje sugerišu da je svest fundamentalno svojstvo materije. Kako bi premostili ove razlike, autori rada su kreirali okvir od pet nivoa kroz koji se može procenjivati svest bilo kog sistema. Ovi nivoi obuhvataju posmatranje ponašanja sistema, ispitivanje algoritama koje pokreće, analizu ožičenja hardvera, pitanje da li je reč o živom biću koje ima lični ulog, poput sopstvenog opstanka, i na kraju, ispitivanje načina na koji je sistem povezan sa spoljnim svetom.

Današnji modeli veštačke inteligencije pokazuju solidne rezultate na prvom nivou, koji se odnosi na spoljno ponašanje i komunikaciju. Na drugom nivou, koji analizira algoritamsku strukturu, rezultati su delimični i neujednačeni. Međutim, na preostala tri nivoa, koji uključuju hardversku arhitekturu, biološki opstanak i stvarnu interakciju sa fizičkim svetom, današnji sistemi beleže izuzetno loše rezultate. Ocene koje su istraživači dodelili trenutnim modelima kreću se u rasponu od 0.003 do 0.083 od maksimalnih 1, što jasno ukazuje da smo još uvek veoma daleko od svesnih mašina.

Geopolitika uticaja i lobiranje u Evropskoj uniji

Razvoj tehnologije i njena integracija u društvo ne zavise samo od naučnih otkrića, već i od političkih odluka i regulatornih okvira. U tom kontekstu, borba za uticaj na zakonodavce postaje ključno polje delovanja za najveće svetske kompanije. Podaci o lobiranju u Evropskoj uniji otkrivaju zanimljivu dinamiku: tehnološki giganti poput Gugla, Epla i Amazona pojedinačno održavaju znatno više sastanaka sa zvaničnicima Evropske unije nego bilo koja evropska kompanija.

Ova koncentracija lobističke moći pokazuje koliko je američkim tehnološkim korporacijama važno da oblikuju evropska pravila o privatnosti, monopolu i veštačkoj inteligenciji. Dok se Evropa trudi da postavi globalne standarde kroz strogu regulativu, nedostatak snažnih domaćih tehnoloških šampiona ostavlja prostor stranim akterima da dominiraju u kreiranju ekonomske politike. Istovremeno, na tržištu se vodi oštra borba za prevlast među samim tehnološkim platformama.

Primer ove borbe je i rivalstvo na polju AI asistenata, gde OpenAI lansira svoj proizvod dots kako bi direktno parirao konkurentskom softveru Grok Bot. Sa druge strane, kompanija SpaceXAI kontroliše domen dot.com koji automatski preusmerava korisnike na preuzimanje njihovog rešenja. Ova agresivna tržišna utakmica pokazuje da se tehnološki lideri ne bore samo za naklonost korisnika, već i za kontrolu nad digitalnim kapijama kroz koje će prolaziti budući tokovi informacija i kapitala.

Izvor: Azeem Azhar, Exponential View · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)