Umetnost oduzimanja: Kako braća Oskui transformišu svakodnevicu kroz skulpturu

Filozofija praznine i dekonstrukcije

Savremena umetnost često teži ka akumulaciji i dodavanju novih slojeva značenja, ali braća Saman i Sasan Oskui biraju suprotan put. Njihov najnoviji projekat predstavlja seriju drvenih skulptura koje istražuju šta se dešava kada se predmetu oduzme njegova osnovna fizička masa. Kroz proces perforacije, umetnici transformišu prepoznatljive predmete iz svakodnevnog života u krhke, mrežaste strukture koje zadržavaju samo obrise svoje nekadašnje funkcije.

Ovaj pristup nije puko uništavanje materijala, već pažljivo planirana dekonstrukcija koja teži da otkrije unutrašnju dinamiku drveta. Umetnici smatraju da uklanjanje slojeva omogućava predmetima da steknu potpuno novo prisustvo u prostoru, uprkos gubitku prvobitne namene. Praznina u ovim delima nije puki nedostatak, već aktivan element koji definiše skulpturu i usmerava pažnju na ono što je ostalo.

Konceptualno, ovi radovi se oslanjaju na dugu tradiciju minimalizma, gde se suština traži u najjednostavnijim oblicima. Braća Oskui koriste drvo kao primarni medij jer ono nosi toplinu i istoriju, ali ga tretiraju na način koji prkosi njegovoj tradicionalnoj stabilnosti. Rezultat je vizuelni paradoks gde teški, utilitarni predmeti postaju prozračni i gotovo eterični.

Od upotrebne vrednosti do estetske forme

Predmeti koje ovi umetnici biraju za svoje radove su namerno obični i duboko ukorenjeni u ljudsku svakodnevicu. Školski sto, vrata ili industrijska paleta – sve su to objekti čija je vrednost decenijama bila neraskidivo povezana sa njihovom čvrstinom i praktičnom upotrebom. Međutim, kada se ovi predmeti izbuše nepravilnim, ali kohezivnim rupama, oni prestaju da budu alat i postaju čista estetika.

Na primer, merdevine koje više ne mogu da izdrže težinu čoveka gube svoj identitet kao sredstvo za penjanje. One postaju vizuelni komentar na krhkost struktura koje nas okružuju. Umetnici ističu da se kroz ovaj proces otkrivaju skriveni ritmovi i odnosi unutar samog materijala, koji bi inače ostali nevidljivi ispod pune površine drveta.

Ovakva transformacija poziva na preispitivanje vrednosti predmeta koji nas okružuju. U svetu koji je preplavljen potrošnom robom, braća Oskui nas primoravaju da zastanemo i posmatramo formu nezavisno od njene funkcije. Njihov rad sugeriše da lepota može postojati i u onome što je nefunkcionalno, ukoliko poseduje vizuelni integritet i misaonu dubinu.

Novi pravac u stvaralaštvu braće Oskui

Saman i Sasan Oskui su dugogodišnji saradnici koji su ranije bili poznati po radu sa materijalima poput metalnih ograda i prirodnih elemenata. Njihova prethodna praksa često je bila fokusirana na direktniju kulturnu kritiku, ali serija „The Weight of Less“ označava prelazak ka suptilnijem i introspektivnijem načinu rada. Ovaj novi pristup je vizuelno lakši, ali nosi snažnu poruku o suštini materije.

Skulpture iz ove serije ne samo da menjaju prostor u kojem se nalaze, već menjaju i percepciju posmatrača. Fokusiranjem na „težinu manjka“, umetnici uspevaju da stvore dela koja deluju kao da lebde, uprkos tome što su napravljena od čvrstog drveta. To je postignuto preciznim rezbarenjem koje prati prirodnu teksturu materijala, stvarajući harmoniju između prirodnog i veštačkog.

U konačnici, radovi braće Oskui nas podsećaju na važnost prostora koji nas okružuje. Oni dokazuju da umetnost ne mora uvek da gradi nove svetove; ponekad je dovoljno samo ukloniti višak sa onoga što već poznajemo kako bismo videli istinu koja se krije unutra. Njihova praksa ostaje važan doprinos savremenoj skulpturi, nudeći svež pogled na odnos čoveka, predmeta i praznine.

Izvor: Colossal · Fotografija: Pexels / RDNE Stock project (ilustracija)