Anatomija skrivenog bogatstva i uspeha

Skriveni slojevi ekonomske piramide

Razumevanje finansijskog stanja prosečnog domaćinstva oslanja se na brojne javne baze podataka i stručnu literaturu. Postoje različiti priručnici i istraživanja za niže i srednje finansijske slojeve, od skromnih budžeta do prvog miliona dolara. Ipak, kako se kreće ka vrhu ekonomske lestvice, kvalitet dostupnih podataka značajno opada. Bogata domaćinstva su malobrojna, teško ih je anketirati, a njihova imovina je najčešće zarobljena u nelikvidnim, privatnim firmama. Zbog ove zatvorenosti, dugo nije postojala adekvatna literatura koja detaljno opisuje najviše nivoe bogatstva, tačnije imovinu vrednu između deset miliona i sto miliona dolara, kao i viši nivo.

Ovu prazninu u istraživanjima nedavno su popunili ekonomisti Oven Zidar i Erik Zvik. Njihov rad se bazira na specijalizovanoj analizi poreza koje plaćaju vlasnici privatnih kompanija. Zahvaljujući tome, autori su uspeli da osvetle finansije više klase i takozvanih super bogatih slojeva. Fokusirajući se na domaćinstva čija neto vrednost premašuje pet miliona dolara, istraživači su došli do prosečne vrednosti imovine od dvadeset pet miliona dolara po domaćinstvu. Ovaj uvid otkriva postojanje široke osnove imućnih pojedinaca koji čine temelj ekonomske moći jedne države, a koje autori nazivaju lokalnim milionerima.

Ranija istraživanja su već pokazala da pojedinci na najvišim nivoima bogatstva najveći deo svojih sredstava ostvaruju kroz privatne kompanije. Ipak, nedostajali su konkretni detalji o prirodi tih preduzeća. Postavljalo se pitanje čime se bave ti preduzetnici, ko su oni zapravo i na koji način su stigli do svog kapitala. Odgovori na ova pitanja ruše brojne stereotipe o tome kako se stiče veliko bogatstvo u modernom društvu.

Industrije koje stvaraju kapital

Kada javnost razmišlja o bogatstvu, prva asocijacija su osnivači tehnoloških giganta, menadžeri investicionih fondova i dugoročni investitori sa Wall Streeta. To su lica sa listi najbogatijih ljudi sveta. Međutim, prema podacima iz pomenutog istraživanja, lokalni milioneri drže višestruko više ukupnog bogatstva od najpoznatijih svetskih milijardera. Glavnina tog kapitala nalazi se u takozvanim preduzećima sa prolaznim prihodom, kao što su društva sa ograničenom odgovornošću i partnerske firme u različitim privrednim granama.

Analiza pokazuje da se najveći broj uspešnih preduzeća nalazi u nekoliko ključnih sektora. Prva značajna delatnost jesu pravne usluge, koje obuhvataju partnerstva u advokatskim kancelarijama. Slede finansijske investicione aktivnosti, gde spadaju menadžeri rizičnog kapitala, privatnih investicionih fondova i portfolio menadžeri. Automobilska industrija je takođe visoko zastupljena kroz nezavisne prodavnice novih i polovnih vozila. Profesionalne i tehničke usluge, kao i menadžment konsalting, predstavljaju još jedan stub stvaranja kapitala. Na kraju, važno mesto zauzima i eksploatacija nafte i gasa kroz specijalizovane energetske kompanije.

Ove industrije imaju nekoliko zajedničkih karakteristika koje objašnjavaju rasprostranjenost bogatstva. Preduzeća iz ovih sektora postoje u svakom regionu, jer su usluge pravnika, automobisi ili konsultanti potrebni svuda, bez obzira na geografsku lokaciju. Pored toga, nijedna od ovih delatnosti nije monopolizovana od strane nekoliko megakompanija. Umesto toga, tržište se sastoji od hiljada samostalnih preduzeća čiji vlasnici ostvaruju visoke prihode. Upravo zato se ovi preduzetnici nalaze svuda, a ne samo u tradicionalnim centrovima inovacija i finansija.

Demografski profil uspešnih preduzetnika

Iza uspešnih kompanija stoje ljudi čije demografske karakteristike otkrivaju specifične obrasce. Tipičan vlasnik preduzeća vrednog preko deset miliona dolara najčešće je stariji muškarac, oženjen i bele rase. Statistički podaci pokazuju da je devedeset odsto vlasnika preduzeća u ovoj kategoriji u braku, dok je njihova medijalna starost šezdeset dve godine. Ovakva starosna struktura direktno je povezana sa vremenom koje je potrebno da se izgradi stabilan i profitabilan biznis na visokom nivou.

Demografska slika takođe odražava istorijske nejednakosti u pokretanju biznisa. Muškarci znatno češće osnivaju kompanije u odnosu na žene, dok pripadnici određenih nacionalnih zajednica češće ulaze u preduzetničke vode od drugih. Budući da većinsko stanovništvo čini glavni deo populacije, ono prirodno čini i većinu u ovoj kategoriji bogatih pojedinaca. Ipak, demografija ne objašnjava svaku uspešnu poslovnu priču, jer obrazovanje igra podjednako važnu ulogu.

Stepen obrazovanja među ovim preduzetnicima izuzetno je visok. Velika većina vlasnika višemilionskih kompanija poseduje fakultetsku diplomu, dok značajan procenat ima i postdiplomske studije, poput magistraturi, doktorskih titula ili specijalizacija u medicini i pravu. Ovi preduzetnici znatno češće završavaju više škole u odnosu na opštu populaciju. Zanimljivo je, međutim, da uspešni preduzetnici ređe poseduju najviše akademske titule u poređenju sa onima koji su bogatstvo stekli kroz korporativnu karijeru umesto kroz sopstveni biznis.

Nasleđe i poreklo poslovnog uspeha

U javnosti postoji uvriježeno mišljenje da se veliko bogatstvo uglavnom nasleđuje. Podaci demografskih i ekonomskih istraživanja pokazuju sasvim drugačiju sliku. Većina uspešnih preduzeća nije prešla sa roditelja na decu kroz nasledne linije. Analize popisa stanovništva pokazuju da je skoro polovina preduzeća u rukama originalnog osnivača, dok je trećinu kupio aktuelni vlasnik. Manji deo je stečen kroz poklone ili direktne porodične transfere, dok je klasično nasleđe zastupljeno u minimalnom procentu.

Kada se saberu svi oblici porodičnih prenosa imovine, procenat nasleđenih preduzeća ostaje relativno nizak. Većina kompanija nastaje radom samih osnivača. Ipak, izostanak direktnog nasleđa ne znači da se kreće od nule. Statistika sugeriše da osnivači kompanija češće potiču iz imućnijih porodica. Osobe čiji roditelji pripadaju najvišem sloju po primanjima imaju veće šanse da pokrenu sopstveni biznis u poređenju sa onima iz srednjih ili nižih slojeva društva.

Uprkos tome, većina preduzetnika ipak ne dolazi iz najbogatijih domaćinstava. Značajan deo osnivača potiče iz porodica čija su primanja ispod gornjeg dela lestvice, a mnogi dolaze i iz donje polovine po ekonomskom statusu. Budući da je baza stanovništva u nišim slojevima znatno veća, veći broj preduzetnika zapravo dolazi iz običnih sredina. Porodično poreklo povećava početnu verovatnoću, ali nije presudan faktor za konačni uspeh na tržištu.

Značaj prvog posla i rane karijere

Pored porodičnog porekla, ključnu ulogu u kasnijem preduzetničkom uspehu igra izbor prve zaposlenosti. Istraživanja pokazuju da radno mesto u industriji koja tradicionalno generiše preduzetnike znatno povećava šansu da se kasnije i sam zaposleni odvaži na pokretanje sopstvenog biznisa. Ukoliko je početni posao po svojoj prirodi vezan za razvoj sistema, računovodstvo ili tehničko ugovaranje, veća je verovatnoća da će preduzetnik kasnije ostvariti dugoročni uspeh.

Rana karijera funkcioniše kao škola poslovanja. Kroz prvi posao pojedinac uči kako funkcioniše konkretna industrija i stvara profesionalnu mrežu kontakata koja postaje neprocenjiva kada se krene u sopstveni biznis. Razlike u ranom radnom iskustvu objašnjavaju značajan deo dispariteta u pokretanju preduzeća između različitih društvenih grupa. Drugim rečima, manja zastupljenost određenih grupa u preduzetništvu delimično je posledica toga što ređe počinju karijeru u industrijskim sektorima koji podstiču stvaranje novih firmi.

Put do uspeha se zato retko dešava slučajno. Većina uspešnih preduzetnika je izgradila ili kupila svoju kompaniju, a temelje su postavili radeći godinama u istoj ili srodnoj grani privrede. Razumevanje unutrašnjih procesa industrije pruža neophodnu sigurnost prilikom donošenja ključnih poslovnih odluka i preuzimanja tržišnih rizika.

Stvarnost rizika i dugoročni napor

Za pojedince koji razmišljaju o daljoj karijeri, iskustvo uspešnih preduzetnika nosi jasnu poruku. Put do viših slojeva bogatstva gotovo uvek vodi preko vlasništva nad kapitalom. Dok se uz dobru platu i redovnu štednju može dostići solidna finansijska sigurnost, prelazak u višu klasu zahteva vlasničku strukturu u privredi. Pri tome, vlasništvo ne mora obavezno da znači pokretanje posla od početka, pošto se značajan deo uspešnih preduzeća tokom godina kupuje od prethodnih vlasnika.

Kupovina postojećeg biznisa zahteva kapital koji se gradi godinama marljivog rada i štednje. To naglašava još jedan neophodan element svakog uspeha, a to je vreme. Izgradnja stabilne kompanije je proces koji traje decenijama, o čemu svjedoči i visoka medijalna starost vlasnika višemilionskih preduzeća. U ovom procesu nema prečica, brzih rešenja ni garantovanih ishoda.

Statistika takođe pokazuje naličje preduzetništva. Samo mali broj osnivača uspeva da izgradi firmu visoke vrednosti u roku od jedne decenije, dok mnoga novootvorena preduzeća prestaju da rade u prvih nekoliko godina. Poslovni neuspeh, međutim, ne znači nužno finansijsku propast. Većina osnivača čiji biznis ne opstane nastavlja karijeru bez trajnih negativnih posledica po svoju egzistenciju.

Izvor: Nick Maggiulli, Of Dollars And Data · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)