Anatomija statističkih iluzija i dugovečna istorija potcenjivanja inflacije

Koreni statističkog prilagođavanja

Praksa prilagođavanja zvaničnih merila rasta cena datira još iz vremena Drugog svetskog rata i perioda ratne kontrole troškova. Tadašnji indeksi troškova života našli su se na udaru kritika jer nisu adekvatno odslikavali nestašice dobara i bujanje crnog tržišta. Kao odgovor na te manjkavosti, statističke institucije su preimenovale seriju podataka i redefinisale je kao indeks potrošačkih cena sa fiksnom korpom.

Ovaj istorijski korak postavio je temelj za kasnija metodološka preoblikovanja koja su se ponavljala u kriznim intervalima. Svaka revizija korpe donosila je nove tehničke korekcije, sa krajnjim ciljem da se zvanična statistika uskladi sa širim ekonomskim i političkim okolnostima. Time je otvoren prostor za dugotrajnu praksu u kojoj se tačnost merenja često podređivala praktičnim potrebama državne administracije.

Promene u načinima prikupljanja podataka nisu uvek bile zlonamerne, ali su uvek imale smer koji je vodio ka nižim stopama prijavljene inflacije. Ekonomisti i statističari su kroz decenije uvodili nove koncepte poput supstitucije dobara i hedonskih prilagođavanja. Te promene su suštinski promenile prirodu merenja, udaljavajući indeks od prostog praćenja novčanih izdataka običnog kupca.

Evolucija koncepta bazne inflacije

Jedan od najuticajnijih zaokreta u modernoj ekonomskoj politici dogodio se sedamdesetih godina dvadesetog vijeka tokom perioda stagflacije. Suočeni sa naglim skokovima cena hrane i energenata, kreatori monetarne politike odlučili su da isključe ove nestabilne komponente iz glavnog fokusa posmatranja. Tako je nastao koncept takozvane bazne inflacije koja meri kretanje cena bez hrane i energenata.

Ideja koja je stajala iza ovog poteza oslanjala se na pretpostavku da su šokovi u snabdevanju hranom i energentima privremene prirode i da ne odražavaju suštinske monetarne trendove. Centralne banke su počele da se oslanjaju na ove očišćene podatke prilikom donošenja ključnih odluka o kamatnim stopama. Međutim, za obične potrošače ovakav pristup je doneo paradoksalnu situaciju u kojoj zvanični pokazatelji ignorišu troškove koji čine najveći deo svakodnevnog budžeta.

Vremenom su se pojavile i dodatne modifikacije poput medijalne inflacije i različitih oblika trimovanih sredina. Svaka nova iteracija dodatno je sužavala obuhvat korpe, udaljavajući indeks od realnog iskustva građana na tržištu. Izraz inflacija bez inflacije odlično opisuje situaciju u kojoj se iz zvanične statistike uklanja sve ono što beleži značajniji rast cena.

Zamka troškova stanovanja

Godina 1983. donela je najveću pojedinačnu promenu u strukturi indeksa potrošačkih cena uvođenjem koncepta ekvivalentne rente vlasnika. Do tog trenutka, troškovi stanovanja su obuhvatali kretanje cena kuća i kamate na hipotekarne kredite. Kada su kamatne stope zabeležile istorijske maksimume početkom osamdesetih, zvanična inflacija je naglo skočila, primoravajući statističare na radikalnu promenu.

Rešenje je pronađeno u pretpostavci da vlasnici nekretnina zapravo iznajmljuju prostor sami sebi, pa se kretanje troškova stanovanja počelo meriti kroz kretanje zakupnina. Ovaj koncept je bio teorijski branjiv jer odvaja investicionu vrednost nekretnine od potrošačke usluge stanovanja. Ipak, u praksi je doveo do ozbiljnih izobličenja, posebno tokom velikog građevinskog i kreditnog buma pre globalne finansijske krize.

Tokom perioda ekspanzije na tržištu nekretnina, cene kuća su rasle vrtoglavim tempom, ali se to nije odrazilo na indeks potrošačkih cena jer su rente ostale relativno stabilne zbog masovnog priliva kupaca u rizične aranžmane. Sličan vremenski pomak i kašnjenje u zabeležbi troškova stanovanja ponovili su se i u kasnijim ekonomskim ciklusima. Zbog toga su zvanični podaci često kasnili za stvarnim kretanjima na terenu, zbunjujući analitičare i donosioce odluka.

Politika i Boskinova komisija

Sredina devedesetih godina obeležena je radom čuvene Boskinove komisije koja je zvanično zaključila da indeks potrošačkih cena precenjuje realnu inflaciju za značajan procenat godišnje. Nalazi ove komisije poslužili su kao osnov za uvođenje novih korekcija u metodologiju. Politička pozadina ove odluke bila je očigledna jer je niža inflacija automatski značila manje usklađivanje državnih davanja i poreskih razreda.

Smanjenje zvanične stope rasta cena omogućilo je vlastima da ostvare ogromne uštede u državnom budžetu kroz usporeno usklađivanje penzija i socijalnih davanja sa troškovima života. Istovremeno, uvođenje hedonskih prilagođavanja značilo je da se tehničko poboljšanje nekog proizvoda automatski računa kao pojeftinjenje. Kupac u radnji nije plaćao manje, ali je po zvaničnoj statistici dobijao kvalitetniji proizvod za isti novac.

Ovakve promene stvorile su iluziju ekonomske stabilnosti u godinama koje su prethodile velikoj finansijskoj krizi. Mnogi stručnjaci su naknadno upozoravali da je upravo prikrivena inflacija onemogućila centralnu banku da blagovremeno prepozna pregrevanje tržišta. Ignorisanje stvarnih troškova života dovelo je do stvaranja opasnih neravnoteža u finansijskom sistemu.

Prebacivanje fokusa na ličnu potrošnju

Tokom dvijehiljaditih godina, američke federalne institucije napravile su još jedan važan korak promenivši zvanični cilj monetarne politike sa indeksa potrošačkih cena na indeks troškova lične potrošnje. Ovaj alternativni pokazatelj obuhvata širi spektar roba i usluga i koristi drugačiju formulu za obračun, uključujući i troškove zdravstvenog osiguranja koje plaćaju treće strane.

Prelazak na novi indeks doneo je sistematsko smanjenje zvanične stope rasta cena za približno pola procentnog poena godišnje u poređenju sa tradicionalnim merilima. Centralna banka je usvojila ovaj pokazatelj kao primarni instrument za merenje svog dvoprocentnog cilja. Time su standardi uspešnosti monetarne politike postali blaži, a zvanični podaci povoljniji.

Kombinacija lančanih formula i promene pondera u korpi doprinela je stabilizaciji prijavljenih cifara. Iako ove promene imaju svoju ekonomsku logiku u prilagođavanju potrošačkim navikama, njihov kumulativni efekat jeste trajno umanjivanje statističkog prikaza rasta troškova života. Građani su nastavili da osećaju pritisak na kućne budžete koji se nije poklapao sa zvaničnim izveštajima.

Moderna faza i suspenzija merenja

Najnoviji period doneo je nove izazove u merenju inflacije, izazvane pandemijskim šokovima u lancima snabdevanja i nestabilnošću tržišta. Statističke službe su prešle na godišnje ažuriranje pondera u korpi kako bi brže hvatale promene u ponašanju potrošača. Ipak, ove brze izmane stvorile su nove poteškoće u uporedivosti podataka kroz duže vremenske periode.

Pored metodoloških prilagođavanja, nedavni administrativni potresi doveli su do situacije bez presedana u kojoj je prikupljanje podataka u pojedinim urbanim sredinama bilo privremeno obustavljeno. Umesto terenskog prikupljanja cena, uvedene su metode imputacije koje se oslanjaju na procene umesto na direktna merenja. Smanjenje administrativnih kapaciteta i kadrovske promene dodatno su narušile poverenje u kontinuitet statističkih serija.

Prelazak sa kreativnog merenja inflacije ka potpunom odsustvu merenja predstavlja novu i opasnu fazu u upravljanju ekonomskim informacijama. Kada institucije izgube sposobnost ili volju da precizno prate kretanje cena, gubi se i temeljni kompas za donošenje ispravnih poslovnih i političkih odluka. Istorija nas uči da ignorisanje stvarnosti nikada ne rešava problem, već ga samo odlaže do trenutka kada on postane neizbežan.

Izvor: Barry Ritholtz, The Big Picture · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)