Francuska pred izazovom fiskalne održivosti i političke neizvesnosti

Tržišni signali i strah od neplaćanja dugova

Finansijska tržišta su tokom poslednjih meseci počela da tretiraju Francusku kao ekonomski najranjiviju članicu zapadnog sveta. Dok su kamatne stope na državne obveznice rasle širom razvijenih ekonomija, skok prinosa na francuske obveznice bio je posebno izražen i zabrinjavajući. Ovaj trend nije slučajan, već odražava percepciju investitora da se rizik od potencijalnog neispunjavanja obaveza francuske države značajno povećao.

Kao ključni indikator ovog straha koriste se takozvani svopovi za zaštitu od kreditnog rizika, odnosno CDS instrumenti. Iako trenutne cene osiguranja od francuskog bankrota nisu na nivoima zabeleženim tokom krize evrozone pre deceniju i po, njihova nagla uzlazna putanja šalje snažan signal upozorenja. Investitori više ne posmatraju Francusku kao sigurno utočište, već kao ekonomiju čija fiskalna politika zahteva premiju rizika.

Ovakva promena raspoloženja na tržištu direktno utiče na troškove zaduživanja države, što dodatno opterećuje budžet. Kada poverenje investitora opadne, država mora da ponudi više kamate kako bi privukla kapital, što stvara začarani krug zaduživanja. U kontekstu Francuske, ovo nije samo tehničko pitanje finansija, već odraz dubljeg nepoverenja u sposobnost države da upravlja svojim javnim finansijama u dugom roku.

Strukturni problemi francuskog penzionog sistema

U srži francuskih ekonomskih problema nalazi se nespremnost društva da se suoči sa demografskom realnošću. Francuska ima jedan od najizdašnijih, ali i fiskalno najopterećenijih penzionih sistema u razvijenom svetu. Sa zvaničnom starosnom granicom za punu penziju koja je donedavno bila 62 godine, sistem se oslanja na sve manji broj radnika koji finansiraju sve veći broj penzionera, što je u uslovima starenja populacije dugoročno neodrživo.

Poređenja radi, druge razvijene ekonomije, poput Danske ili Sjedinjenih Američkih Država, odavno su pomerile granicu za odlazak u penziju na 67 godina. Francuski prosek stvarne starosti odlaska u penziju ostaje najniži u zapadnoj Evropi, što direktno smanjuje produktivnu bazu ekonomije. Iako je vlada pokušala da postepeno podigne ovu granicu na 64 godine, snažan otpor političkih ekstremnih opcija doveo je do zamrzavanja reformi.

Ovakva politika zapravo znači da država vrši preraspodelu bogatstva od mlađih generacija ka starijim, često na štetu investicija u ključne sektore poput obrazovanja. Kada se budžetski deficit koristi za održavanje nerealno niskih starosnih granica, to neizbežno vodi do smanjenja sredstava za razvojne projekte. Ovakva struktura potrošnje postaje izvor društvenih tenzija, što se manifestuje kroz masovne proteste studenata koji osećaju da njihova budućnost trpi zbog trenutnih fiskalnih prioriteta.

Politička polarizacija i ekonomska realnost

Politička scena u Francuskoj dodatno komplikuje ekonomsku sliku. Uspon partije Nacionalno okupljanje, koju predvodi Marin Le Pen, unosi dodatnu neizvesnost u investicione krugove. Njena obećanja o vraćanju starosne granice za penzionisanje na 62 godine, iako popularna među biračima, predstavljaju fiskalni izazov koji tržišta tumače kao odsustvo ekonomske odgovornosti.

Ovakav pristup nije izolovan slučaj, već deo šireg trenda populističke politike koja često ignoriše budžetska ograničenja zarad kratkoročnih političkih poena. Kada politički lideri obećavaju mere koje su u direktnoj suprotnosti sa fiskalnom održivošću, investitori reaguju povlačenjem kapitala ili zahtevanjem viših prinosa. U slučaju Francuske, tržišta se plaše da bi pobeda ovakve politike mogla da dovede do potpunog napuštanja reformskog kursa.

Dodatni problem je što se francuska politička debata sve više udaljava od tehničkih rešenja za ekonomske probleme. Umesto konstruktivnog dijaloga o održivosti, fokus se pomera na ideološke sukobe koji parališu donošenje odluka. Ovakva klima otežava sprovođenje bilo kakvih nepopularnih, ali neophodnih mera, što ostavlja državu u stanju permanentne fiskalne ranjivosti.

Rizici članstva u evrozoni

Pripadnost evrozoni donosi brojne prednosti, ali i specifične rizike u slučaju dužničke krize. Za razliku od Sjedinjenih Američkih Država, koje mogu da štampaju sopstvenu valutu i time eliminišu rizik od bankrota u dolarima, Francuska nema tu mogućnost. Ona koristi evro, što znači da u slučaju gubitka poverenja investitora, država ne može samostalno da monetizuje svoj dug.

Ovo stvara scenario u kojem bi kriza poverenja mogla brzo da eskalira u krizu likvidnosti. Ako investitori prestanu da kupuju francuske obveznice, država bi se mogla naći u situaciji da nema dovoljno gotovine za servisiranje duga. U takvim uslovima, mehanizmi podrške unutar evrozone postaju ključni, ali njihova primena nije garantovana, posebno u politički podeljenoj Evropi.

Iskustvo iz prethodne decenije, kada su Grčka, Španija i Italija prolazile kroz slične izazove, pokazuje koliko proces rešavanja krize može biti bolan. Tada je intervencija Evropske centralne banke bila presudna za opstanak evra. Međutim, pitanje je da li bi takva podrška bila moguća danas, s obzirom na to da je Francuska druga po veličini ekonomija evrozone i da bi njen potencijalni spas bio izuzetno skup i politički kontroverzan.

Izazovi evropske solidarnosti

Potencijalna kriza u Francuskoj testirala bi granice evropske solidarnosti na način koji do sada nije viđen. Za razliku od južnoevropskih zemalja koje su tokom krize 2010-ih sprovele bolne mere štednje, Francuska se trenutno kreće u suprotnom smeru. To bi izazvalo ogroman otpor kod zemalja poverilaca, pre svega Nemačke, koje bi teško pristale na finansiranje države koja odbija da reformiše svoj penzioni sistem.

Takođe, postavlja se pitanje pravednosti. Države koje su prošle kroz stroge programe fiskalne konsolidacije mogle bi da blokiraju bilo kakav paket pomoći Francuskoj, smatrajući ga nepravednim. Ovakvi unutrašnji sporovi mogli bi da dovedu do ozbiljnih podela unutar Evropske unije, ugrožavajući samu ideju evropskog jedinstva.

Francuska je, zbog svoje veličine i značaja, možda prešla granicu onoga što se smatra 'prevelikim da bi propalo', ali je istovremeno postala 'prevelika da bi se spasila'. Ovo je opasna pozicija koja ostavlja malo prostora za greške. Svaki scenario koji vodi ka krizi nosi sa sobom rizik od dugotrajne ekonomske stagnacije i političke nestabilnosti na celom kontinentu.

Budućnost i neizvesni ishodi

Trenutno tržišta procenjuju da je rizik od ozbiljne krize u Francuskoj realan, ali još uvek relativno mali. Postoji nada da bi politički centar mogao da se oporavi ili da bi buduća vlast, bez obzira na predizbornu retoriku, mogla da zauzme pragmatičniji stav kada se suoči sa realnošću upravljanja državom. Slični primeri iz Italije pokazuju da populističke partije nakon dolaska na vlast često postaju umerenije.

Ipak, oslanjanje na ovakav optimizam nosi visok nivo neizvesnosti. Previše faktora mora da se poklopi kako bi se izbegao negativan scenario. Ako se politička situacija ne stabilizuje i ako se fiskalni deficit nastavi, poverenje investitora bi moglo da erodira mnogo brže nego što kreatori politika očekuju.

Za posmatrače i investitore, ključno je pratiti signale sa tržišta obveznica i razvoj političkih događaja u narednim godinama. Francuska se nalazi na prekretnici gde su reforme postale neophodnost, a ne izbor. Uspeh ili neuspeh u tom procesu definisaće ne samo ekonomsku budućnost Francuske, već i stabilnost celokupnog evropskog projekta.

Izvor: Paul Krugman · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)