Skrivena cena kontrole cena u ekonomiji

Iluzija ekonomske zaštite građana

Kada se globalna ekonomija suoči sa naglim skokom troškova života, osnovnih životnih namirnica i energenata, prva reakcija javnosti i donosilaca odluka obično je zahtev za hitnu državnu intervenciju. Političari u takvim trenucima često posežu za merama kao što su fiksiranje maloprodajnih cena, zamrzavanje marži ili deljenje širokih subvencija za struju, gas i gorivo. Ideja vodilja na prvi pogled deluje plemenito jer se čini da država staje u odbranu standarda svojih građana. Ipak, ekonomska teorija i dugogodišnja praksa pokazuju da administrativno krojenje tržišnih uslova gotovo uvek stvara ozbiljne poremećaje.

Detaljna istraživanja Međunarodnog monetarnog fonda upozoravaju da ovakav pristup zapravo predstavlja privid pomoći koji ne rešava suštinski problem inflacije. Umesto da zaštiti najslabije, država kroz opšte mere troši ogromne količine novca poreskih obveznika na rešenja koja ne prave razliku između socijalno ugroženih i onih koji imaju visoka primanja. Time se sredstva iz javne kase rasipaju na pogrešne adrese, dok prava kriza nastavlja da tiho nagriza ekonomske temelje društva.

Razumijevanje ovih procesa zahteva sagledavanje šire slike funkcionisanja tržišta robe i usluga. Kada se cena nekog resursa veštački spusti ispod njegove realne tržišne ravnoteže, narušava se osnovni mehanizam ponude i potražnje. Proizvođači gube motivaciju za rad i investicije, trgovci se suočavaju sa gubicima ili nestašicama, a potrošači gube osećaj za realnu vrednost robe. Posledice se ubrzo prelivaju na celokupan privredni sistem, stvarajući začarani krug iz kojeg je kasnije veoma teško izaći bezbolno.

Kako subvencije završavaju u džepovima bogatih

Osnovni strukturalni problem opštih subvencija i kontrole cena leži u takozvanoj horizontalnoj neravnomernosti raspodele državne pomoći. Budući da su mere univerzalne i jednako dostupne svima, one ne vode računa o kupovnoj moći pojedinca. U praksi to znači da imućniji građani imaju znatno veće koristi od siromašnih, jednostavno zato što troše više resursa. Bogatiji slojevi društva poseduju veće nekretnine koje zahtevaju više energije za zagrevanje, voze veće i skuplje automobile koji troše više goriva, i češće kupuju veće količine robe u maloprodajnim lancima.

Statistički modeli Međunarodnog monetarnog fonda precizno pokazuju ovu neravnotežu kroz konkretne procente i računice. Analize pokazuju da od svakog evra koji država izdvoji za subvencionisanje energenata, najsiromašniji slojevi stanovništva u proseku dobijaju manje od dvadeset centi stvarne koristi. Ostatak novca odlazi na finansiranje potrošnje srednje klase i onih najbogatijih. Kod motornih goriva ta disproporcija postaje još izraženija, jer najimućniji stanovnici prisvajaju čak četrdeset centi od svakog uloženog državnog evra.

Ovakva distribucija javnih sredstava predstavlja suprotnost dobroj ekonomskoj politici. Umesto da se oskudni budžetski resursi usmere tamo gde je pomoć zaista pitanje egzistencije, država finansira komfor onih koji bi rast cene mogli lakše da podnesu. Time se produbljuju socijalne razlike umesto da se umanjuju, a siromašni građani ostaju uskraćeni za adekvatnu podršku u trenucima kada im je ona najpotrebnija za preživljavanje.

Finansijski teret koji se vraća kroz poreze

Pokušaj da se cene zadrže na neprirodno niskom nivou zahteva ogromne finansijske izdatke iz državne kasirke. Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, za postizanje istog nivoa zaštite ugroženih domaćinstava kroz kontrolu cena potrebno je potrošiti između tri i dvadeset dva puta više budžetskog novca nego kada bi se sredstva uplaćivala direktno na račune najugroženijih. Ta ogromna razlika u troškovima nastaje upravo zbog toga što se najveći deo novca prelije na potrošače kojima ta pomoć uopšte nije potrebna.

Države ove troškove najčešće ne mogu da pokriju iz redovnih prihoda, pa se okreću novom zaduživanju na domaćem i međunarodnom tržištu kapitala. Svako novo zaduživanje nosi visoke kamatne stope i dugoročne obaveze otplate. Kada trenutna kriza prođe, stvoreni dugovi dospevaju na naplatu. Država tada biva prinuđena da sanira budžetski deficit kroz uvođenje novih poreza, povećanje postojećih stopa ili kroz drastično smanjenje izdvajanja za javne usluge poput zdravstva, obrazovanja i infrastrukture.

Krajnji ishod ove ekonomske jednačine jeste da siromašnija domaćinstva na kraju trpe daleko veći gubitak nego da država uopšte nije ni pokušavala da kontroliše cene. Kroz više poreze i lošije javne servise, oni vraćaju dugove nastale finansiranjem tuđeg komfora tokom krize. To predstavlja klasičan primer ekonomske politike koja leči posledice na štetu dugoročne stabilnosti samih građana koji su trebali da budu zaštićeni.

Primer akciza i budžetskih gubitaka u Srbiji

Kada se teorijski modeli primene na konkretne slučajeve iz regiona, finansijske razmere ovakvih odluka postaju izuzetno jasne. Dobar primer predstavlja Srbija i njena politika upravljanja akcizama na govorna goriva tokom perioda rasta cena energenata. Prilikom usvajanja rebalansa republičkog budžeta, nadležni institucije su procenile da će državna kasa ostati uskraćena za najmanje dvjesto četrdeset miliona evra samo po osnovu smanjenja udela akcize u maloprodajnoj ceni goriva.

U međuvremenu su usledile izmene zakonskih propisa koji regulišu akcize, otvarajući mogućnost da se državni zahvat umanji za više od dvadeset odsto. Ekonomske računice zasnovane na modelima Međunarodnog monetarnog fonda pokazuju da bi konačni trošak za privredu i građane mogao biti značajno veći. Ukoliko bi se donosioci odluka opredelili za smanjenje akciza od trideset odsto, mesečni trošak za budžet popeo bi se na približno šezdeset osam miliona evra. S druge strane, radikalnije smanjenje akciza od četrdeset odsto podiglo bi mesečni gubitak prihoda na oko devedeset miliona evra.

Ovi iznosi slikovito ilustruju koliko novca ispada iz budžetskih tokova kroz samo jednu meru usmerenu na pojeftinjenje jednog energenta. Umesto da se taj novac uloži u razvojne projekte, kapitalne investicije ili ciljane socijalne transfere, on se nepovratno troši na privremeno obaranje cena koje podjednako koristi vlasnicima luksuznih automobila i profesionalnim vozačima. Takva praksa ozbiljno ugrožava fiskalnu stabilnost i ostavlja državu ranjivom pred budućim makroekonomskim udarima.

Uništavanje štednje i produžavanje krize

Pored direktnih fiskalnih troškova, administrativno obaranje cena ima i razarajući psihološki i ekonomski efekat na ponašanje potrošača i preduzeća. Kada država veštački drži niske cene energije ili hrane, građani i privredni subjekti gube svaku ekonomsku motivaciju za racionalnu potrošnju i štednju. Nestaje podsticaj za energetsku efikasnost, izolaciju objekata, optimizaciju proizvodnih procesa ili promenu navika u potrošnji. Svi se ponašaju kao da je kriza prolazna i kao da resursi nemaju svoju pravu cenu.

Ovakvo ponašanje na globalnom nivou stvara dodatne i veće probleme. Kada veći broj zemalja istovremeno primeni mere kontrole i masovnog subvencionisanja, ukupna svetska tražnja ostaje veštački visoka uprkos globalnoj nestašici. Tržišni zakoni nalažu da visoka tražnja uz ograničenu ponudu gura cene na berzama još više nagore. Kao rezultat toga, mere koje su uvedene sa plemenitim ciljem da ublaže udar na standard zapravo izazivaju novi talas poskupljenja nafte, gasa i poljoprivrednih proizvoda na svetskom tržištu.

Time se stvara začarani krug u kojem državne intervencije produžavaju trajanje same krize. Zemlje koje nemaju dovoljno fiskalnog prostora za masovna zaduživanja i subvencije trpe najveće posledice ovakve globalne dinamike. Umesto da se tržište prilagodi novim realnostima kroz prirodnu nivelaciju i prelazak na alternative, administrativne mere produžavaju agoniju i odlažu neophodnu strukturnu prilagodbu celokupne privrede.

Ciljana podrška kao jedino održivo rešenje

Kao jedini ispravan, održiv i ekonomski opravdan odgovor na skok troškova života, stručnjaci Međunarodnog monetarnog fonda preporučuju potpuno napuštanje politike opšte kontrole cena. Očuvanje svesti o štednji i priznavanje stvarne vrednosti resursa predstavljaju polaznu tačku za svaku zdravu ekonomsku politiku. Umesto linearnih subvencija i administrativnog propisivanja cenovnika, država mora da razvije mehanizme koji prepoznaju one kojima je pomoć stvarno potrebna.

Rešenje leži u privremenoj novčanoj pomoći koja se distribuira isključivo kroz postojeće sisteme socijalne zaštite i usmerena je prema građanima sa najnižim primanjima. Direktni novčani transferi omogućavaju ugroženim porodicama da same odluče kako će rasporediti sredstva u skladu sa svojim najhitnijim potrebama, bilo da se radi o hrani, grejanju ili lekovima. Na taj način se pomoć dostavlja tačno onima kojima je ugrožena egzistencija, dok se istovremeno sprečavaju milionski gubici u državnoj kasi.

Uspostavljanje ovakvog sistema zahteva administrativnu efikasnost i ažurne baze podataka, ali dugoročne koristi daleko nadmašuju početne prepreke. Čuvanje stabilnosti javnih finansija i izbegavanje nepotrebnog zaduživanja osiguravaju da država ima dovoljno fiskalnog kapaciteta da odgovori na buduće krize. Odgovorna ekonomska politika ne sastoji se u pokušaju da se zaustavi svetska inflacija administrativnim dekretom, već u pametnom i pravednom upravljanju resursima i podršci onima koji sami ne mogu da izdrže tržišne udare.

Izvor: Nedeljnik, biznis · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)