Ekonomska računica iza pojeftinjenja lekova i kriza apoteka

Anatomija prividnog pada cena lekova

Javnost u Srbiji često sa pravom bude zbunjena kada političari najave drastična pojeftinjenja određenih roba i usluga, a kupci na rafovima zateknu nepromenjene račune. Osnovna zabluda nastaje u razumevanju razlike između maloprodajne cene nekog proizvoda i iznosa koji krajnji potrošač izdvaja iz sopstvenog džepa. Kada je reč o farmaceutskim proizvodima koji se izdaju na recept preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, tržišna cena samog medikamenta ostaje ista. Država intervencijom zapravo preuzima veći teret finansiranja, dok se učešće pacijenta smanjuje kroz fiksiranje participacije.

Takav mehanizam stvara prividni uticaj na kućni budžet jer građanin u apoteci plaća manju doplatu za propisanu terapiju. Međutim, sama proizvodna i distributivna cena lekova se ne menja magično. Razliku u novcu nadoknade nadležne institucije iz državne kasi, što na duge staze povlači pitanje fiskalne discipline. Ekonomisti naglašavaju da ovakve mere predstavljaju klasičan primer diskrecione ekspanzivne fiskalne politike, gde se direktnim subvencionisanjem utiče na kupovnu moć domaćinstava u periodu inflatornih pritisaka.

U praksi ovo znači da je za stotine lekova sa liste osiguranja doplata smanjena na deset odsto, što donosi olakšanje hroničnim bolesnicima kojima je redovna terapija neophodna za preživljavanje. Ipak, stručna javnost upozorava da se time ne rešavaju uzroci rasta troškova zdravstvene zaštite, već se samo saniraju posledice kroz kratkoročne administrativne odluke. Finansijsko rasterećenje jeste realno za pojedinca na šalteru apoteke, ali račun na kraju uvek dospe na naplatu celokupnoj ekonomiji kroz poreske prihode ili nova zaduživanja.

Težak životni standard i troškovi lečenja

Statistički podaci o prosečnim primanjima često skrivaju sumornu realnost u kojoj živi najveći dio starije populacije. Prema istraživanjima organizacija koje se bave socijalnom zaštitom, značajan broj penzionera u Srbiji preživljava sa primanjima koja su ispod praga rizika od siromaštva. Kada se od skromne penzije namire troškovi električne energije, komunalija i osnovnih životnih namirnica, za lekove i medicinska pomagala često ne ostane nijedan dinar bez dodatne pomoći porodice ili države.

Hronične bolesti donose dodatne mesečne izdatke koji mogu potpuno da parališu kućni budžet starijeg čoveka. Odlazak u apoteku za mnoge predstavlja stresno iskustvo jer se kupovina redovne terapije direktno kosi sa kupovinom hrane ili obnavljanjem dotrajale garderobe. Zbog toga svako smanjenje doplate za lekove ima ogroman simboličan i praktičan značaj za ljude koji zavise od minimalnih prinadležnosti.

Međutim, socijalni radnici i predstavnici udruženja građana upozoravaju na paradoks savremenog tržišta. Dok jedni lekovi pojeftinjuju zahvaljujući državnim intervencijama, drugi artikli neophodni za starije osobe, poput dijetetskih suplemenata i medikamenata koji se kupuju bez recepta, beleže konstantan rast cena. Na taj način se ekonomska rupa na jednom mestu privremeno zakrpi, dok se na drugom kraju otvara nova, ostavljajući penzionere u nepromenjenom položaju.

Politički ciklus i dilema oko finansiranja

Svaka mera ekonomske pomoći uoči izbornih ciklusa u javnosti pokreće burnu raspravu o tome da li je reč o iskreni brizi za građane ili o dobro proračunatoj predizbornoj taktici. Predstavnici vlasti insistiraju na tome da su ovakvi paketi podrške u potpunosti pokriveni realnim suficitom u državnoj kasi, koji je privreda organski generisala prethodnih godina. Prema tom tumačenju, istorijski poreski prihodi moraju se vratiti građanima kroz direktne benefite i zaštitu standarda.

Sa druge strane, nezavisni ekonomisti osporavaju tezu o održivosti ovakvog modela, tvrdeći da se jednokratne pomoći i ciljane subvencije često finansiraju kroz nova zaduživanja i kredite. Kritičari ocenjuju da se ovim potezima kupuje socijalni mir i gradi politički rejting, dok se zanemaruju suštinske reforme u zdravstvenom sistemu, poput smanjenja lista čekanja za operacije i ulaganja u preventivnu medicinu. Umesto borbe protiv zagađenja vazduha i uzroka bolesti, država se fokusira na lečenje posledica kroz kratkoročne ekonomske injekcije.

Sučeljavanje ovih argumenata pokazuje duboku podeljenost u shvatanju uloge države u privredi. Dok jedni vide ekspanzivnu fiskalnu politiku kao nužan štit u kriznim vremenima, drugi upozoravaju na opasnost od fiskalnog deficita i populističkog trošenja novca poreskih obveznika. Bez obzira na motive, jasno je da ovakve mere imaju snažan odjek u javnom mnjenju i direktno utiču na ekonomsku dinamiku u zemlji.

Tihi krah javnog apotekarskog sektora

Dok se u medijima diskutuje o cenama lekova na recept, u pozadini se odvija tihi krah državnih apotekarskih ustanova. Nekadašnji giganti poput Apoteke Beograd, koji su predstavljali stub primarne zdravstvene zaštite i najveće kupce lekova u regionu, danas se nalaze pred bankrotom. Decenijsko loše upravljanje, politička postavljenja direktora i uvođenje centralizovanih javnih nabavki gurnuli su ove ustanove u spiralu dugova i gubitka kadrova.

Drastično smanjenje broja zaposlenih, višemesečna kašnjenja plata i zatvaranje laboratorija za magistralnu izradu lekova pokazuju dubinu krize u kojoj se sistem nalazi. U manjim mestima gde su državne apoteke odavno zatvorene, građani se suočavaju sa improvizovanim rešenjima poput pokretnih apoteka, što dodatno urušava kvalitet zdravstvene zaštite i otvara pitanja zakonitosti izdavanja medikamenata.

Zaposleni u javnom sektoru upozoravaju da država nema jasnu strategiju očuvanja apotekarske delatnosti. Izostanak usvajanja modernog zakona o farmaceutskoj delatnosti ostavlja prostor za slobodnu tržišnu utakmicu u kojoj javne ustanove nemaju šansu da opstanu. Time se zdravstvo polako transformiše u čistu profitnu delatnost, što dugoročno pogađa najsiromašnije slojeve društva.

Privatni kapital i opasnost od monopola

Povlačenje države iz sektora maloprodaje lekova stvorilo je vakuum koji je brzo popunio krupni privatni kapital. Veliki apotekarski lanci i veledrogerije preuzeli su primat na tržištu, koristeći prednosti slobodne konkurencije. Ipak, stručnjaci upozoravaju na opasnost od takozvane vertikalne integracije, pojave gde ista kompanija kontroliše i veleprodaju i maloprodaju lekova, što je u mnogim evropskim zemljama strogo regulisano ili zabranjeno.

Kada nekoliko velikih igrača ovlada celim lancem snabdevanja, stvaraju se uslovi za formiranje monopola i dogovaranje visokih cena. Takve korporacije mogu lako da kreiraju veštačke nestašice određenih medikamenata preusmeravanjem zaliha isključivo u sopstvene objekte. Time se pacijenti dovode u bezizlaznu situaciju, jer su primorani da kupuju lekove po uslovima koje diktira profit, a ne javni interes.

Zdravstvena zaštita po svojoj prirodi ne sme biti podređena isključivo zakonima tržišne ekonomije i stvaranju ekstraprofita. Iskustvo pandemije pokazalo je da su javne apoteke i farmaceuti bili prva linija odbrane zdravstvenog sistema. Zanemarivanje ove komponente i prepuštanje tržišta monopolima vodi ka sistemu u kojem će kvalitetna nega biti dostupna samo onima koji mogu papreno da je plate.

Izazovi za farmaceutsku profesiju

Pritisak na apotekarski sektor ne odražava se samo na finansije ustanova, već i na samu profesiju farmaceuta. Sa smanjenjem prihoda i rastom troškova poslovanja, apoteke se suočavaju sa imperativom ostvarivanja komercijalnih ciljeva. Zaposleni u maloprodaji lekova sve više postaju trgovački radnici čiji je zadatak da prodaju što više komercijalnih suplemenata i kozmetike, umesto da pružaju stručne zdravstvene savete pacijentima.

Ovakva transformacija radnog okruženja stvara ogroman pritisak na farmaceute koji su završili teške fakultete kako bi brinuli o pravilnoj upotrebi lekova. Radno opterećenje raste, dok se profesionalni integritet gubi u trci za profitom vlasnika apotekarskih lanaca. Mali i nezavisni objekti posebno trpe ove posledice, jer nemaju finansijsku snagu da izdrže cenovnu utakmicu sa velikim sistemima.

Budućnost farmacije u zemlji zavisiće od sposobnosti zakonodavca da prepozna ove opasnosti i uvede stroga pravila igre. Bez jasne zakonske regulative koja odvaja zdravstvenu delatnost od čiste trgovine, profesija će nastaviti da gubi svoj primarni smisao. To će direktno pogoditi pacijente koji u apotekama više neće nalaziti stručnu pomoć, već samo još jedno mesto za masovnu potrošnju.

Izvor: Nova ekonomija, priče i analize · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)