Upravljanje vodama Srbije: Desetogodišnji ulog u riblji fond i ekološki rizik

Strateški značaj upravljanja vodnim resursima

Upravljanje ribarskim područjima u Srbiji predstavlja kompleksan zadatak koji prevazilazi puko izdavanje dozvola za rekreativni ribolov. Reč je o sistemskoj brizi za reke, jezera i akumulacije koje čine kičmu ekološkog sistema države, a koje su istovremeno ključni resursi za vodosnabdevanje, navodnjavanje poljoprivrednih površina i industrijske potrebe. Kada se govori o desetogodišnjem periodu upravljanja, zapravo se odlučuje o sudbini vodenih ekosistema u periodu od 2027. do 2036. godine.

Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda definiše korisnike kao subjekte koji preuzimaju odgovornost za očuvanje biodiverziteta. Njihova uloga nije samo administrativna, već operativna: oni moraju obezbediti ribočuvarsku službu, sprečiti krivolov i reagovati na ekološke incidente. S obzirom na to da se radi o javnom dobru, kriterijumi za izbor upravljača moraju biti postavljeni tako da garantuju stručnost, a ne samo ispunjavanje minimalnih tehničkih uslova.

Udruženja ribolovaca i stručnjaci za zaštitu prirode upozoravaju da se ovim procesom upravlja prihodom koji se meri milionima evra na godišnjem nivou. Prema procenama, promet od prodaje dozvola dostiže pet miliona evra, što ovaj konkurs čini ne samo ekološkim, već i značajnim ekonomskim pitanjem. Transparentnost u trošenju ovih sredstava direktno utiče na kvalitet ribljeg fonda i zdravlje vodenih tokova u celoj zemlji.

Kontroverze oko tajminga i transparentnosti konkursa

Konkurs koji je raspisalo Ministarstvo zaštite životne sredine izazvao je oštre reakcije javnosti prvenstveno zbog trenutka u kojem je objavljen. Raspisivanje postupka za dodelu desetogodišnjih prava na upravljanje vodama svega četiri dana nakon parlamentarnih izbora stvorilo je percepciju da se odluke donose u atmosferi političke tranzicije. Ovakav potez odlazeće vlasti, prema mišljenju kritičara, ograničava mogućnost nove vlade da postavi sopstvene prioritete u oblasti zaštite životne sredine.

Dodatnu sumnju unosi način na koji je konkurs objavljen. Dok je prethodni proces iz 2016. godine bio vidljiv i u dnevnoj štampi, aktuelni konkurs je bio dostupan isključivo putem sajta Ministarstva. Ovakva praksa sužava krug potencijalnih učesnika i smanjuje nivo javne kontrole, što je nedopustivo kada se radi o resursima od nacionalnog značaja. Udruženja poput Ribolovačkog saveza Vojvodine i organizacije Pravo na vodu zahtevaju obustavu procesa i prelazak na privremeno rešenje.

Stigmatizacija potencijalnih kandidata takođe je postala deo javnog diskursa. Postoji strah da će upravljanje vodama biti dodeljeno firmama bliskim strukturama koje odlaze sa vlasti, čime bi se dugoročno zacementirao model upravljanja koji se u protekloj deceniji pokazao kao neefikasan. Zahtev za odlaganjem odluke do formiranja vlade sa punim mandatom nije samo politički motivisan, već predstavlja pokušaj da se obezbedi legitimitet i stručnost u izboru budućih korisnika.

Analiza finansijskih rezultata dosadašnjih korisnika

Finansijski izveštaji preduzeća koja su upravljala ribarskim područjima u protekloj deceniji pružaju uvid u to koliko je ovaj posao bio profitabilan, ali i koliko su sredstva zaista ulagana u zaštitu. Podaci iz Agencije za privredne registre (APR) pokazuju drastične oscilacije u poslovanju. Pojedine firme su beležile gubitke od više miliona dinara, dok su druge ostvarivale značajne profite, što postavlja pitanje da li je primarni cilj bila zaštita prirode ili ostvarivanje poslovnog rezultata.

Primer firme „Asocijacija Veternica Vlasina d.o.o.“ ilustruje izazove sa kojima su se susretali neki upravljači, s obzirom na to da je poslovanje završavano sa gubicima uprkos značajnim prihodima. S druge strane, firma „Plus sport d.o.o.“, koja je upravljala Ibrom, beležila je milionske profite, što ukazuje na to da je upravljanje ribarskim područjima potencijalno veoma isplativ posao ukoliko se njime rukovodi na efikasan način. Ovakve razlike u rezultatima sugerišu da ne postoji uniforman standard u načinu gazdovanja.

Slučaj „Cassini Fishing d.o.o.“ posebno je interesantan jer je firma osnovana samo nekoliko dana pre konkursa 2016. godine, što otvara pitanja o uslovima koje moraju ispuniti novi učesnici. Kada se uzme u obzir da su neki izveštaji označeni kao netačni ili nepotpuni, postaje jasno da nadzor nad radom ovih preduzeća nije bio na zadovoljavajućem nivou. Finansijska stabilnost korisnika je ključna, jer samo solventno preduzeće može da finansira ribočuvarsku službu i opremu neophodnu za zaštitu voda.

Izazovi inspekcijskog nadzora i zaštite ribljeg fonda

Jedan od najvećih problema u upravljanju vodama jeste neefikasnost inspekcijskog nadzora. Izveštaji pokazuju da je broj inspekcijskih poseta značajno opao u odnosu na 2017. godinu, dok su istovremeno prijavljivani brojni pomori ribe usled zagađenja ili nelegalnih radova u koritima reka. Kada inspekcija nije prisutna na terenu, korisnici ribarskih područja gube motivaciju da ulažu u zaštitu, a krivolovci postaju sve aktivniji.

Zastareli vozni park i nedostatak kadrova, kako navodi Ministarstvo u izveštaju za 2024. godinu, direktno utiču na sposobnost države da kontroliše stanje na rekama. Iako ribočuvari imaju status službenog lica, njihova efikasnost je ograničena resursima kojima raspolažu. Bez adekvatne podrške države i jasnih sankcija za one koji ne poštuju propise, riblji fond ostaje izložen nekontrolisanoj eksploataciji.

Primeri iz prošlosti, poput pomora ribe na reci Despotovici ili Jadru, jasno pokazuju da su ekološki incidenti često povezani sa izvođenjem građevinskih radova bez adekvatne zaštite. U tim situacijama, odgovornost korisnika ribarskog područja je da pravovremeno reaguje i prijavi štetu. Kada izostane reakcija, kao što je to često bio slučaj, šteta po biodiverzitet postaje trajna i nepopravljiva.

Kriterijumi za izbor i uloga ribočuvara

Sadašnji sistem bodovanja na konkursima favorizuje tehničke kapacitete, poput broja vozila i čamaca, ali zanemaruje istorijat dosadašnjeg rada. Udruženja ribolovaca ističu da bi ključni kriterijum trebalo da bude dosadašnji učinak u zaštiti ribljeg fonda, uključujući broj prijava protiv krivolovaca i broj ekoloških incidenata na području kojim se upravljalo. Trenutni uslov da učesnik nije kažnjavan u poslednje dve godine smatra se nedovoljnim za tako dug period upravljanja.

Ribočuvar je ključna figura u lancu zaštite voda. On mora biti zaposlen na neodređeno vreme, što garantuje određenu stabilnost i profesionalizam. Njegova ovlašćenja uključuju kontrolu dozvola, plovnih objekata i snimanje prekršaja, što zahteva visok stepen integriteta. Međutim, ako firma koja ga zapošljava nema dovoljno sredstava ili volje da ga opremi i podrži, ribočuvar postaje nemoćan pred organizovanim krivolovom.

Zakonodavni okvir dozvoljava privremeno ustupanje ribarskih područja na godinu dana, što bi moglo biti rešenje za trenutnu situaciju. Ovakav model bi omogućio kontinuitet u zaštiti voda dok se ne sprovede transparentan i stručan konkurs za desetogodišnje upravljanje. To bi dalo vremena novoj vladi da definiše jasnije kriterijume i osigura da korisnici budu oni koji zaista imaju kapacitet i nameru da čuvaju reke.

Ekonomska strana rekreativnog ribolova

Rekreativni ribolov u Srbiji nije samo hobi, već značajna ekonomska aktivnost koja okuplja preko 100.000 ljudi. Sa cenom godišnje dozvole koja će od 2027. godine iznositi 9.000 dinara, jasno je da ribolovci direktno finansiraju sistem zaštite voda. Važno je da taj novac bude namenski trošen, jer korisnici ribarskih područja imaju zakonsku obavezu da sredstva ulažu u poribljavanje i čuvanje fonda.

Povlašćene cene za određene kategorije, poput starijih od 65 godina, žena i osoba sa invaliditetom, pokazuju socijalnu dimenziju ovog sistema. Ipak, bez obzira na cenu dozvole, krajnji korisnik usluge očekuje da reke budu čiste i bogate ribom. Kada ribolovci vide da se vode ne čuvaju adekvatno, njihovo poverenje u sistem opada, što može dovesti do smanjenja broja izdatih dozvola i gubitka prihoda za državu.

Očuvanje ribljeg fonda je pitanje opšteg interesa, jer su reke resursi koji služe svim građanima. Odgovorno upravljanje znači da se prihod od dozvola ne sme posmatrati kao profit preduzeća, već kao budžet za očuvanje ekosistema. Transparentnost u finansijskim tokovima i stroga kontrola namenskog trošenja sredstava moraju biti imperativ za svakog budućeg korisnika ribarskog područja.

Izvor: Nova ekonomija, priče i analize · Fotografija: Freepik (ilustracija)