Kako filozofija jezika objašnjava zašto kršimo sopstvena obećanja

Govorni činovi i moć izgovorene reči

Engleski filozof jezika Dž. L. Ostina, koji je živeo od 26. marta 1911. do 8. februara 1960. godine, ponudio je dubok uvid u ovu temu u svojoj knjizi „Kako delovati rečima”. Ovo delo predstavlja adaptaciju njegovih predavanja održanih na Univerzitetu Harvard 1955. godine, a objavljeno je posthumno. Ostin je postavio tezu da reči nisu samo sredstvo za prenos informacija, već aktivni događaji koji menjaju stvarnost. Čuvena književnica Ursula K. Legvin takođe je isticala ovu ideju, navodeći da su reči događaji koji čine i menjaju stvari.

Ostin je uveo pojam „performativa” kako bi opisao iskaze kojima se vrši neka radnja. On je ove govorne činove podelio u pet osnovnih klasa. Prvu čine „verdivi”, odnosno donošenje presuda ili procena. Druga grupa su „egzercitivi”, koji predstavljaju vršenje moći ili uticaja, poput glasanja. Treću grupu čine „behabitivi”, vezani za društvene stavove i ponašanje, kao što su izvinjenja ili čestitke. Četvrta grupa su „ekspozitivi”, koji se koriste u raspravama kroz izjave slaganja. Na kraju, peta grupa su „komisivi”, odnosno izjave namere koje osobu obavezuju na nešto, gde obećanja zauzimaju centralno mesto.

Zašto je obećanje više od obične izjave

Među svim govornim činovima, obećanje je najobavezujući čin koji najviše otkriva karakter pojedinca. Prema Ostinovom mišljenju, izgovaranje reči „obećavam” nije samo mehanički čin, već unutrašnji i duhovni čin koji usmerava delovanje pojedinca. On objašnjava da davanje obećanja predstavlja svesno prihvatanje duhovnih okova koji obavezuju osobu da ispuni svoju reč.

Klasičan primer performativa jeste izgovaranje sudbonosnog „da” tokom ceremonije venčanja. U tom trenutku, osoba ne izveštava o tome da se venčava, već samim izgovaranjem tih reči vrši čin stupanja u brak. Da bi obećanje imalo težinu, ključni preduslov je da osoba koja ga izgovara zaista ima iskrenu nameru da ga ispuni.

Sukob sadašnjeg i budućeg ja

Problem nastaje kada se iskrena obećanja prekrše. Dok su lažna obećanja jednostavna za razumevanje jer predstavljaju svesnu laž, kršenje onih obećanja koja smo stvarno nameravali da ispunimo donosi najveću unutrašnju krizu. Takvi neuspesi narušavaju samopouzdanje i otkrivaju bolnu istinu o našim unutrašnjim kontradiktornostima.

Iskreno obećanje je zapravo nestabilno rukovanje između onoga što smo danas i onoga što ćemo biti u budućnosti. Naše buduće ja često je samo projekcija i fantazija o tome kakvi bismo želeli da budemo, a ne tačno predviđanje našeg stvarnog ponašanja. Zbog toga je učenje kako da dajemo ostvariva obećanja ključno za očuvanje samopoštovanja, koje dalje gradi osnovu za poštovanje drugih ljudi.

Izvor: Maria Popova, The Marginalian · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)