Zašto je serija Fleabag osvojila publiku

umetnost direktnog obraćanja

Teatralna forma i dramska umetnost od davnina poznaju tehniku u kojoj likovi komuniciraju direktno sa auditorijumom. Dramski pisci grčke antike, kao i kasnije Vilijam Šekspir, koristili su ovaj izražajni mehanizam. U modernoj kinematografiji i televiziji ovakvi postupci nisu neuobičajeni, ali se najčešće koriste sa sasvim određenim ciljem. Ponekad služe da prikažu intelektualnu superiornost protagoniste u odnosu na okolinu, dok u drugim slučajevima služe za stvaranje komičnog efekta i rušenje takozvanog četvrtog zida. Autorka i glumica Fobi Voler-Bridž je ovaj dobro poznati narativni alat iskoristila na potpuno drugačiji način u svom čuvenom delu.

U pomenutom ostvarenju, centralna figura se ne obraća posmatračima sa pozicije nekoga ko je pametniji od svih ostalih. Ona pravi brojne greške, suočava se sa životnim nedaćama i ne ponaša se kao sveznajući narator koji je svestan da učestvuje u fikciji. Njena komunikacija sa publikom deluje prirodno, jer su posmatrači tu da preuzmu ulogu njenih najbližih prijatelja. Kroz dvanaest epizoda raspoređenih u dve sezone, gledalac postaje pouzdanik i svedok njenih unutrašnjih borbi, usamljenosti i složenih porodičnih odnosa.

suočavanje sa životnim izazovima

Svakodnevica naslovne junakinje ispunjena je komičnim, ali i duboko tužnim trenucima koji definišu njenu ličnost. Publika je upozorava na porodične tenzije, distanciranog oca, pasivno-agresivnu maćehu koju tumači Olivija Kolman, kao i na kompleksan odnos sa opterećenom sestrom. Pored porodičnih trzavica, tu su i sećanja na izgubljenu prijateljicu sa kojom je pokrenula neobičan kafe, kao i svakodnevne borbe sa izazovima savremenog života. Svi ovi elementi grade slojevit portret mlade osobe koja traži svoje mesto pod suncem.

Upravo ta ranjivost i potreba za bliskošću čine da se posmatrači duboko povežu sa onim što se dešava na ekranu. Umesto da se distancira, publika dobija ulogu oslonca osobi kojoj je potrebna podrška više nego što je publici potrebna zabava. Ovakav pristup je postavio nove standarde u pisanju televizijskih scenarija i pokazao kako se iskrena emocija može preneti bez suvišne patetike.

Izvor: Alan Sepinwall, What's Alan Watching? · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)