Zašto se nakon velikog projekta javlja osećaj praznine

Trenuci apsolutne bistrine i mirovanja

Ljudski um funkcioniše u ciklusima visoke koncentracije i periodima u kojima je neophodno odsustvo bilo kakve spoljne akcije. Određeni trenuci donose neobičnu bistrinu i savršenstvo u svakodnevnim sitnicama, kada čovek biva potpuno usredsređen na sadašnji trenutak. Postojanje u tom stanju ne zahteva nikakvu dodatnu aktivnost jer samo bivstvovanje predstavlja najveću vrednost. Ipak, ljudska priroda je takva da nakon faza pasivnog posmatranja sveta uvek dolazi potreba za nekim oblikom stvaralaštva i delovanja.

Kada se kreativni proces privede kraju, javlja se specifična vrsta emotivne i duhovne praznine. Izlazak iz intenzivnog rada funkcioniše poput gubitka čvrstog tla pod nogama, jer projekat koji je dugo trajao predstavlja glavno sidro pojedinca. Nestankom te svakodnevne obaveze gubi se prividna sigurnost, što dovodi do dubokog preispitivanja sopstvenih životnih ciljeva i svrhe bavljenja određenim poslom.

Pauza između dva stvaralačka ciklusa

Umetnici i pisci često svedoče o osećaju izgubljenosti nakon objavljivanja dela na kojem su radili godinama ili mesecima. Tokom stvaranja, autor se u potpunosti utopi u materiju, gubeći svest o sopstvenom identitetu van tog okvira. Kada se rad završi, nastupa period traganja za samim sobom i definisanja sledećeg koraka. Taj međuvremenski prostor podseća na stanje mornara koji se sa pučine vrati na kopno i ne zna šta bi sa svojim slobodnim vremenom.

Potreba za novim poduhvatima uvek se javi kada pasivni odmor izgubi svoj početni šarm. Bavljenje određenim radom služi kao prirodni mehanizam za prevazilaženje egzistencijalnih sumnji i unutrašnjih nemira. Odmor na takozvanom kopnu prija kratko, ali ubrzo dolazi trenutak kada je ponovo neophodno otisnuti se na pučinu i pronaći novu inspiraciju za rad.

Izvor: Austin Kleon · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)