Državne subvencije za električna vozila i izazovi tržišta

Rast interesovanja i budžetski limt

Tržište automobila sa električnim pogonom beleži konstantan uspon u poslednjih nekoliko godina, privlačeći pažnju sve većeg broja vozača koji razmatraju prelazak na održivije vidove prevoza. Državna podrška, međutim, ne prati adekvatno taj tempo rasta, što dovodi do situacije u kojoj raspoloživa finansijska sredstva postaju iscrpljena znatno pre isteka planiranih rokova. Finansijski okvir namenjen ove godine pokriva tek manji deo onih koji planiraju nabavku novog četvorotočkaša. Povećano interesovanje kupaca stvara pritisak na državni budžet i ukazuje na potrebu za prilagođavanjem ekonomskih mera realnim potrebama rastućeg tržišta.

Finansiranje ekološki prihvatljivog prevoza predstavlja standardnu praksu mnogih država koje žele da ubrzaju proces dekarbonizacije saobraćaja i smanjenja emisije štetnih gasova u urbanim sredinama. Opredeljeni iznosi za narednu godinu pokazuju da država nastavlja sa programom podsticaja, ali dinamika trošenja sredstava sugeriše da interesovanje višestruko nadmašuje raspoloživi novac. Kompanije i građani prepoznaju dugoročne uštede i ekološke prednosti, što dovodi do masovnog podnošenja zahteva čim se otvore javni pozivi. Pitanje održivosti ovakvih model finansiranja postaje centralna tema za kreatore ekonomskih politika koji nastoje da pronađu balans između podsticanja industrije i raspoloživih fiskalnih kapaciteta.

Pravila dodele i redosled podnošenja

Administrativni okvir koji uređuje način dodeljivanja bespovratnih sredstava za kupovinu novih automobila sa isključivo električnim pogonom jasno definiše iznose u zavisnosti od kategorije prevoznog sredstva. Tako su za mopede i lake tricikle predviđeni manji iznosi, dok za teretna vozila i vozila za prevoz putnika podrška doseže do pet hiljada evra. Zbog velikog pritiska javnosti i brzog trošenja opredeljenog novca, nadležni organi su bili primorani da produže rok za podnošenje dokumentacije, ali to administrativno pomeranje datuma ne garantuje da će novca zapravo biti za sve koji se prijave.

Osnovni princip po kojem funkcioniše isplata zasniva se na redosledu pristiglih i potpuno urednih zahteva, što se u praksi često opisuje pravilom da prednost imaju oni koji prvi predaju dokumentaciju. Sredstva se dele sve dok se budžetski fond za tu namenu ne isprazni u potpunosti, bez obzira na produžene rokove za prijavu. Ovakav sistem stvara specifičnu dinamiku na tržištu gde potencijalni kupci moraju da deluju brzo i spremno dočekaju otvaranje konkursa. Takmičenje za ograničena sredstva dovodi do toga da administrativna ažurnost kupaca često igra presudnu ulogu u dobijanju državne pomoći.

Odnos privrede i građana

Statistika iz prethodnog perioda pokazuje značajnu neravnomernost u raspodeli novca između poslovnog sektora i privatnih lica, pri čemu preduzeća i javna preduzeća apsolutno dominiraju po broju odobrenih zahteva. Pravna lica, zahvaljujući svojim finansijskim resursima i potrebama za obnavljanjem voznih parkova, znatno brže reaguju na raspisane pozive i podnose zahteve za nabavku većeg broja automobila odjednom. Sa druge strane, građani ostvaruju znatno skromniji udeo u ukupnom broju kupljenih vozila uz državnu pomoć, što otvara pitanje socijalne pravičnosti ovakvih subvencija. Analitičari ističu da bi uvođenje jasnijih limita za pravna lica moglo da doprinese pravednijoj raspodeli sredstava i većem uključivanju običnih građana.

Poslovni sektor ima potpuno drugačiju računicu u odnosu na pojedince, jer vozila koriste svakodnevno za obavljanje delatnosti, dostavu, taksi prevoz ili terenske poslove. Transportne kompanije i kurirske službe prelaze ogromnu kilometražu na godišnjem nivou, što znači da im prelazak na električni pogon donosi drastične uštede na gorivu i održavanju. Državna subvencija u njihovom slučaju ubrzava povraćaj investicije, ali istovremeno troši najveći deo budžeta namenjenog celom društvu. Zbog toga se u stručnoj javnosti sve glasnije govori o potrebi da se uvedu posebne kvote koje bi garantovale da određeni procenat novca odlazi direktno u ruke građana, čime bi se stimulisao i privatni sektor.

Transparentnost i predlozi reformi

Nedostatak potpune preglednosti u procesu dodele podsticaja predstavlja jedan od glavnih prigovora učesnika na tržištu koji ukazuju na potrebu za uvođenjem javno dostupnih registara podnetih zahteva. Trenutni sistem ne pruža jasan uvid u to u kom trenutku je potrošen budžet, niti ko je tačno blagovremeno predao kompletnu dokumentaciju, što ostavlja prostor za sumnje i nezadovoljstvo. Udruženja koja okupljaju vozače ovakvih vozila naglašavaju da bi veća otvorenost institucija ojačala poverenje javnosti u celokupan proces. Bez transparentnih podataka teško je pratiti stvarne efekte državne pomoći i proceniti uspešnost sprovedene ekonomske politike.

Predlozi za unapređenje sistema uglavnom se kreću u pravcu podele ukupnog budžeta na dva dela, gde bi jedan bio namenjen isključivo građanima, a drugi kompanijama. Time bi se sprečila situacija u kojoj moćne korporacije sa velikim voznim parkovima u kratkom roku apsorbuju sva raspoloživa sredstva. Takođe, predlaže se ograničavanje maksimalnog broja subvencija koje jedno pravno lice može da ostvari tokom jedne budžetske godine. Takve mere bi omogućile stabilnije planiranje i ravnomerniji razvoj tržišta električnih automobila u zemlji.

Ekološki efekti i realna isplativost

Osnovni smisao davanja podsticaja za kupovinu vozila sa nultom emisijom štetnih gasova jeste dugoročno poboljšanje kvaliteta vazduha u urbanim sredinama gde je saobraćaj glavni izvor zagađenja. Potpuno isključivanje privrede iz ovog programa moglo bi da ima kontraefekat, jer preduzeća prelaze najveću kilometražu i njihov prelazak na zelene tehnologije donosi najveću ekološku korist. Zbog toga stručnjaci naglašavaju da program subvencionisanja mora ostati otvoren za pravna lica, ali uz pametnije upravljanje kvotama i uslovima dodele. Ekološki ciljevi se ne mogu ostvariti bez aktivnog učešća poslovnog sektora koji drži najveći deo flote na drumovima.

Visina same subvencije predstavlja predmet stalnih analiza uvoznika i ekonomskih stručnjaka koji upoređuju domaće mere sa praksom u drugim državama. Dok neke zemlje u okruženju nude znatno veće iznose, a pojedina tržišta u Evropskoj uniji potpuno ukidaju podsticaje, trenutni iznos u Srbiji ocenjuje se kao adekvatan balans. Za pristupačnije modele automobila pet hiljada evra predstavlja ozbiljnu uštedu koja može da preinači odluku kupca, dok je kod luksuznijih i skupljih vozila taj udeo zanemarljiv. Ekonomska računica pokazuje da subvencije moraju biti ciljane tako da pomažu srednju klasu i podstiču masovniju kupovinu pristupačnijih modela.

Izvor: Nova ekonomija, subvencije · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)