Granice bankarskih ovlašćenja i blokada računa

Administrativna svakodnevnica i poslovni rizici

Srbija i region susreću se sa brojnim izazovima u svakodnevnom poslovanju privrednih društava, gde administrativne procedure često postaju prepreka umesto podrške razvoju. Vlasnici preduzeća redovno obavljaju statusne promene, dele udele unutar porodice ili prilagođavaju strukturu poslovanja važećim zakonskim rešenjima kao što je Porodični zakon. Ove promene zahtevaju upis u relevantne državne registre, prvenstveno u Agenciju za privredne registre, koja vodi javne evidencije o pravnim subjektima. Međutim, sistem registracije ponekad stvara nepredviđene administrativne zastoje u radu sa komercijalnim bankama kod kojih preduzeća drže svoje tekuće račune.

Kada preduzeće registruje promenu vlasništva, očekuje se nesmetan nastavak poslovanja jer su zakonski rokovi za usklađivanje podataka obično precizno definisani i ostavljaju dovoljno vremena za administrativne korake. Problemi nastaju kada finansijske institucije samoinicijativno protumače svoje obaveze u vezi sa praćenjem klijenata, pa umesto rutinske komunikacije primene drastične mere poput obustave platnog prometa. Takve situacije direktno ugrožavaju likvidnost privrednog društva, otežavaju izmirenje obaveza prema dobavljačima i zaposlenima, i unose pravnu nesigurnost u poslovni ambijent.

Praksa pokazuje da nisu sve banke isto reagovale na identične situacije, što dodatno potvrđuje odsustvo jasnog i jedinstvenog tumačenja propisa na tržištu. Dok pojedine banke sa razumevanjem prate administrativni tok i čekaju da klijent dostavi dokumentaciju u zakonskom roku, druge se odlučuju za radikalne poteze. Takav disbalans u postupanju otvara širi problem poslovne kulture i načina na koji se finansijski sektor odnosi prema svojim klijentima, stavljajući formalizam ispred ekonomske suštine i redovnog toka poslovanja.

Tumačenje Zakona o platnim uslugama

Kao glavni argument za blokadu računa, banke najčešće navode odredbe Zakona o platnim uslugama koje propisuju obavezu redovnog ažuriranja podataka o korisnicima. Prema ovim propisima, banke imaju dužnost da preuzimaju registrovane promene iz zvaničnih baza podataka i da usklađuju podatke o tekućim računima pravnih lica. Sa druge strane, privredna društva imaju zakonsku obavezu da obaveste banku o statusnim i drugim promenama u određenom roku. Ipak, postavlja se suštinsko pitanje da li ova administrativna obaveza daje pravo banci da automatski i bez upozorenja blokira promet sredstava.

Analiza pravnih stručnjaka pokazuje da Zakon o platnim uslugama ni u jednoj odredbi ne ovlašćuje banku da primeni meru blokade računa samo zato što podaci nisu ažurirani u tačno određenom trenutku. Zakonski propisi definišu obaveze i prekršajne odgovornosti za privredna društva koja ne obaveste banku na vreme, ali ne daju diskreciono pravo banci da sama izriče sankcije. Blokada računa je izuzetna mera koja može proizaći samo iz izvršnih sudskih odluka, stečajnih postupaka ili specifičnih naređenja nadležnih državnih organa u skladu sa zakonom.

Kada banka prekrši ovu granicu i blokira račun zbog zakašnjenja u dostavljanju dokumentacije o promeni osnivača, ona preuzima ulogu regulatora i suda. Time se narušava osnovni ugovorni odnos između banke i klijenta, koji počiva na načelu savesnosti i poštenja. Banka ima pravo da traži dokumentaciju i da podseća klijenta na njegove obaveze, ali nema pravo da obustavi osnovnu funkciju tekućeg računa, a to je obavljanje platnog prometa za solventno privredno društvo koje uredno posluje.

Zablude oko sprečavanja pranja novca

Drugi česti izgovor finansijskih institucija za blokadu računa oslanja se na propise koji tretiraju oblast sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma. Banke imaju stroge zakonske obaveze da identifikuju stranke, prate transakcije i redovno obnavljaju dosijee klijenata kako bi sprečile zloupotrebu finansijskog sistema. Međutim, tumačenje ovih pravila u praksi često prelazi granice zdravog razuma, jer se svaka promena vlasničke strukture automatski tretira kao potencijalni rizik od kriminalnih aktivnosti, iako se vlasnici i zastupnici kompanije uopšte nisu promenili.

Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma precizno definiše ovlašćenja banaka i nadležnih državnih organa. U situacijama kada postoji sumnja na neregularne transakcije, banka je dužna da obavesti Upravu za sprečavanje pranja novca, koja jedina ima zakonsko ovlašćenje da naloži privremenu obustavu izvršenja sumnjive transakcije. Banka samostalno ne sme da blokira celokupan račun i da zaustavi sve poslovne aktivnosti preduzeća samo zato što je došlo do interne preraspodele udela među istim članovima porodice koji već vode firmom.

Identitet pravnog lica u bankarskom sistemu vezuje se za njegove registrovane podatke poput matičnog broja, poreskog identifikacionog broja i zvaničnog naziva, dok se identitet zastupnika proverava kroz važeće dokumente. Ako su zastupnici ostali potpuno isti, a vlasnička struktura se promenila na način da su udeli podeljeni između već postojećih lica, nema nikakve osnove za tvrdnju da je došlo do promene identiteta korisnika koja ugrožava bezbednost poslovanja. Upotreba zakona o pranju novca kao univerzalnog izgovora za svaku administrativnu grešku banke predstavlja ozbiljan problem u primeni prava.

Dupliranje baza podataka i administrativni apsurdi

Jedan od dubljih uzroka ovih problema leži u složenosti i nekoordinisanosti državnih registara i evidencija. Privredna društva u Srbiji imaju obavezu da registruju promene u Agenciji za privredne registre, ali istovremeno moraju da vode računa i o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika, koju takođe vodi ista institucija. Činjenica da se isti podaci o stvarnim vlasnicima unose na više različitih mesta unutar istog sistema stvara zabunu i otvara prostor za administrativne greške i nesporazume.

Banke se često pravdaju time da podaci u jednoj evidenciji nisu bili trenutno usklađeni sa podacima u drugoj, zanemarujući činjenicu da zakonski rokovi za te upise još uvek nisu bili istekli. Preduzeća imaju zakonski rok od trideset dana da evidentiraju promene u Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika, ali banke nekada zahtevaju da sve bude završeno u nerealno kratkim rokovima pod pretnjom blokade računa. Ovakav pristup zanemaruje činjenicu da proces prikupljanja dokumentacije, overe potpisa i elektronske autorizacije zahteva vreme i angažovanje ovlašćenih lica koja možda nisu bila prisutna.

Apsurdnost situacije dodatno dobija na težini kada banka blokira račun preduzeću čiji su podaci već vidljivi u javnim registrima koje ta isto banka svakodnevno koristi. Umesto da sama preuzme dostupne informacije i obavesti klijenta o potrebi dodatne verifikacije, banka primenjuje najrigorozniju meru. Time se stvara utisak da finansijske institucije prebacuju teret svoje administrativne neefikasnosti na leđa privrednih subjekata, koji snose svu ekonomsku štetu ovakvog postupanja.

Korporativna komunikacija i kultura odgovornosti

Analiza zvaničnih odgovora i dopisa koje banke upućuju nezadovoljnim klijentima nakon ulaganje prigovora otkriva zabrinjavajući trend u korporativnoj komunikaciji. Mnogi dopisi započinju frazama zahvalnosti na predočenim problemima i navodima o tome kako institucija kontinuirano teži unapređenju korisničkog iskustva. Ipak, ispod formalno ljubaznih rečenica često se krije suštinsko odbijanje odgovornosti i ignorisanje stvarnih problema sa kojima se preduzeća suočavaju na tržištu.

Kada klijent uloži prigovor zbog neosnovane blokade računa, a banka odgovori konstatacijom da nisu utvrđene nepravilnosti jer je račun u međuvremenu odblokiran, to predstavlja klasičan primer izbegavanja odgovornosti. Činjenica da je problem rešen zahvaljujući intervenciji klijenta i naknadnom dostavljanju dokumenata ne poništava činjenicu da je blokada prvobitno bila nezakonita i štetna. Ignorisanje suštine prigovora narušava poverenje u bankarski sektor i pokazuje manjak profesionalne etike u rešavanju sporova sa privrednim subjektima.

Poslovna kultura u kojoj se greške institucija prikazuju kao redovan deo administrativne procedure, uz prazne izraze zahvalnosti nezadovoljnim korisnicima, ne doprinosi razvoju stabilnog ekonomskog ambijenta. Banke imaju veliku društvenu odgovornost jer drže ključ likvidnosti privrede. Zbog toga se od njih očekuje mnogo viši nivo stručnosti, pravne preciznosti i poštovanja klijenata nego što to trenutna praksa često pokazuje.

Zaključak i pouke za poslovnu zajednicu

Slučajevi samoinicijativnih blokada računa pokazuju da domaća privreda i dalje trpi posledice preteranog administrativnog formalizma i nedovoljno jasne primene propisa od strane finansijskih institucija. Banke moraju da shvate da njihova uloga nije kažnjavanje klijenta za administrativna kašnjenja, već pružanje stabilnih i pouzdanih bankarskih usluga u skladu sa zakonskim ovlašćenjima. Svaka mera koja narušava redovno poslovanje solventnih preduzeća bez jasnog uporišta u zakonu nanosi direktnu štetu celokupnoj privredi.

Privredna društva sa svoje strane moraju voditi računa o ažurnosti dokumentacije i blagovremenom obaveštavanju banaka o svim promenama, kako bi se smanjio prostor za proizvoljna tumačenja i izbegli nepotrebni prekidi u poslovanju. Ipak, opšta odgovornost za stabilnost finansijskog sistema ostaje na bankama koje moraju uskladiti svoje interne procedure sa slovom zakona. Samo kroz poštovanje zakonskih granica i profesionalnu odgovornost moguće je izgraditi poverenje koje je neophodno za uspešan razvoj poslovnog sektora u Srbiji.

Izvor: Pravni portal · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)