Kraj ere neoliberalizma: Između finansijskih tržišta i javnog interesa

Koreni ideologije i uspon tržišnog fundamentalizma

Idejni temelji onoga što danas prepoznajemo kao neoliberalizam postavljeni su još 1947. godine osnivanjem Mont Pèlerin društva. Grupa intelektualaca, predvođena Fridrihom Hajekom i Miltonom Fridmanom, okupila se sa ciljem da zaštiti interese kapitala od onoga što su videli kao nadirući socijalizam. Njihova vizija nije bila samo ekonomska teorija, već politički projekat koji je težio da ograniči uticaj države na ekonomiju, verujući da tržišta efikasnije raspoređuju resurse od bilo kog vladinog aparata.

Ove ideje su tokom narednih decenija sistematski promovisane kroz mrežu uticajnih instituta, podršku bogatih donatora i finansijskih institucija. Prekretnica se dogodila krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, kada su Margaret Tačer u Velikoj Britaniji i Ronald Regan u Sjedinjenim Američkim Državama implementirali ove principe u srž državne politike. Vašingtonski konsenzus, koji su kasnije oblikovali Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, postao je globalni mehanizam za širenje ovih principa, namećući privatizaciju i deregulaciju kao univerzalni recept za prosperitet.

Međutim, ovaj model je od samog početka ignorisao ključne društvene i ekonomske realnosti. Pre svega, zanemarena je činjenica da tržišta ne funkcionišu u vakuumu, već zahtevaju pravila, sudski sistem i infrastrukturu koju obezbeđuje država. Takođe, neoliberalna teorija je sistematski ignorisala eksterne troškove, poput zagađenja životne sredine ili zdravstvenih posledica industrijskih procesa, tretirajući ih kao nevažne nuspojave koje tržište ne mora da uračuna u cenu proizvoda.

Iluzija efikasnosti i koncentracija bogatstva

Jedna od centralnih tvrdnji neoliberalizma bila je da će tržišna utakmica doneti blagostanje svima. U praksi, ovaj sistem je doveo do drastične koncentracije bogatstva u rukama malobrojne elite. Pretpostavka o jednakoj moći učesnika na tržištu pokazala se kao pogrešna, jer oni sa većim kapitalom imaju nesrazmerno veći uticaj na ekonomske tokove. Rezultat je bio stagnacija realnih zarada za većinu stanovništva, dok su vlasnici imovine i finansijskog kapitala beležili eksponencijalni rast svojih portfolija.

Proces privatizacije javnih dobara i smanjenje socijalnih zaštita postali su standardna praksa svake vlade koja je prihvatila neoliberalnu agendu. Umesto produktivnih investicija koje bi gradile novu vrednost, kapital se sve više usmeravao ka finansijskoj ekstrakciji i spekulacijama. Novac koji je trebalo da služi kao gorivo za realnu ekonomiju završio je u trgovini postojećim finansijskim instrumentima i nekretninama, stvarajući privid bogatstva koji nije bio utemeljen na stvarnom povećanju produktivnih kapaciteta društva.

Ovakva struktura dovela je do stvaranja takozvanog prekarijata, sloja stanovništva čija je egzistencija trajno ugrožena nedostatkom stabilnih radnih mesta i socijalne sigurnosti. Kako su sindikati slabili, a zaštita radnika postajala sve tanja, društvo se polarizovalo na one koji poseduju kapital i one koji žive na ivici finansijske provalije. Ova podela nije samo ekonomska, već predstavlja fundamentalni raskol koji danas vidimo na ulicama evropskih gradova.

Sukob finansijskih interesa i javnih potreba

Primer kompanije Thames Water u Velikoj Britaniji ilustruje suštinski konflikt između finansijskih zahteva poverilaca i potreba miliona ljudi za osnovnim uslugama. Kada privatizovana infrastruktura zapadne u finansijske probleme, postavlja se pitanje prioriteta. Da li država treba da štiti interese investitora koji su očekivali visoke prinose, ili mora da garantuje snabdevanje vodom kao osnovno ljudsko pravo?

Neoliberalna logika često nameće stav da su finansijske obaveze svetinja, čak i kada to znači urušavanje javnih servisa. Međutim, ovakav pristup postaje neodrživ kada se suoči sa realnim potrebama stanovništva. Vladina neodlučnost u ovakvim situacijama samo produbljuje krizu poverenja u institucije. Neophodno je jasno definisati da javni interes mora imati apsolutni primat nad potraživanjima finansijskih tržišta, jer bez stabilnih javnih servisa društvo ne može funkcionisati.

Ovaj sukob nije izolovan slučaj, već obrazac koji se ponavlja širom Evrope. Protesti u Francuskoj, Italiji i Španiji pokazuju da građani više ne prihvataju argumente o nužnosti štednje kada vide da se javna dobra rasprodaju ili propadaju. Politička legitimnost neoliberalnog modela je ozbiljno uzdrmana, a zahtevi za boljom ekonomskom sigurnošću postaju centralna tema političke debate.

Finansijska krhkost i rizik od novog sloma

Postoji realna opasnost da bi buduća finansijska kriza, možda izazvana pucanjem spekulativnog balona u sektoru veštačke inteligencije, mogla da ogoli sve slabosti trenutnog sistema. Za razliku od 2008. godine, kada su banke bile u centru pažnje, naredni udar mogao bi da krene iz senke hedge fondova i privatnog kapitala. Ukoliko se to desi, teret sanacije štete ponovo će pasti na leđa poreskih obveznika, što bi moglo da izazove konačni slom poverenja u neoliberalni poredak.

Finansijska tržišta danas zahtevaju prinose od ekonomija koje su već iscrpljene politikom štednje. Vlade koje pokušavaju da udovolje tim zahtevima često završavaju u začaranom krugu rezanja budžeta, što samo smanjuje kupovnu moć stanovništva i dodatno usporava privredni rast. Ovakav pristup je kontraproduktivan, jer ignoriše činjenicu da je dugoročna stabilnost nemoguća bez zadovoljnog i ekonomski sigurnog društva.

Ako dođe do novog talasa državnih intervencija radi spasavanja finansijskog sistema, postaviće se neizbežno pitanje: zašto uopšte održavati sistem koji redovno proizvodi krize? Potreba za alternativom postaje sve očiglednija, a argumenti za promenu paradigme više nisu samo akademska rasprava, već goruća politička nužnost.

Alternativni ekonomski put i uloga države

Moderna monetarna teorija nudi drugačiji pogled na odnos države i finansijskih tržišta. Države koje izdaju sopstvenu valutu nisu finansijski zavisne od tržišta na način na koji političari često tvrde. One imaju kapacitet da kreiraju novac, što znači da njihova stvarna ograničenja nisu finansijska, već fizička: dostupnost radne snage, resursa, proizvodnih kapaciteta i očuvanje životne sredine.

Umesto prihvatanja veštačkih ograničenja poput strogih fiskalnih pravila ili odnosa duga prema BDP-u, vlade bi mogle da se fokusiraju na upravljanje stvarnim resursima. To znači preusmeravanje investicija sa spekulativnih aktivnosti ka produktivnim sektorima, poput infrastrukture, stanogradnje i javnih servisa. Ovakav pristup bi omogućio ekonomiju koja je usmerena na dugoročnu održivost, a ne na kratkoročnu finansijsku ekstrakciju.

Reforma penzionih fondova i drugih oblika štednje mogla bi da igra ključnu ulogu u ovoj tranziciji. Umesto da se štednja koristi za klađenje na berzama, ona bi mogla biti usmerena u projekte koji stvaraju realnu vrednost za zajednicu. Ovakav zaokret zahteva hrabrost vlada da se suprotstave pritiscima finansijskog kapitala i da ponovo preuzmu odgovornost za ekonomsku sudbinu svojih građana.

Zaključak: Ka ekonomiji javnog dobra

Neoliberalizam se nalazi u fazi otvorenog otpora, a pitanje je samo da li će vlade imati dovoljno političke volje da ga zamene funkcionalnijim modelom. Dosadašnji sistem je pokazao da nejednakost i nesigurnost nisu greške u sistemu, već njegove direktne posledice. Vreme je da se fokus pomeri sa zaštite profita na zaštitu društvenog tkiva.

Praktična poruka za donosioce odluka i poslovnu zajednicu je jasna: održivost poslovanja u budućnosti zavisiće od stabilnosti društva u kojem posluju. Ignorisanje zahteva za ekonomskom sigurnošću vodi ka društvenim nemirima koji su pogubni za svaku ekonomiju. Razumevanje da država ima alate za kreiranje stabilnosti, bez zavisnosti od hirova finansijskih tržišta, prvi je korak ka novoj ekonomskoj eri.

Budućnost evropske politike i ekonomije biće definisana sposobnošću da se prevaziđe ovaj sukob. Oni koji prvi prepoznaju da je era neoliberalizma završena i da je vreme za izgradnju ekonomije fokusirane na javne servise, postaviće temelje za prosperitet narednih generacija.

Izvor: Richard Murphy, Tax Research UK · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)