Mitovi o državnim obveznicama i pravoj prirodi budžetskog deficita

Kreiranje novca i uloga centralne banke

Savremene ekonomije funkcionišu na principu novca koji emituje sama država putem svoje centralne institucije. Svaki put kada vlada izvrši plaćanje, centralna banka generiše sredstva potrebna za tu transakciju, što znači da institucije vlasti ne zavise od prethodnog prikupljanja sredstava kroz namete ili zajmove. Budžetski rashodi prethode svakom obliku oporezivanja, jer se plate, socijalna davanja i infrastrukturni projekti isplaćuju kreiranjem novih platnih jedinica koje tek naknadno ulaze u opticaj.

Proces počinje onog trenutka kada centralna banka odobri sredstva vladi, omogućavajući joj da izmiri svoje obaveze prema građanima i preduzećima. Ta sredstva postaju deo monetarne mase koja pokreće ekonomske aktivnosti u zemlji. Razumevanje ovog početnog koraka predstavlja temelj za shvatanje složenijih finansijskih instrumenata kao što su državne obveznice i hartije od vrednosti.

Uvođenje poreza u sistem ima potpuno drugu svrhu od pukog punjenja državne blagajne za tekuću potrošnju. Osnovni zadatak fiskalnih nameta jeste povlačenje viška novca iz opticaja kako bi se sprečila hiperinflacija i održala stabilnost domaćeg tržišta. Vlada troši novac da bi pokrenula ekonomiju, a zatim koristi poreze da ga vrati i neutrališe prekomernu potrošnju koja bi mogla da naruši stabilnost cena.

Stalni višak potrošnje nad prihodima od poreza dovodi do stvaranja takozvanog budžetskog deficita, koji u praksi ostavlja dodatni novac u rukama građana i privrede. Upravo taj višak sredstava stvara osnovu za domaću štednju i ulaganja u različite finansijske instrumente. Javni dug u svojoj suštini predstavlja statistički zapis o razlici između ukupnog novca koji je vlada pustila u opticaj i iznosa koji je povukla nazad putem nameta.

Prava priroda državnih obveznica

Finansijski komentatori često pogrešno predstavljaju državne obveznice kao sredstvo kojim se vlada zadužuje da bi pokrila manjak u kasi. U stvarnosti, obveznice funkcionišu kao oročeni štedni računi sa garantovanim prinosom koje država nudi investitorima. Kada kupci izdvoje svoja sredstva za kupovinu ovih hartija, oni zapravo zamenjuju jednu vrstu državnog obećanja za drugu, stabilniju i profitabilniju.

Novac koji građani i kompanije drže na svojim računima već predstavlja oblik državnog duga jer je nastao iz budžetske potrošnje. Kupovinom obveznice taj novac se premešta sa tekućeg računa na kojem se ne ostvaruje dobit na poseban štedni račun sa fiksnom kamatom. Transakcija ne stvara novu obavezu ni dodatni dug, već samo menja formu u kojoj se postojeći dug čuva.

Tržište obveznica omogućava institucionalnim investitorima, kao što su penzioni fondovi i komercijalne banke, da obezbede siguran plasman viška likvidnosti. Budući da klasični tekući računi ne nudevek atraktivne prinose, hartije sa fiksnim ili inflaciono vezanim prinosom predstavljaju pouzdan način očuvanja vrednosti kapitala na duži rok. One nude sigurnost koju privatni sektori teško mogu da repliciraju bez državne garancije.

Sistem emisije obveznica oslanja se na poverenje u monetarni sistem i stabilnost institucija. Budući da država izdaje dug u sopstvenoj valuti, rizik od nemogućnosti izmirenja obaveza praktično ne postoji u uobičajenim ekonomskim uslovima. To obveznice svrstava u najsigurnije oblike imovine dostupne na finansijskom tržištu za ulagače svih profila.

Uticaj na kamatne stope i bankarski sektor

Komercijalne banke drže novac na računima rezervi kod centralne banke, gde ostvaruju određene prinose na osnovu važećih monetarnih propisa. Kada se ta sredstva preusmere u kupovinu državnih obveznica, struktura kamatnih stopa u celoj privredi počinje da se menja. Promena sa promenljivih stopa rezervi na fiksne prinose obveznica pruža dugoročnu sigurnost bankarskom sektoru.

Vlada kroz definisanje uslova, rokova i prinosa na obveznice direktno utiče na cenu novca na tržištu. Emisijom različitih paketa hartija od vrednosti, Ministarstvo finansija šalje signale investitorima o očekivanjima u pogledu kretanja kamatnih stopa. To omogućava ekonomskim akterima da lakše planiraju svoje troškove zaduživanja i investicione cikluse u narednim godinama.

Bankarski i finansijski sektor uveliko zavise od postojanja ovih hartija jer one služe kao osnovni instrument za upravljanje rizikom likvidnosti. Bez stabilnog tržišta državnog duga, finansijske institucije ne bi imale pouzdan reper za obračun cena kredita privredi i stanovništvu. Zbog toga je emisija obveznica u velikoj meri usluga finansijskom sektoru, a ne nužnost za funkcionisanje države.

Praksa izdavanja obveznica radi pokrivanja deficita predstavlja stvar tradicije i političkog izbora, a ne zakonsku obavezu. Vlada bi tehnički mogla da funkcioniše i bez plasiranja novih obveznica na tržište kapitala, oslanjajući se direktno na transakcije sa centralnom bankom. Ipak, očuvanje tradicije emisije hartija ostaje prioritet zbog stabilnosti koju donosi velikim institucionalnim ulagačima.

Zablude o zaduživanju i tržištima kapitala

Šire se brojne zablude o tome kako država navodno nema dovoljno sredstava i kako zavisi od milosti investitora na berzi. Političari i analitičari često koriste retoriku straha o bankrotu kako bi opravdali restriktivne ekonomske mere. Takve tvrdnje zanemaruju osnovnu činjenicu da emiter sopstvene valute nikada ne može ostati bez sredstava za izmirenje obaveza nominovanih u toj valuti.

Tržišta obveznica nemaju stvarnu moć da ucene vladu koja ima sopstvenu centralnu banku i nezavisan monetarni sistem. Ideja da ulagači mogu da odbiju finansiranje države i time izazovu kolaps sistema zanemaruje činjenicu da banke moraju negde da drže svoj višak likvidnosti. Državne hartije ostaju najsigurnije utočište za kapital, pa je interes investitora za kupovinu uvek na visokom nivou.

Finansijski pritisci sa berzi često služe kao politički alat za usmeravanje ekonomske politike u pravcu koji odgovara krupnom kapitalu. Kada se razume da obveznice ne služe finansiranju javnih radova, post jasno je da se odluke o porezima i zaduživanju donose kao stvar političkog izbora. Vlada ima moć da prioritete usmeri ka opštem društvenom blagostanju, umesto ka ispunjavanju kratkoročnih prohteva investitora.

Strah od rasta javnog duga često se koristi za sprovođenje nepopularnih rezova u javnom sektoru i socijalnoj politici. Analiza strukture tog duga pokazuje da on zapravo predstavlja akumuliranu štednju privatnog sektora nastalu kroz državnu potrošnju. Shvatanje ove dinamike menja perspektivu sa koje posmatramo ekonomske krize i fiskalnu politiku.

Stvarne granice državne potrošnje

Glavna prepreka neograničenoj državnoj potrošnji nisu finansijska sredstva na računima, već realni resursi dostupni u privredi. Raspoloživost kvalifikovane radne snage, građevinskog materijala, energenata i proizvodnih kapaciteta postavlja jasne limite onome što država može da realizuje. Prekomerno trošenje preko ovih realnih kapaciteta ne vodi finansijskom krahu, već ubrzanom rastu inflacije i nestabilnosti cena.

Vlada mora pažljivo da upravlja ravnotežom između angažovanih resursa i opšte privredne aktivnosti kako bi izbegla negativne efekte na kupovinu moć stanovništva. Kada su svi proizvodni kapaciteti zaposleni, dodatno ubrizgavanje novca kroz javne nabavke ili projekte dovodi do rasta cena umesto do rasta realne proizvodnje. Upravo u tom domenu leži prava odgovornost ekonomskih kreatora politike.

Planiranje budžeta stoga treba da se zasniva na analizi dostupnih radnika i sirovina, a ne na pukom praćenju stanja na berzi obveznica. Razumevanje ovih fizičkih ograničenja oslobađa kreatore politike zabluda o uslovljenosti budžeta voljom investitora. Fokus se sa pukog knjiženja dugova pomera na stvarne potrebe društva i održivi privredni razvoj.

Ekonomska stabilnost se postiže usklađivanjem javnih investicija sa stvarnim kapacitetima zemlje da te projekte iznese bez stvaranja cenovnih šokova. Vlade koje zanemaruju ove realne limite suočavaju se sa inflatornim pritiscima koji pogađaju najugroženije slojeve stanovništva. Zato je mudro upravljanje resursima važnije od formalnih pokazatelja zaduženosti.

Zaključak o ekonomskoj politici i javnom interesu

Pregled mehanizama monetarne politike pokazuje da su obveznice instrument ekonomske kontrole i štednje, a ne izvor sredstava za državu. Razumevanje ove istine oslobađa društvo strahova od takozvanog bankrota suverenih država koje emituju sopstvenu valutu. Kreatori politike moraju da deluju u javnom interesu, koristeći poluge koje im stoje na raspolaganju za opšti napredak.

Fokusiranje na potrebe finansijskih tržišta umesto na dobrobit građana predstavlja pogrešan prioritet koji vodi ka produbljivanju društvenih nejednakosti. Transparentno vođenje ekonomske politike zahteva odbacivanje mitova o zaduživanju i usmeravanje pažnje na realne ekonomske resurse. Samo informisana javnost može zahtevati odgovorno upravljanje monetarnim sistemom u korist celog društva.

Izvor: Richard Murphy, Tax Research UK · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)