Penzioni fondovi i iluzija ekonomskog rasta

Neispunjena obećanja institucionalnih investitora

Godinu dana nakon postizanja dogovora između penzionih fondova i tadašnje ministarke finansija Rejčel Rivs, javnost je dobila uvid u prve konkretne pokazatelje realizacije tog plana. Ideja je bila da se značajniji deo akumuliranog kapitala usmeri prema domaćim finansijskim tržištima kako bi se podstakla privredna aktivnost. Nedavno objavljeni statistički podaci pokazuju da je ostvareno ulaganje od jedanaest milijardi i sto miliona funti sa ciljem ispunjenja ovog obećanja. Kada se ta suma uporedi sa ukupnim godišnjim prilivom u penzione fondove koji dostiže sto šezdeset šest milijardi funti, postepeno postaje jasno da je reč o skromnom udelu.

Ovakav nesklad između zvaničnih objava i stvarne alokacije kapitala otvara pitanje efikasnosti dobrovoljnih dogovora između države i krupnog kapitala. Finansijske institucije često naglašavaju svoju posvećenost nacionalnoj ekonomiji, ali struktura njihovog portfolija otkriva znatno konzervativniji pristup. Umesto preuzimanja rizika u inovativnim sektorima, menadžeri fondova se oslanjaju na tradicionalne oblike plasmana koji ne donose preko potrebni impuls privrednom rastu. Takva praksa sugeriše da tradicionalni mehanizmi motivacije ulagača više ne daju željene rezultate u promenjenim ekonomskim okolnostima.

Sve veći pritisak javnosti i stručne javnosti na investicione fondove proizilazi iz činjenice da akumulirani novac građana ne služi svrzi za koju je namenjen. Penziona štednja predstavlja najveći bazen dugoročnog kapitala u jednoj zemlji i njeno pogrešno usmeravanje direktno ugrožava buduću stabilnost društva. Ignorisanje potreba realnog sektora zarad kratkoročnih finansijskih prinosa stvara začarani krug iz kojeg se privreda teško izvlači bez institucionalnih rezova. Zbog toga se sve češće postavlja pitanje kontrole nad ovim fondovima i potrebe za jasnijim zakonskim okvirima.

Gde zapravo odlazi novac penzionera

Detaljoj analizi strukture pomenutih investicija nedostaje transparentnost, a oni delovi koji su vidljivi otkrivaju zabrinjavajuće trendove u trošenju kapitala. Najveći deo izdvojenih sredstava, tačno osam milijardi funti, završio je u britanskim nekretninama bez jasne potvrde da li je reč o izgradnji novih objekata ili kupovini postojeće imovine. Veći deo tog novca odlazi na vrednost zemljišta umesto na direktno otvaranje novih radnih mesta i pokretanje proizvodnje. Kupovina nekretnina pruža određenu sigurnost investitorima, ali ne generiše novu vrednost niti doprinosi tehnološkom napretku zemlje.

Od preostale tri milijarde i sto miliona funti, tek skromnih milijardu i tri stotine miliona usmereno je u infrastrukturu. Privatni krediti privukli su devet stotina miliona funti, dok je pet stotina miliona otišlo u privatni kapital, pri čemu je krajnja destinacija mnogih od ovih transakcija ostala nejasna. Ovakva raspodela sredstava pokazuje da finansijske institucije izbegavaju projekte koji nose operativni rizik i zahtevaju duže vremenske horizonte za povraćaj uloženog. Infrastruktura i proizvodnja traže strpljiv kapital, dok se savremeni finansijski posrednici oslanjaju na brze prinose.

Zanemarljiv obim ulaganja u realne ekonomske aktivnosti ukazuje na dubok poremećaj u načinu na koji funkcioniše savremeni kapitalizam. Finansijski posrednici su razvili sisteme koji nagrađuju ekstrakciju vrednosti umesto njenu kreaciju, zanemarujući dugoročne potrebe zajednice. Kada se novac povlači iz proizvodnih procesa i usmerava u pasivne aktive, celokupna ekonomija gubi sposobnost obnavljanja i rasta. To vodi ka stagnaciji plata, manjku investicija u inovacije i slabljenju celokupne industrijske osnove države.

Radikalna vizija preusmeravanja štednje

U svetlu ovih poražavajućih podataka, ekonomski analitičari predlažu radikalne promene u upravljanju nacionalnim fondovima i štednjom građana. Osnovna ideja jeste da se zakonski obaveže plasman najmanje četvrtine svih novih priliva u penzione fondove direktno u stvaranje novog bogatstva. To podrazumeva finansiranje projekata koji otvaraju radna mesta, donose materijalne investicije i isporučuju prepoznatljiva sredstva za budući prosperitet. Ovakav pristup zahteva potpunu promenu filozofije upravljanja rizikom i povratkom osnovnoj ulozi finansija u društvu.

Pored penzionih fondova, slične mere mogle bi da se primene na sve oblike individualnih štednih računa. Predlog je da se celokupna nova štednja kroz ove instrumente usmeri u kreiranje novog državnog fonda sa zelenom orijentacijom. Cilj tog fonda bio bi otvaranje stalnih i sigurnih radnih mesta posvećenih izgradnji infrastrukture koja garantuje dugoročno blagostanje stanovništva. Državna intervencija ove vrste više se ne posmatra kao anomalija, već kao nužnost u trenucima kada tržište očigledno ne ispunjava svoju osnovnu funkciju.

Implementacija ovakvih rešenja neminovno nailazi na otpor tradicionalnih krugova u finansijskom centru koji su navikli na slobodu špekulacija. Ipak, iskustvo pokazuje da dobrovoljne inicijative i apeli na društvenu odgovornost banaka i fondova ne daju nikakve rezultate. Društvo mora da definiše jasne prioritete i usmeri akumulisani kapital tamo gde je najpotrebniji za opstanak i razvoj. Ignorisanje ovih problema vodi ka produbljivanju ekonomskih nejednakosti i trajnom gubitku konkurentnosti na globalnom tržištu.

Kraj iluzija o samoregulišućim tržištima

Pretpostavka da slobodno tržište kapitala automatski alocira resurse na optimalan način doživela je ozbiljan krah u praksi. Finansijski sektor se fokusirao na kratkoročnu ekstrakciju vrednosti kroz špekulacije umesto na dugoročni razvoj realne privrede. Oslanjanje na uverenje da će finansijski centri sami prepoznati nacionalne interese pokazalo se kao zabluda sa visokom cenom. Vreme blagog korigovanja i kozmetičkih promena odavno je prošlo, jer su problemi postali suviše duboki da bi se rešavali polovičnim merama.

Ekonomski sistem koji nagrađuje trgovinu hartijama od vrednosti bez pokrića u realnoj ekonomiji osuđen je na periodične krize i nestabilnost. Novac koji kruži unutar zatvorenih krugova berzi ne stiže do fabrika, malih preduzeća ni projekata koji menjaju tehnološku viziju društva. Takav model ne samo da ne isporučuje prosperitet, već aktivno iscrpljuje resurse koji su potrebni za funkcionisanje države blagostanja. Promena ove paradigme jeste teška, ali predstavlja minimalni zahtev koji društvo može da postavi pred svoje institucije.

Uspostavljanje nove ravnoteže između finansijskog i realnog sektora zahteva političku volju i jasnu strategiju industrijskog razvoja. Država mora preuzeti aktivniju ulogu u usmjeravanju investicija ka strateškim granama privrede koje obezbeđuju stabilnost. Bez takve intervencije, akumulirani kapital nastaviće da se topi u neproduktivnim spekulacijama, ostavljajući privredu nespremnu za izazove budućnosti. Debata o ovim merama tek treba da dobije na značaju, ali pravac kretanja je već sada prilično jasan.

Alternativni putevi ka dugoročnom prosperitetu

Razmatranje alternativnih modela finansiranja privrede otvara prostor za kreiranje efikasnijih instrumenata koji povezuju štedište sa konkretnim projektima. Primeri iz prakse pokazuju da decentralizovani ili namenski fondovi mogu ostvariti znatno bolje rezultate u podršci lokalnoj industriji nego tradicionalne banke. Kada građani znaju da njihov novac odlazi u izgradnju bolnica, škola ili zelenih energetskih postrojenja, poverenje u finansijski sistem značajno raste. Transparentnost alokacije kapitala postaje ključni faktor u obnavljanju narušenih ekonomskih odnosa.

Potrebno je preispitati i podsticaje koje država daje kroz poreske olakšice za štednju i ulaganja, uslovljavajući ih merljivim doprinosom privrednom rastu. Ukoliko investitori uživaju poreske pogodnosti, logično je da zauzvrat preuzmu deo odgovornosti za razvoj društva u kojem posluju. Finansijski instrumenti koji ne donose nikakvu korist realnoj ekonomiji trebali bi da izgube državnu podršku. Na taj način se kapital prirodno premešta u sektore koji otvaraju radna mesta i stvaraju održivu vrednost.

Izgradnja otporne ekonomije zahteva odustajanje od dogmi o apsolutnoj slobodi finansijskog tržišta bez ikakvog nadzora i društvene odgovornosti. Iskustva razvijenih zemalja potvrđuju da je jaka industrijska baza uvek temelj svake stabilne valute i finansijskog sistema. Vreme koje dolazi tražiće hrabre odluke i spremnost na radikalne zakonske izmene kako bi se kapital vratio u službu običnih ljudi. Svako odlaganje ovih koraka samo povećava cenu koju će društvo morati da plati u budućnosti.

Zaključna reč o budućnosti investicija

Nedostatak adekvatnih ulaganja u realnu ekonomiju predstavlja crveni alarm za kreatore politika i širu poslovnu zajednicu. Finansijski sektor u trenutnom obliku ne ispunjava svoju osnovnu misiju i pokazuje otpor prema promenama koje su neophodne za opstanak. Ignorisanje ovih strukturnih problema vodi ka trajnom zaostajanju i gubljenju ekonomskog suvereniteta. Nužnost reformisanja načina na koji se upravlja penzionom i individualnom štednjom postaje centralno pitanje ekonomske politike.

Prihvatanje radikalnih predloga o obaveznom usmeravanju sredstava u proizvodne i zelene projekte moglo bi preokrenuti negativne trendove. Takav pristup vraća smisao pojmu investicije, pretvarajući pasivni novac u pokretač društvenog napretka. Kritičari će uvek upozoravati na rizike državne intervencije, ali trenutno stanje na tržištu dokazuje da je status kvo daleko opasnija opcija. Budućnost prosperiteta zavisiće od sposobnosti društva da obuzda špekulacije i usmeri kapital tamo gde se stvara stvarna vrednost.

Izvor: Richard Murphy, Tax Research UK · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)