Privatni dug kao stvarna pretnja ekonomskoj stabilnosti

Zabluda oko državnog zaduživanja

Političke debate i zvanični budžeti redovno stavljaju akcenat na fiskalnu disciplinu i odnos državnog duga prema bruto domaćem proizvodu. Političari nastoje da ubede javnost kako je visina državnih pozajmica glavni pokazatelj ekonomske snage ili slabosti. Ipak, ovakav pristup zanemaruje osnovnu razliku između načina na koji funkcionišu državne finansije i budžeti običnih građana i preduzeća.

Država koja izdaje sopstvenu valutu ima sasvim drugačiju poziciju u odnosu na bilo kog drugog dužnika. Ona nikada ne može doći u situaciju da ne može da vrati dug denominovan u domaćoj valuti, jer ima mehanizme kreiranja novca. Zbog te sigurnosti, investitori, penzioni fondovi i banke rado kupuju državne obveznice, smatrajući ih najsigurnijim oblikom čuvanja kapitala. Povećanje državnog duga zapravo predstavlja ogledalo povećane štednje u društvu, pošto subjekti traže sigurno utočište za svoj novac.

Opsesija političara fiskalnim pravilima i takozvanim prostorom za zaduživanje predstavlja skretanje pažnje sa pravih problema. Dok se javnost uverava da je država pred finansijskim ponorom, stvarni rizici se neprimetno gomilaju na sasvim drugoj strani ekonomskog spektra. Nerazumevanje ovih tokova dovodi do pogrešnih prioriteta u kreiranju ekonomske politike i ignorisanja signala koji dolaze iz realnog sektora.

Sk nasleđe finansijske krize

Poređenje kretanja dugova kroz decenije otkriva zanimljivu dinamiku između javnog i privatnog sektora. Analiza podataka koje objavljuju nadležne statističke službe pokazuje da je privatni sektor tokom istorije beležio znatno veće stope zaduženosti od države. Nivo zaduženosti domaćinstava i kompanija rastao je sve do globalne finansijske krize, nakon čega dolazi do primetnog zaokreta u trendovima.

U godinama nakon sloma na tržištu nekretnina i kolapsa velikih banaka, privatni sektor je počeo postepeno da smanjuje svoju izloženost pozajmicama. Smanjenje privatnog duga u uslovima zatvorene ekonomije neminovno dovodi do rasta zaduženja u nekom drugom sektoru, što je zakonitost dvojnog knjigovodstva. Kako su građani i preduzeća otplaćivali obaveze i više štedeli, država je preuzela ulogu dužnika kako bi održala ekonomsku ravnotežu.

Tako je nastala situacija u kojoj je državni dug porastao na blizu sto odsto bruto domaćeg proizvoda, dok je privatni sektor smanjio svoje obaveze, ali je i dalje ostao na višestruko višem nivou. Kada se saberu obaveze nefinansijskih kompanija i banaka, ukupan privatni dug dostiže cifre koje znatno premašuju državne pozajmice. Upravo ta disproporcija predstavlja ključnu tačku potencijalnog stresa u ekonomskom sistemu.

Ranjivost domaćinstava i poslovanja

Finansijska stabilnost pojedinca danas je izložena brojnim pritiscima koji nemaju direktne veze sa državnim budžetom. Domaćinstva se suočavaju sa teretom otplate stambenih kredita, rasta troškova života i redovnih mesečnih obaveza po kreditnim karticama. Iako se opšta situacija razlikuje od kriznih godina prošle decenije, mnogi građani i dalje žive na granici izdržljivosti i svako novo poskupljenje može narušiti njihovu sposobnost otplate.

Privredni subjekti dele sličnu sudbinu, jer poslovanje u uslovima nestabilnog tržišta zahteva stalno prilagođavanje i održavanje likvidnosti. Preduzeća koja zavise od lanaca snabdevanja i uvoznih sirovina lako mogu zapasti u probleme ako dođe do spoljnih šokova. Kada kompanije ne mogu da izmire svoja dugovanja prema bankama, čitav finansijski sistem počinje da trpi ozbiljne pritiske.

Osnovna razlika je u tome što građani i preduzeća nemaju mehanizme kojima država raspolaže. Oni ne mogu sami da stvaraju novac kojim bi pokrili dospele obaveze, već zavise od redovnih prihoda i profita. Ukoliko nastupi talas nemogućnosti otplate dugova, banke se suočavaju sa gubicima koji mogu ugroziti njihovo poslovanje i izazvati lokalnu ili širu finansijsku krizu.

Senke u globalnom finansijskom sistemu

Pored tradicionalnih banaka i poznatih oblika zaduživanja, savremeni ekonomski sistem sadrži i segmente koji su teže vidljivi oku posmatrača. Sfera takozvanog senci bankarstva, koja obuhvata investicione fondove, privatni kapital i rizične fondove, skriva značajne finansijske izloženosti. U tim strukturama često se nalaze skriveni dugovi čije dimenzije i rizici nisu u potpunosti transparentni.

Netransparentnost u ovim sferama predstavlja opasnost jer se problemi ne mogu blagovremeno identifikovati i neutralisati. Kada nastupi trenutak ekonomske krize, gubici iz rizičnih investicija mogu se brzo preliti na regularni bankarski sektor. Institucije koje izgledaju stabilno na prvi pogled mogu imati skrivene aranžmane koji se aktiviraju tek u uslovima tržišnog pritiska.

Regulatorna tela i kreatori politika često zanemaruju ove skrivene tokove, usmeravajući pažnju na standardne makroekonomske pokazatelje poput inflacije i državnog deficita. Ignorisanje rizika u senci bankarstva i privatnom investicionom sektoru ostavlja ekonomiju nezaštićenom pred neočekivanim potresima koji mogu stići sa međunarodnih tržišta.

Spoljni šokovi i domaća ekonomija

nijedna nacionalna ekonomija danas ne postoji u izolovanom prostoru, već zavisi od globalnih kretanja i geopolitičkih prilika. Mogući lomovi na tehnološkim berzama, poput precenjenih investicija u veštačku inteligenciju, mogu izazvati lančane reakcije širom sveta. Iako se takvi tehnološki balončići stvaraju na drugim meridijanima, njihove posledice pogađaju i domaće finansijske institucije koje drže udeo u takvim fondovima.

Geopolitički sukobi i nestabilnosti u ključnim regionima sveta direktno utiču na cenu energenata, sirovina i hrane. Klimatske promene u kombinaciji sa ratnim razaranjima stvaraju nestašice sirovina neophodnih za poljoprivrednu proizvodnju, što dovodi do rasta cena životnih namirnica. Država koja u velikoj meri zavisi od uvoza hrane suočava se sa pritiscima koji ugrožavaju standard stanovništva.

Svi ovi spoljni faktori deluju istovremeno, pojačavajući pritisak na već opterećeni privatni sektor. Kada se globalna kriza poklopi sa domaćim zaduživanjem stanovništva, dobija se okruženje u kojem su rizici izuzetno visoki. Zbog toga svaka ozbiljna ekonomska strategija mora uzeti u obzir ove pretnje umesto što se bavi isključivo knjigovodstvenim merilima državnog duga.

Priprema za neizvesnu budućnost

Uspešno vođenje ekonomske politike zahteva sposobnost prepoznavanja stvarnih opasnosti pre nego što se one pretvore u otvorenu krizu. Fokusiranje ispunjavanja krutih fiskalnih pravila radi sticanja takozvanog kredibiliteta kod investitora ne štiti građane od svakodnevnih ekonomskih nedaća. Vlasti moraju da preusmere pažnju sa pukog usklađivanja statističkih pokazatelja na realnu otpornost stanovništva i privrede.

Pravo pitanje koje se postavlja pred svaku vladu jeste ekonomska sigurnost običnog čoveka i njegova sposobnost da podnese teret eventualnog rasta kamatnih stopa. Ukoliko domaćinstva i preduzeća ostanu prepuštena sama sebi pod teretom previsokih dugova, svaka spoljna kriza može izazvati krah na domaćem tržištu. Budžetska politika mora slati jasne signale da prepoznaje ove izazove i nudi mehanizme podrške onima koji nose najveći teret.

Analiza budžetskih dokumenata i zvaničnih izjava često više govori kroz ono što se prećuti nego kroz ono što se javno saopšti. Izostanak bilo kakve strategije za rešavanje problema privatne prezaduženosti predstavlja jasan znak da se ekonomske vlasti ne pripremaju za realne opasnosti. Prava stabilnost se postiže tek onda kada se sistem postavi tako da izdrži pritisak u tačkama gde je on zaista najveći.

Izvor: Richard Murphy, Tax Research UK · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)