Zašto tradicionalne metode kontrole inflacije više ne daju rezultate

Osnovna podela inflatornih kretanja

Ekonomsku teoriju i praksu decenijama karakterišu pokušaji da se razume zbog čega vrednost novca opada a troškovi života rastu. Osnovno polazište svake ozbiljne ekonomske analize jeste prepoznavanje činjenice da sama stopa rasta cena ne sugeriše automatski i njen uzrok. Bez precizne dijagnoze porekla nestabilnosti u sistemu, svaka ekonomska politika osuđena je na promašaj. Tradicionalne ekonomske škole uglavnom prepoznaju dva osnovna oblika rasta opšteg nivoa cena koji zahtevaju potpuno različite pristupe i regulatorne mere.

Prvi oblik jeste takozvana inflacija tražnje, koja nastaje u trenucima kada kupovna moć u privredi znatno premašuje realne proizvodne kapacitete društva. Kada se na tržištu pojavi previše novca koji juri za nedovoljnom količinom roba i usluga, ekonomija ulazi u fazu pregrevanja. Potrošači se nadmeću za ograničene resurse i time sami podižu cene. Ipak, ovakav scenario se u modernim ekonomijama javlja znatno ređe nego što se to u javnosti obično pretpostavlja.

Druga osnovna kategorija jeste inflacija troškova, koja se manifestuje potpuno drugačije i neproporcionalno pogađa najšire slojeve stanovništva. Do nje dolazi onda kada neophodni resursi poput energenata, hrane i sirovina poskupe usled spoljnih šokova, a ne zbog preterane potrošnje građana. Građani nemaju luksuz da odustanu od ovih esencijalnih dobara, pa su prinuđeni da plaćaju više i da istovremeno smanjuju potrošnju na drugim poljima. Zbog specifičnosti merenja inflacije, statistika beleži samo rast cena osnovnih potreština, dok osećaj ekonomske nesigurnosti naglo raste.

Uloga spoljnih šokova i geopolitike

Poslednjih nekoliko godina jasno je pokazalo koliko globalni lanci snabdevanja mogu biti krhki pred naletom neočekivanih događaja. Tokom pandemijske krize, privredni sistemi širom sveta suočili su se sa drastičnim zastojima u transportu robe i zatvaranjem proizvodnih pogona. Po izlasku iz blokada, tržište je preplavila akumulirana novčana masa, dok isporuke robe iz ključnih industrijskih centara nisu mogle da prate novonastali skok potražnje. Rezultat toga bio je snažan troškovni udar na globalnu privredu.

Geopolitički sukobi dodatno su zakomplikovali situaciju na međunarodnim tržištima energenata i poljoprivrednih proizvoda. Sukob u istočnoj Evropi dramatično je podigao cenu nafte, gasa i mineralnih đubriva, istovremeno ugrožavajući izvoz žitarica iz ključnih žitnih regiona. Finansijska tržišta i spekulanti često reaguju na potencijalne nestašice pre nego što one uopšte nastupe u fizičkom obliku, što dodatno gura cene naglasak ka gore i stvara veštački pritisak na privredne subjekte.

Noviji geopolitički lomovi u regionu Bliskog istoka ponavljaju isti scenario kroz stvaranje stvarnih fizičkih nestašica energenata i osnovnih industrijskih sirovina. Kada preduzeća i građani moraju da izdvajaju znatno veći novac za gorivo i grejanje, preostali raspoloživi dohodak se topi. Ovi događaji pokazuju da savremena inflacija često nema nikakve veze sa viškom novca u džepovima običnih ljudi, već predstavlja direktnu posledicu fizičkih poremećaja u globalnoj razmeni.

Fenomen korporativne pohlepe i profita

Pored klasičnih troškovnih i tražnih faktora, ekonomska praksa je otvorila prostor za razumevanje još jednog važnog mehanizma rasta cena. Reč je o fenomenu koji ekonomski analitičari sve češće nazivaju inflacijom profita. Ova pojava nastaje u situacijama kada krupne korporacije iskoriste vanredne okolnosti i sopstvenu tržišnu moć da podignu cene znatno iznad realnog rasta sopstvenih troškova poslovanja.

Kada na tržištu postoji mali broj dominirajućih ponuđača u ključnim sektorima poput energetike, bankarstva ili prehrambene industrije, potrošači nemaju alternativu. Kompanije mogu jednostavno da prenesu povećane troškove na krajnjeg kupca uz dodatnu maržu, ostvarujući rekordne profite u periodima opšte ekonomske krize. Takva praksa direktno narušava tržišnu ravnotežu i preusmerava bogatstvo od radnika i građana ka vlasnicima krupnog kapitala.

Ignorisanje ove dimenzije u kreiranju makroekonomske politike ostavlja prostor korporacijama da nesmetano uvećavaju svoje profite nauštrb životnog standarda stanovništva. Efikasan odgovor na ovakvu vrstu poremećaja ne leži u opštim monetarnim merama, već u strogoj antimonopolskoj regulativi i ciljanom oporezivanju ekstraprofita. Bez takvih koraka, ekonomska politika ostaje nemoćna pred zloupotrebom tržišne moći.

Zablude oko podizanja kamatnih stopa

Vlade i centralne banke godinama unazad oslanjaju se gotovo isključivo na jedan instrument u borbi protiv rasta cena. Podizanje referentne kamatne stope predstavlja osnovni mehanizam kojim monetarne vlasti pokušavaju da ohlade privrednu aktivnost i suzbiju tražnju. Ipak, ovaj pristup je potpuno beskoristan kada privreda nije pregrejana, već se suočava sa troškovnim šokovima i prekidima u snabdevanju energentima.

Povećanje kamatnih stopa ne može da proizvede više nafte, gasa, pšenice ili bilo kog drugog oskudnog resursa na globalnom tržištu. Umesto rešavanja osnovnog problema, skuplji novac direktno povećava troškove hipotekarnih kredita, zakupa nekretnina i poslovanja privrednih subjekata. Kada preduzeća moraju da plaćaju veće kamate na pozajmice, te troškove oni na kraju ponovo prevaljuju na potrošače kroz više cene svojih proizvoda, čime kamatne stope paradoksalno podstiču novu inflaciju.

Ovakva monetarna politika ima za cilj svesno izazivanje ekonomske recesije i povećanje nezaposlenosti kako bi se slomila pregovaračka moć radnika i smanjila potrošnja. Centralne banke svesno žrtvuju blagostanje miliona građana verujući da je to jedini put ka stabilnosti. Dugoročna posledica ovakvog pristupa jeste rast socijalne nejednakosti i trajno urušavanje ekonomske sigurnosti radne snage.

Alternativna uloga fiskalne politike

Savremena ekonomska teorija sugeriše da države koje izdaju sopstvenu valutu imaju znatno efikasniji instrument za upravljanje opštim nivoom cena u svojim rukama. Taj instrument jeste poreska politika, čija je osnovna funkcija povlačenje viška novca iz opticaja nakon što ga je država kroz svoju potrošnju ubacila u privredni sistem. Kada se adekvatno koristi, oporezivanje može izuzetno precizno da kontroliše kupovnu moć bez potrebe za uništavanjem investicija.

Istorijski periodi u kojima nije bilo velikih spoljnih šokova pokazuju da stabilnost cena može uspešno da se održava uz stabilne kamatne stope ukoliko se poreska politika vodi na odgovoran način. Oporezivanjem onih delova društva koji imaju najveću potrošačku moć postiže se ravnoteža bez ugrožavanja egzistencije najugroženijih slojeva. Poreski sistem je u stanju da apsorbuje višak likvidnosti mnogo suptilnije nego što to čine drastične promene monetarne politike.

Međutim, donosioci odluka i dalje uporno zanemaruju ove mogućnosti, oslanjajući se na nefunkcionalne bankarske instrumente. Razumevanje prave uloge poreza u makroekonomiji otvara vrata za kreiranje pravednijih i dugoročno održivih mera koje štite i građane i privredni rast. Bez promene ovog osnovnog okvira, ekonomski sistem će nastaviti da vrti začarani krug pogrešnih lekova.

Neophodne strukturne investicije umesto restrikcija

Suočavanje sa realnim nestašicama zahteva konkretna ulaganja u domaće proizvodne kapacitete umesto stezanja monetarnog kaiša. Kada privreda trpi energetski šok, jedini održivi odgovor jeste masovno ulaganje u sopstvene izvore energije poput solarne, vetroturbinske i drugih oblika domaće proizvodnje. Smanjivanje zavisnosti od uvoza kroz strateške infrastrukturne projekte eliminiše uzrok problema u njegovom korenu.

Slična situacija važi i za sektor proizvodnje hrane i sirovina, gde svako zanemarivanje primarnog sektora ostavlja državu ranjivom na spoljne krize. Državne subvencije i investicije moraju biti usmerene ka povećanju produktivnosti i jačanju otpornosti domaćeg lanca snabdevanja. Ukoliko domaća privreda ima kapacitet da proizvede dovoljno robe za sopstvene potrebe, spoljni šokovi gube svoju razornu moć.

Restriktivne monetarne mere čine svaku vrstu investiranja skupljom i težom, što dodatno umanjuje sposobnost privrede da se modernizuje i poveća proizvodnju. Izbor pogrešnih instrumenata u borbi protiv rasta cena direktno sabotira dugoročni razvoj i ostavlja privredu nespremom za naredne izazove. Upravljanje inflacijom zahteva hrabrost da se napuste prevaziđeni dogmatski obrasci i prihvate politike zasnovane na stvarnim uzrocima.

Izvor: Richard Murphy, Tax Research UK · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)