Zašto velika država ne garantuje socijalnu ekonomiju i kome zaista služi javni budžet

Pogrešna merila i stvarni obim državne potrošnje

Kada se u stručnim i političkim krugovima povede rasprava o ekonomskom uređenju pojedinih evropskih zemalja, često se polazi od pretpostavke da velika državna potrošnja automatski isključuje primenu neoliberalnih principa. Francuska u tom pogledu predstavlja izuzetno upečatljiv primer jer ukupni državni rashodi u toj zemlji dostižu približno 57 procenata u odnosu na bruto domaći proizvod. Po tom pokazatelju Francuska zauzima sam vrh Evrope, gde je pretiče jedino Finska, dok na primer Velika Britanija beleži znatno niži udeo od oko 46 procenata. Ovi podaci na prvi pogled sugerišu da je reč o sistemu koji je potpuno zaštićen od tržišnih pritisaka.

Uprkos tako visokom udelu javnog sektora u ukupnoj privredi, na ulicama francuskih gradova redovno izbijaju masovni protesti građana protiv ekonomskih mera koje organizatori označavaju kao udar na socijalna prava. Mnogi posmatrači i ekonomski analitičari se zbog toga pitaju kako država sa tako obimnim socijalnim sistemom i velikim javnim budžetom može biti vođena logikom privatnog kapitala. Odgovor na tu dilemu leži u činjenici da se karakter jednog ekonomskog modela ne meri isključivo obimom sakupljenog novca u budžetu, već strukturom i krajnjim korisnicima tih sredstava.

Klasične ekonomske teorije su dugo zastupale stav da smanjenje uloge države podrazumeva isključivo smanjenje državnog aparata, smanjenje poreskih stopa i kresanje ukupnog budžeta. Međutim, savremene ekonomske prakse pokazuju da država može ostati izuzetno velika po obimu prikupljenih poreza, ali da istovremeno njena celokupna politika služi prvenstveno interesima finansijskih tržišta i privatnih korporacija. Veličina države stoga može biti varljiva kategorija ukoliko se ne analizira dubinski mehanizam upravljanja javnim resursima.

Pritisak finansijskih tržišta i fiskalnih pravila

Odluke o tome kako će se trošiti javni novac u savremenim ekonomijama više ne donose isključivo izabrane vlade unutar nacionalnih granica. Značajan uticaj na kreiranje ekonomske politike imaju tržišta obveznica i međunarodni finansijski investitori koji diktiraju uslove pod kojima se država zadužuje na globalnom tržištu. Kada privatni investitori zahtevaju dodatne garancije za svoju kapitalnu sigurnost, vlade su primorane da prilagođavaju svoje budžetske prioritete kako bi očuvale finansijski kredibilitet.

Pored pritiska međunarodnog kapitala, važnu ulogu u oblikovanju državnih budžeta igraju i fiskalna pravila Evropske unije koja postavljaju stroga ograničenja na budžetske deficite i nivo javnog duga. Ova pravila su u svojoj osnovi oblikovana pod uticajem ekonomskih doktrina koje apsolutnu prednost daju finansijskoj disciplini u odnosu na društvene potrebe stanovništva. Državne institucije se tako nalaze u situaciji da moraju uvažavati finansijske restrikcije kao neprikosnovene faktore pri donošenju svih ključnih budžetskih odluka.

Kao posledica takvog okruženja, prostor za autonomno donošenje socijalnih i ekonomskih odluka unutar pojedinačnih država biva znatno sužen. Čak i kada građani na izborima daju podršku politikama koje bi trebalo da unaprede javne usluge, izabrani zvaničnici se suočavaju sa spoljnim zahtevima za održavanje fiskalne strogosti. Time se prioriteti finansijskih tržišta i stabilnost dugova stavljaju ispred svakodnevnih potreba stanovništva koje zavisi od državnih sistema.

Privatizacija i ugovorno poveravanje javnih usluga

Jedan od ključnih mehanizama putem kojih javna sredstva prelaze u privatni sektor jeste privatizacija državne imovine i ugovorno poveravanje javnih poslova privatnim kompanijama. U ovom specifičnom modelu država uopšte ne smanjuje svoje prihode niti odustaje od prikupljanja poreza, već zadržava ulogu glavnog finansijera celokupnog sistema. Njena osnovna funkcija se, međutim, menja tako što poslove izgradnje, održavanja ili pružanja ključnih usluga prepušta privatnim subjektima putem dugoročnih komercijalnih ugovora.

Kroz obimne ugovore o javnim nabavkama i eksternalizaciji poslova, privatna preduzeća obezbeđuju izuzetno stabilne i dugoročne izvore prihoda koji se finansiraju iz direktnih budžetskih sredstava. Poreski obveznici nastavljaju da redovno uplaćuju novac u državnu kasu, ali se ta sredstva potom prelivaju na račune privatnih korporacija koje ostvaruju profit pružajući usluge koje su ranije bile u nadležnosti države. Nedovoljno stroga regulacija često omogućava takvim kompanijama da izvuče visoke profitne marže iz poslova čije finansiranje u potpunosti garantuje država.

Na taj način nastaje specifičan ekonomski hibrid u kome država ostaje velika i finansijski moćna, ali njena budžetska sredstva služe kao siguran i predvidiv izvor prihoda za privatni kapital. Ovaj proces predstavlja savremenu formu usmeravanja državnog novca bez potrebe da se sama država formalno smanjuje ili ukida svoje osnovne institucije. Reč je o preoblikovanju namene javnog budžeta uz zadržavanje visokog nivoa oporezivanja.

Smanjenje javnih rashoda i socijalni nemiri

Sprovođenje politike štednje postaje neizbežan pratilac ekonomskog modela u kome je primarni cilj zadovoljiti zahteve finansijskih tržišta i investitora. Kada država nastoji da uveri kreditore u svoju fiskalnu stabilnost, smanjenje javne potrošnje sprovodi se uglavnom na račun sektora koji direktno utiču na životni standard i socijalnu sigurnost stanovništva. Smanjenja budžetskih izdvajanja u takvim okolnostima najčešće pogađaju prosvetni sistem, zdravstvenu zaštitu, infrastrukturu i penzijske fondove.

U Francuskoj su planirane reforme penzijskog sistema i najavljena smanjenja sredstava za obrazovanje izazvali snažan otpor javnosti i talas intenzivnih radničkih i studentskih protesta. Građani izražavaju duboko nezadovoljstvo jer smatraju da se teret fiskalne konsolidacije neopravdano prebacuje na obične ljude kako bi se sačuvala poverenje investitora i obezbedila stabilnost finansijskog sektora. Protesti na ulicama francuskih gradova jasno ukazuju na postojanje velikog jaza između zahteva međunarodnog kapitala i očekivanja šire društvene zajednice.

Otvoreni sukob koji se odvija u javnosti ne tiče se samo pojedinačnih zakonskih predloga ili tehničkih izmena budžeta, već samog suštinskog principa na kome počiva ekonomska politika. Pitanje koje nezadovoljni građani postavljaju jeste da li javni resursi treba da služe jačanju socijalne kohezije ili obezbeđivanju prinosa na finansijskim tržištima. Ova dinamika pokazuje da primena mera štednje uvek predstavlja svesnu političku odluku, a ne puku tehničku ili ekonomsku neminovnost.

Preuzimanje budžetskih prihoda bez tržišne inovativnosti

Tradicionalni teoretičari slobodnog tržišta uvek su isticali važnost privatne inicijative, preduzetničkih inovacija i otvorene konkurencije kao osnovnih pokretača održivog ekonomskog razvoja. Međutim, praksa preusmeravanja državnog novca ka privatnim entitetima pokazuje sasvim drugačiji obrazac u kome se profit ne ostvaruje stvaranjem novih vrednosti na tržištu. Umesto preuzimanja preduzetničkog rizika, privatni akteri usmeravaju svoje poslovanje ka preuzimanju i kontroli postojećih tokova novca iz državnog budžeta.

Privatne kompanije koje se oslanjaju na ugovore sa državnim aparatima često ne vode klasičnu tržišnu borbu, već usmeravaju svoje resurse na dobijanje državnih licencija i monopolskih ugovora. Kada jednom obezbede ugovor sa državnim organima, njihov poslovni model postaje izuzetno stabilan i praktično zaštićen od uobičajenih tržišnih oscilacija. Iskustva iz Velike Britanije takođe pokazuju da obimni delovi javnog sektora mogu završiti pod upravom privatnih korporacija, a da to ne dovede do povećanja kvaliteta usluga niti do smanjenja troškova za građane.

Kada se ogromna javna sredstva kontinuirano usmeravaju ka privatnim akterima bez odgovarajućeg regulatornog nadzora, dolazi do sistemskog prenošenja društvenog bogatstva u privatne ruke. Ekonomska dinamika se u takvim uslovima ne zasniva na stvaralačkoj konkurenciji, već na korišćenju državne kase kao zagarantovanog izvora zarade. Time se gubi izvorna preduzetnička komponenta kapitalizma, dok država postaje posrednik u privatnoj akumulaciji kapitala.

Demokratski izbori i usmeravanje javnih resursa

Razumevanje načina na koji funkcioniše velika država pod uticajem privatnih finansijskih interesa otvara ključna pitanja o samoj prirodi savremene demokratije. Ukoliko izabrane predstavničke institucije podređuju svoje ključne ekonomske odluke zahtevima finansijskih tržišta i kreditnih rejtinga, javlja se opravdana dilema o stvarnom uticaju građana na pravac razvoja sopstvene države. Ekonomske odluke moraju ostati predmet otvorene političke debate i volje birača, a ne isključivo diktat finansijskih pravila.

Primer Francuske jasno ilustruje da obimna država sama po sebi ne predstavlja garanciju zaštite javnog interesa niti prepreku za sprovođenje neoliberalne agende. Suština problema ne leži u samom procentu bruto domaćeg proizvoda koji prolazi kroz budžet, već u kriterijumima i ciljevima po kojima se taj novac troši. Zbog toga je od presudne važnosti analizirati ko ima stvarnu kontrolu nad ekonomskim odlukama i u čije ime se donose višegodišnji budžetski planovi.

Za privrednike, nosioce ekonomskih politika i širu javnost u regionu, osnovna poruka ove analize jeste da se evaluacija uloge države mora vršiti na osnovu stvarnih korisnika budžetskih rashoda. Jačanje transparentnosti pri zaključivanju javnih ugovora i uspostavljanje stroge kontrole nad komercijalnim angažmanima države predstavljaju jedini način da se obezbedi da javna sredstva zaista služe opštem društvenom napretku. Budućnost javnih finansija zavisi od sposobnosti društva da postavi jasnu granicu između javnog dobra i privatnog interesa.

Izvor: Richard Murphy, Tax Research UK · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)