Ekonomska evolucija Srbije i izazovi pred novom vlašću

Usporen rast i dugoročne brojke

Temeljna ekonomska istraživanja pokazuju da je domaći bruto domaći proizvod u periodu između 2012. i 2025. godine beležio prosečan godišnji rast od oko 2,4 odsto. Ovakvi pokazatelji znatno zaostaju za ostvarenjima iz prethodne decenije, tačnije perioda od 2001. do 2011. godine, kada je prosečna stopa rasta iznosila 4,2 odsto godišnje. Kada se uporedi sa širim okruženjem, privreda beleži skromnije rezultate od većine susednih država, dok su iza po performansama ostale samo Bugarska sa istim ishodom i Severna Makedonija.

Ovakvo usporavanje ekonomske dinamike prebacuje fokus javnosti sa analize prošlosti na kreiranje budućih rešenja. Pitanje koje se postavlja jeste koji model može da obezbedi ubrzanje privrednog zamaha, posebno imajući u vidu da dosadašnji mehanizmi nisu doneli očekivane rezultate. Ekonomski programi koji dolaze sa političke scene sada se ocenjuju kroz prizmu održivosti i stvarne sposobnosti da transformišu celokupan privredni sistem u narednim godinama.

Stručna javnost naglašava da promena ekonomske paradigme ne može da se desi preko noći i da su za stabilne pomake potrebne godine planskog rada. Dosadašnji model rasta oslanjao se na privlačenje stranih direktnih investicija kroz subvencije i ponudu jeftine radne snage. Međutim, iscrpljivanje tog modela zahteva prelazak na domaće resurse, znanje i tehnološke inovacije koje bi trebalo da nose dugoročni razvoj.

Napuštanje modela jeftine radne snage

Glavna novina u novim političkim programima jeste najava napuštanja dugogodišnjeg oslanjanja na jeftinu radnu snagu kao osnovnu komparativnu prednost države. Umesto privlačenja radno intenzivnih delatnosti koje donose niska primanja, fokus se usmerava ka jačanju domaćih inovativnih preduzeća i tehnološkom napretku. Takav zaokret zahteva potpuno drugačiju strukturu obrazovanja i povezivanje privrednog sektora sa naučnoistraživačkim ustanovama.

Domaće privatne investicije godinama su stagnirale na nivou od oko tri odsto BDP-a, što je upola manje od iznosa koji su činile javne investicije. Uzroci ovakvog stanja leže u institucionalnim slabostima, nedovoljnoj vladavini prava, prisutnoj korupciji i odsustvu sistemske industrijske politike. Istovremeno, priliv stranog kapitala počeo je da gubi trku sa odlivom sredstava kroz isplate dobiti matičnim kompanijama u inostranstvu.

Statistika pokazuje da su isplate dobiti porasle sa oko tri odsto BDP-a 2011. godine na više od pet odsto u periodu 2024. i 2025. godine. U prethodnoj godini odliv po tom osnovu prvi put je premašio ukupan priliv novih stranih direktnih investicija koje su pale na 3,9 odsto BDP-a. Upravo ta činjenica potvrđuje da je stari model, čiji je zadatak bio uvoz kapitala, počeo da generiše neto odliv sredstava iz zemlje.

Izazovi podrške startap ekosistemu

Podrška preduzetništvu i inovativnim kompanijama prepoznata je kao važan stub novog ekonomskog pristupa, ali iskustvo pokazuje da sama finansijska injekcija nije dovoljna. Srbija je i u prethodnim godinama imala različite oblike podsticaja za startapove, ali ti programi nisu dali željene razmere rasta. Suština nije samo u nastanku novih firmi, već u njihovoj sposobnosti da prerastu u srednja i velika preduzeća koja nose privredu.

Nedostatak horizontalne diversifikacije predstavlja još jednu prepreku. Kada se podsticaji raspodeljuju podjednako na sve privredne grane, izostaju efekti u sektorima sa najvećim potencijalom. Savremena industrijska politika nalaže pažljivo targetiranje specifičnih oblasti kroz kombinaciju različitih mera, a ne samo dodelu bespovratnih sredstava.

Bez usmeravanja resursa u strateški važne industrije, domaći privatni kapital ostaje zarobljen u tradicionalnim i manje produktivnim delatnostima. Budući privredni rast zahteva selektivnu podršku onim granama koje mogu da generišu visoku dodatu vrednost i konkurentnost na međunarodnom tržištu.

Vremenski okviri i politička dinamika

Implementacija bilo kakvih novih ekonomskih mera zahteva složenu institucionalnu proceduru koja se sastoji od ponovljenog glasanja, konstituisanja parlamenta, izbora vlade i usvajanja budžeta za narednu godinu. Zbog ove dinamike, tekuća godina ne ostavlja mnogo prostora za suštinske zakonodavne promene, što znači da se konkretni potezi mogu očekivati tek kasnije.

Čak i kada se zakoni usvoje, potrebno je određeno vreme da onistupe na snagu i daju merljive rezultate na tržištu rada. Analize pokazuju da su pozitivni trendovi sa početka prethodne decenije, poput pada nezaposlenosti i rasta formalno zaposlenih, vremenom usporili i u pojedinim periodima zabeležili blagi pad.

Pored institucionalnih rokova, stabilnost reformi zavisi i od političke strukture koja sprovodi mere. Političke grupacije koje nisu klasične stranke već šire liste pojedinaca suočavaju se sa izazovom unutrašnje kohezije i dugoročne izdržljivosti, što dodatno usložnjava sprovođenje višegodišnjih ekonomskih strategija.

Nasleđene javne finansije i veliki projekti

Nova vlast preuzima upravljanje državnom kasom u osetljivom trenutku, obeleženom predizbornim trošenjem, povišenim penzijama i platama, kao i specifičnim komunalnim troškovima u glavnom gradu. Pravo stanje javnih finansija često ostaje nepoznanica dok se ne izvrši detaljan uvid u sve preuzete obaveze i ugovore.

Među nasleđenim obavezama ističu se krupni infrastrukturni projekti poput manifestacije EXPO, koji predstavljaju značajan finansijski teret. Iako su javne investicije od 2021. godine porasle na oko sedam odsto BDP-a, analize pokazuju da je napredak zabeležen uglavnom u izgradnji auto-puteva, dok su drugi pokazatelji infrastrukture u poređenju sa evropskim prosekom beležili pogoršanje.

Stanje putne i železničke mreže, energetskih kapaciteta za proizvodnju električne energije, kao i pristupa vodovodnoj i kanalizacionoj infrastrukturi zahteva nova ulaganja. Vlada nasleđuje ne samo izgrađene objekte već i brojne finansijske obaveze i dugove koji dolaze na naplatu.

Spoljni rizici i energetska stabilnost

Makroekonomsku stabilnost države u narednom periodu u velikoj meri diktiraju spoljni faktori, pre svega kretanja na globalnom energetskom tržištu. Pitanje snabdevanja energentima, status ključnih naftnih kompanija i obezbeđivanje redovnih količina gasa ostaju otvorena pitanja sa kratkim rokovima važnosti aktuelnih sporazuma.

Geopolitičke tenzije i ratni sukobi u pojedinim delovima sveta utiču na skok cena sirove nafte na globalnom tržištu, što direktno pogađa uvozno zavisne privrede. Svaka nova energetska kriza preti da naruši domaće ekonomske planove i poveća pritisak na inflaciju i troškove poslovanja preduzeća.

Iako promena vlasti sama po sebi ne garantuje automatski bolje ekonomske rezultate, ona otvara prostor za kritičko preispitivanje dosadašnjih politika. Pred novom administracijom je težak zadatak usklađivanja predizbornih obećanja sa realnim stanjem makroekonomskih pokazatelja i spoljnim ograničenjima.

Zaključak i perspektiva razvoja

Prelazak sa dosadašnjeg modela rasta na privredu zasnovanu na inovacijama i domaćem kapitalu predstavlja dugotrajan proces koji zahteva strpljenje, stručnost i institucionalnu stabilnost. Ekonomske mere moraju biti precizno usmerene ka sektorima sa visokim potencijalom, umesto ravnomernog raspodeljivanja sredstava bez jasne strategije.

Izazovi poput stanja javnih finansija, spoljnih energetskih rizika i potrebe za suštinskim reformama testiraće sposobnost donosilaca odluka u narednom periodu. Samo dosledna primena kvalitetnih zakona i jačanje vladavine prava mogu stvoriti povoljan ambijent za održivi privredni napredek.

Konačni uspeh zavisiće od sposobnosti društva da prevaziđe strukturne slabosti i izgradi konkurentan ekonomski sistem koji počiva na znanju, produktivnosti i stabilnim domaćim investicijama.

Izvor: Biznis.rs · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)