Evropske firme veštačku inteligenciju finansiraju iz sopstvenog džepa

Sopstveni kapital kao glavni pokretač tehnološke tranzicije

Globalna privredna javnost mesecima unazad posmatra kako veštačka inteligencija menja temelje poslovanja u gotovo svim sektorima. Kada se pređe sa teorije na praksu i kada dođe trenutak da se te korenite promene plate, poslovni sektor u evrozoni donosi jasnu odluku o oslanjanju na sopstvene rezerve. Prema sveobuhvatnoj analizi stručnjaka Evropske centralne banke, više od sedam desetina preduzeća koja planiraju ulaganja u ove tehnologije oslanja se isključivo na interne izvore finansiranja. To u praksi znači da se računi za savremene alate i softverska rešenja namiruju iz tekućeg gotovinskog toka ili iz akumulirane zadržane dobiti iz prethodnih poslovnih perioda.

Ovakav pristup obezbeđuje potpunu autonomiju i fleksibilnost u donošenju odluka, ali istovremeno postavlja stroga ograničenja u pogledu obima i brzine same transformacije. Kompanije koje troše isključivo raspoloživi novac iz sopstvene kase nisu u poziciji da rizikuju više nego što im trenutni bilansi stanja dozvoljavaju. Zbog toga se dinamika tehnološkog razvoja unutar evrozone direktno oslanja na trenutnu profitabilnost privrednih subjekata, umesto na potencijal koji nude spoljni investitori i kreditori.

Podaci iz istraživanja bazirani su na poznatoj anketi Evropske centralne banke o pristupu finansiranju preduzeća, poznatijoj kao SAFE anketa. U ovom istraživanju učestvovalo je oko pet hiljada privrednih subjekata iz različitih država evrozone, pružajući jasan uvid u njihove planove za narednih dvanaest meseci. Fokus je stavljen na konkretne korake, poput kupovine digitalnih alata, izgradnje neophodne data infrastrukture, angažovanja visokokvalifikovanih stručnjaka ili sprovođenja obuka za postojeći kadar.

Struktura ulaganja otkriva fokus na alate i ljudski faktor

Analiza troškova pokazuje da se sredstva ne raspoređuju ravnomerno na sve segmente digitalne tranzicije. Najveći pojedinačni udeo planiranih budžeta, tačno četrdeset devet procenata, odlazi na nabavku gotovih tehnoloških rešenja i inteligentnih alata koji mogu odmah da se primene u svakodnevnom radu. Kompanije žele brze rezultate i rešenja koja donose merljivu efikasnost, što kupovinu gotovog softvera čini logičnim prvim korakom.

Odmah iza tehnologije, sa visokih četrdeset šest procenata, nalazi se obuka zaposlenih radnika. Ovaj podatak jasno ukazuje na svest rukovodstva da nabavka najsavremenijih sistema nema nikakvu vrednost ukoliko ljudi koji u njima rade ne poseduju odgovarajuće znanje za njihovo korišćenje. Unapređenje veština postojećeg kadra postalo je prioritet koji stoji rame uz rame sa kupovinom hardvera i softvera.

Sa druge strane, izgradnja serverskih kapaciteta i data infrastrukture privlači četrdeset odsto kompanija, dok angažovanje potpuno novih stručnjaka za veštačku inteligenciju beleži svega dvanaest procenata. Ovi brojevi potvrđuju specifičan trend u kojem evropski poslodavci radije ulažu u edukaciju sopstvenih timova nego u privlačenje novih lica na tržištu rada.

Značajan udeo preduzeća još uvek nema nikakve planove

Pored kompanija koje već imaju razrađene strategije, istraživanje otkriva i drugu stranu realnosti na terenu. Čak trideset osam odsto anketiranih preduzeća nije izabralo nijednu od ponuđenih kategorija ulaganja, što pokazuje da značajan deo privrede i dalje okleva ili nema definisane korake u vezi sa primenom naprednih tehnologija.

Analitičari centralne banke ovaj podatak tumače kroz prizmu različitih poslovnih modela i veličina preduzeća. Dok veća privredna društva lakše pronalaze resurse i istovremeno ulažu u više različitih oblasti, manja preduzeća se često bore sa osnovnim operativnim izazovima i nemaju luksuz da izdvajaju novac za tehnološke eksperimente.

Ovakva podela stvara potencijalni jaz između tehnološki naprednih lidera i onih koji ostaju po strani. Ako više od trećine preduzeća ne preduzima nikakve radnje na ovom polju, postavlja se pitanje dugoročne konkurentnosti celokupnog regionalnog tržišta u odnosu na globalne konkurente koji brže usvajaju inovacije.

Zašto banke i tržište kapitala ostaju po strani

Spoljni izvori finansiranja, kao što su bankarski krediti, bespovratni grantovi ili ugovori o lizingu, zauzimaju skromnije pozicije u planovima privrede. Tek oko šesnaest procenata firmi računa na ove opcije, dok se vlasnički i rizični kapital pominju u zanemarljivom procentu. Tržište obveznica, koje se često ističe kao stub evropskog finansiranja, učestvuje sa svega jednim procentom u planiranim budžetima za ovu namenu.

Većina preduzeća koja se ipak odluče za spoljni novac kombinuje ga sa sopstvenim sredstvima, dok su aranžmani koji se oslanjaju isključivo na ekstenzivno kreditiranje izuzetno retki. Ova zatvorenost finansijskog ekosistema ukazuje na dublje strukturne prepreke koje sprečavaju banke da preuzmu veću ulogu u tehnološkom razvoju privrede.

Glavni uzrok ovakvog stanja leži u samoj prirodi bankarskog poslovanja koje se decenijama oslanja na stroge standarde procene rizika i obezbeđivanja naplate kroz imovinu klijenta.

Problem kolaterala i nematerijalna priroda znanja

Ključni razlog zbog kojeg se preduzeća retko obraćaju bankama za ove namene jeste pitanje zaloge, odnosno kolaterala. Finansijske institucije tradicionalno odobravaju povoljnije zajmove kada kompanija ulaže u materijalnu imovinu poput nekretnina, proizvodnih linija ili računarske opreme koja se može lako proceniti i zapleniti u slučaju neplaćanja.

Sa druge strane, ulaganja u dugoročne sposobnosti poput obrazovanja kadrova i angažovanja eksperata stvaraju ogromnu vrednost, ali spadaju u nematerijalnu kategoriju. Znanje u glavama zaposlenih ne može se dati banci pod zalogu, niti se može fizički preuzeti i prodati na tržištu ako projekat propadne. Zbog toga se projekti usmereni na ljudski kapital nalaze u izrazito nepovoljnom položaju kod tradicionalnih kreditora.

Ovakav <i>status quo</i> stvara paradoksalnu situaciju u kojoj se najvredniji delovi tehnološke transformacije najteže finansiraju iz spoljnih izvora. Banke vole sigurnost fizičkih stvari, dok ekonomija budućnosti počiva na nematerijalnim vrednostima koje se ne uklapaju u standardne bankarske obrasce.

Dugoročne posledice oslanjanja na sopstvene rezerve

Stručnjaci Evropske centralne banke upozoravaju da oslanjanje isključivo na interne izvore može dugoročno da usporiti celokupnu privredu. Iako sopstveni novac donosi kontrolu i izbegavanje kamata, on istovremeno postavlja čvrstu granicu preko koje preduzeća ne mogu da pređu u svojim investicionim planovima.

Ukoliko se finansijski sistem ne prilagodi specifičnostima savremenog poslovanja, evrozona bi mogla da zaostane za regionima koji lakše mobilišu rizični kapital i spoljne investicije za nematerijalni razvoj. Rešenje ovog problema zahteva prilagođavanje regulatornih okvira i kreiranje novih finansijskih proizvoda koji mogu da prepoznaju i vrednuju nematerijalnu imovinu.

Tek kada banke i fondovi pronađu način da vrednuju znanje i veštine podjednako pouzdano kao nekretnine, investicioni potencijal privrede biće u potpunosti oslobođen. Do tada, teret tehnološke budućnosti ostaće na leđima preduzeća i njihovim tekućim prihodima.

Izvor: Biznis.rs · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)