Novi ekonomski horizonti i izazov tehnološke transformacije

Regionalna ekonomija pred novim izazovima

Privredni tokovi na prostoru Evrope i Centralne Azije suočavaju se sa primetnim usporavanjem koje zahteva promenu dosadašnjih poslovnih strategija. Prema najnovijim procenama vodećih finansijskih institucija, stopa rasta u ovom delu sveta oslabiće na 2,2 procenta tokom 2026. godine, što predstavlja pad u poređenju sa projektovanih 2,6 odsto za 2025. godinu. Ovaj trend nije izolovan slučaj već odražava sistemske slabosti koje pogađaju većinu država u posmatranom regionu. Poslovna zajednica mora pažljivo analizirati ove podatke kako bi se pripremila za period umerenije ekonomske aktivnosti i prilagodila svoje planove novim realnostima na tržištu.

Kada se iz računice izuzme Ruska Federacija, koja sama generiše oko 40 procenata regionalne privrede, slika postaje još izazovnija za kreatore ekonomskih politika. Očekuje se da će stopa rasta u ostatku regiona pasti na tri odsto u 2026. godini, nakon što u 2025. godini dostigne 3,7 procenata. Ipak, dosadašnji poremećaji na svetskim tržištima sirovina imali su znatno blaži uticaj na privredne tokove nego što su rane prognoze nagoveštavale. To ukazuje na izuzetnu prilagodljivost lokalnih ekonomija koje uspevaju da amortizuju spoljne šokove kroz brzu reorganizaciju nabavnih lanaca.

Otpornost privreda u razvoju unutar ovog geografskog pojasa počiva na nekoliko stabilnih stubova koji su se pokazali ključnim u kriznim vremenima. Smanjenje energetske intenzivnosti proizvodnje, pravovremene državne subvencije i snažna domaća potrošnja pomogli su da se održi ekonomska aktivnost na zadovoljavajućem nivou. Povoljne prilike na tržištima rada, praćene realnim rastom plata, prilivom novca iz inostranstva i uspešnim turističkim sezonama, pružile su dodatni podsticaj lokalnim tržištima. Ipak, državne olakšice koje su privremeno zaštitile preduzeća i građane od skoka cena energenata stvorile su primetan pritisak na javne finansije i budžetske deficite u pojedinim zemljama.

Zapadni Balkan i regionalne razlike

Dok veći deo regiona beleži usporavanje, pojedine oblasti pokazuju znatno veću dinamičnost i optimistične izglede za naredni period. Zapadni Balkan se izdvaja kao prostor gde se očekuje ubrzanje privredne aktivnosti, što može doneti preko potrebnu stabilnost lokalnim preduzećima. Procene pokazuju da bi stopa rasta na ovom području mogla da se poveća na 3,1 odsto u 2026. godini, što je napredak u odnosu na 2,6 procenata planiranih za 2025. godinu. Ovakav trend otvara nove prilike za regionalne kompanije koje žele da prošire svoje poslovanje i iskoriste povoljnije lokalne uslove za investiranje.

Sa druge strane, Centralna Azija ostaje najbrže rastući podregion sa projektovanom stopom rasta od 5,8 odsto u 2026. godini, vođena snažnim unutrašnjim reformama. Unutar ove grupe zemalja posebno se ističu Kirgistan sa očekivanim rastom od 9,6 odsto i Uzbekistan sa projektovanih 7,9 procenata rasta. U Centralnoj Evropi stabilnu poziciju zadržava Poljska, čija će se stopa rasta stabilizovati na solidnih 3,6 odsto zahvaljujući jakoj domaćoj tražnji. Nasuprot ovim pozitivnim primerima, Ukrajina se suočava sa drastičnim usporavanjem na 1,2 procenta usled razaranja ključne infrastrukture i otežanih izvoznih kanala.

Ove geografske razlike jasno ukazuju na to da menadžeri i investitori moraju primeniti selektivan pristup prilikom planiranja širenja na nova tržišta. Dok neka tržišta nude stabilnost i ubrzanje, druga su opterećena ozbiljnim strukturnim i geopolitičkim rizicima koji mogu ugroziti plasirani kapital. Razumevanje ovih lokalnih specifičnosti i praćenje makroekonomskih pokazatelja ključno je za donošenje ispravnih odluka o alokaciji resursa u narednim godinama. Kompanije moraju diverzifikovati svoje prisustvo kako bi smanjile izloženost pojedinačnim regionalnim krizama.

Spoljni pritisci i ranjivost industrije

Privredni akteri u regionu moraju da se nose sa složenim spletom spoljnih faktora koji direktno utiču na njihovu svakodnevnu profitabilnost. Kontinuirani rast cena energenata održava inflaciju na visokom nivou, što smanjuje kupovnu moć stanovništva i značajno povećava operativne troškove preduzeća. Istovremeno, slabiji ekonomski rezultati u Evropskoj uniji, koja je glavni trgovinski partner većine regionalnih privreda, smanjuju potražnju za uvoznim proizvodima. To stvara dodatne poteškoće za izvozno orijentisane kompanije koje zavise od stabilnosti evropskog tržišta.

Posebno je pogođen automobilski sektor i njegovi prateći lanci snabdevanja koji su duboko integrisani u evropsku industrijsku mrežu. Povećana konkurencija iz drugih delova sveta, pre svega iz Azije, dodatno otežava poziciju lokalnih proizvođača delova i komponenti. Pored toga, privrednici se suočavaju sa stalnim rizikom od novih trgovinskih barijera i rasta troškova transporta i repromaterijala poput đubriva. Ovi faktori stvaraju izuzetno neizvesno okruženje u kojem je teško dugoročno planirati investicije i razvoj novih proizvodnih linija.

Finansijski uslovi na globalnom nivou takođe ostaju strogi, što otežava pristup jeftinom kapitalu neophodnom za modernizaciju i širenje kapaciteta. Kada se tome dodaju sve učestalije ekstremne vremenske prilike koje direktno utiču na poljoprivredu i energetski sektor, jasno je da preduzeća moraju graditi fleksibilnije poslovne modele. Otpornost na nepredviđene šokove postaje važnija od pukog smanjenja troškova poslovanja, a diverzifikacija dobavljača postaje ključni element preživljavanja na tržištu.

Veštačka inteligencija kao razvojna šansa

U potrazi za novim izvorima rasta i konkurentnosti, tehnološka transformacija se nameće kao nezaobilazno rešenje za sve privredne subjekte. Veštačka inteligencija nudi mogućnost da se prevaziđu efekti nepovoljnih demografskih kretanja, pre svega smanjenja broja radno sposobnog stanovništva u regionu. Međutim, analiza pokazuje da se ova tehnologija u regionu uvodi brže nego što su lokalne ekonomije u stanju da je efikasno apsorbuju. Postoji jasan raskorak između tehničke dostupnosti alata i njihove stvarne primene u svakodnevnim poslovnim procesima.

Podaci ukazuju na to da je otprilike svaki peti radnik u regionu zaposlen na poslovima koji su pod direktnim uticajem novih tehnoloških rešenja. Reč je uglavnom o mlađim i visoko obrazovanim kadrovima koji prvi osećaju promene u načinu rada i zahtevima tržišta. Sa druge strane, tek svaka deseta kompanija trenutno koristi ove napredne alate, i to uglavnom za obavljanje najjednostavnijih, rutinskih zadataka. Ovaj podatak jasno govori o neiskorišćenom potencijalu koji leži u dubljoj integraciji tehnologije u složenije poslovne operacije.

Da bi se ovi alati koristili za stvaranje visoke dodate vrednosti, a ne samo za automatizaciju jednostavnih poslova, neophodna je korenita promena svesti unutar samih kompanija. Tehnologija ne donosi automatski uspeh ukoliko se ne promeni način upravljanja i organizacije rada unutar timova. Preduzeća koja prva uspeju da premoste ovaj jaz i obuče svoje zaposlene ostvariće značajnu prednost na tržištu koje postaje sve konkurentnije. Ključ je u pronalaženju sinergije između ljudske kreativnosti i analitičke moći mašina.

Prepreke na putu ka digitalizaciji

Iako region poseduje solidne osnove za brzi tehnološki razvoj, postoje ozbiljne prepreke koje usporavaju masovniju primenu novih rešenja u praksi. Među prednostima se izdvajaju skoro potpuna pokrivenost mobilnim mrežama, relativno povoljne cene električne energije i solidna baza stručnjaka sa tehničkim obrazovanjem. Ipak, ovi resursi nisu dovoljni ukoliko nedostaju druge ključne komponente sistema koje omogućavaju punu digitalizaciju. Najveći problem zapravo leži u nedostatku bazičnih obrazovnih i menadžerskih veština kod šireg kruga zaposlenih.

Pored nedostatka adekvatnih veština, preduzeća se suočavaju sa problemom neintegrisanih podataka koji nisu prilagođeni za naprednu analizu i obradu. Bez kvalitetnih, čistih i međusobno povezanih baza podataka, primena savremenih softverskih rešenja ostaje na površinskom nivou i ne donosi prave rezultate. Takođe, kapaciteti računarske infrastrukture u regionu često nisu dovoljni da podrže zahtevne procese obrade velikih količina informacija u realnom vremenu. Ove tehničke i organizacione prepreke zahtevaju sistemski pristup i značajna dugoročna ulaganja.

Zato je neophodno da kompanije investiraju ne samo u kupovinu softvera, već pre svega u edukaciju svojih zaposlenih i unapređenje upravljačkih procesa. Menadžeri moraju razumeti kako da organizuju radne procese tako da tehnologija postane podrška ljudskom radu, a ne njegova prosta zamena. Bez takvog pristupa, investicije u digitalizaciju mogu doneti samo dodatne troškove bez očekivanih rezultata na polju produktivnosti. Uspeh zavisi od spremnosti lidera da menjaju tradicionalne modele poslovanja.

Partnerstvo javnog i privatnog sektora

Uspešna tranzicija ka ekonomiji zasnovanoj na znanju i tehnologiji zahteva blisku saradnju između države i privatnih privrednih subjekata. Dok privatni sektor treba da bude glavni pokretač inovacija i investicija, kreatori politika imaju ključnu ulogu u stvaranju povoljnog regulatornog ambijenta. Država može pomoći kroz reformu obrazovnog sistema i prilagođavanje institucija tržišta rada novim tehnološkim okolnostima. Priprema radne snage za rad sa naprednim tehnologijama predstavlja direktnu priliku za podsticanje dugoročnog ekonomskog rasta i zapošljavanja.

Jedan od načina na koji države mogu stimulisati ovaj proces jeste omogućavanje lakšeg pristupa računarskim uslugama po pristupačnim cenama za mala i srednja preduzeća. Time se otvara prostor za privlačenje privatnog kapitala i razvoj lokalnih data centara koji mogu pružati usluge obrade podataka i van granica regiona. Da bi se ovi ambiciozni planovi ostvarili, potreban je znatno veći priliv investicija u tehnološki sektor i infrastrukturu. Državne podsticajne mere moraju biti usmerene na olakšavanje ovih ulaganja i smanjenje administrativnih prepreka.

Stručnjaci upozoravaju da najveća opasnost u narednoj deceniji nije prebrzo uvođenje novih tehnologija, već rizik od zaostajanja u njihovom usvajanju. Ukoliko region ne uspe da uhvati korak sa globalnim trendovima, preti mu opasnost od gubitka konkurentnosti i daljeg odliva stručnih kadrova u razvijenije zemlje. Zato je brza i promišljena akcija svih aktera u društvu jedini način da se obezbedi stabilan i održiv ekonomski razvoj u budućnosti. Saradnja akademije, privrede i države predstavlja temelj tog uspeha.

Strategija za stabilnu ekonomsku budućnost

Suočeni sa usporavanjem tradicionalnih privrednih aktivnosti, lideri u regionu moraju redefinisati svoje prioritete i fokusirati se na izgradnju dugoročne otpornosti. Kratkoročne državne mere pomoći i subvencije mogu samo privremeno ublažiti spoljne pritiske, ali ne mogu rešiti duboke strukturne probleme privrede. Ključ uspeha leži u podizanju produktivnosti kroz pametno korišćenje dostupnih resursa i naprednih tehnoloških rešenja. Kompanije koje uspeju da spoje tehnički talenat sa boljim upravljanjem lakše će prebroditi predstojeći period sporijeg rasta.

Praktična poruka za domaće privrednike je jasna: investicije u ljude i njihovo obrazovanje moraju imati prioritet nad pukom nabavkom tehnološke opreme. Tehnološka transformacija nije samo tehničko pitanje, već pre svega organizacioni izazov koji zahteva nove veštine rukovođenja i promenu korporativne kulture. Povezivanje sa regionalnim partnerima i zajednički nastup na trećim tržištima takođe mogu pomoći u ublažavanju negativnih efekata slabije tražnje iz Evropske unije. Samo kroz inovativan pristup i stalno učenje region može pretvoriti trenutne ekonomske izazove u nove razvojne prilike za sve.

Izvor: Biznis.rs · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)