Arhitektura veštačke inteligencije u poslovnom softveru

Dilema oko tekstualnog interfejsa

Razvoj softvera se decenijama oslanjao na grafičke interfejse sa dugmadiima, padajućim menijima i namenskim formularima. Pojavom jezičkih modela otvorilo se pitanje da li klasični ekrani postaju suvišni i da li sve treba svesti na prosto ćaskanje sa mašinom. Pojedini akteri u industriji tvrde da je čet jedini korisnički interfejs koji je ikada potreban. Sa druge strane, iskustvo pokazuje da popunjavanje složenih formulara putem razgovora sa četbotom može biti izuzetno naporno i neefikasno.

U kompaniji koja ima desetine različitih aplikacija za upravljanje projektima i dokumentacijom, ova debata je bila izuzetno oštra. S jedne strane je stajala ideja da je razgovor sa veštačkom inteligencijom prolazna faza. S druge strane, postojalo je mišljenje da niko ne zna tačno šta će korisnici zapravo tražiti, pa im treba dati neograničen prostor za slobodan unos. Prevagnula je praktična odluka, jer je svakako bilo potrebno izgraditi pozadinsku infrastrukturu za obradu prirodnog jezika.

Poređenje sa istorijom operativnih sistema dobro ilustruje ovu pojavu. Komandna linija je nekada bila univerzalni način kontrole računara, gde su se obavljale tabele, obrada teksta i pokretanje igara. Vremenom su nastale namenske aplikacije sa vizuelnim interfejsima za specifične zadatke, dok komandna linija nikada nije nestala i nastavila je da služi za napredne i složene poslove. Ćaskanje sa veštačkom inteligencijom ima upravo tu ulogu, jer pokriva neograničene slučajeve upotrebe i istovremeno pokazuje programerima koje funkcije zavređuju sopstveni vizuelni interfejs.

Od jedne ideje do naprednih agenata

Analiza ponašanja korisnika unutar digitalnih tabli za saradnju otkrila je tri različita obrasca interakcije sa tehnologijom. Prvi obrazac se javlja kada se ponovljeni tekstualni zahtevi pretvore u dugme. Korisnici su stalno tražili od sistema da grupiše vizuelne beleške po temama, pa je to pretočeno u namensku funkciju gde se kartice jednostavno selekcijom svrstavaju u celine. Drugi obrazac pretvara zahteve u složene radne tokove, poput automatskog kreiranja zadataka u sistemima za praćenje projekata na osnovu brainstorminga. Treći obrazac ostaje samo tekstualni upit, jer su operacije poput izvlačenja podataka iz različitih eksternih baza previše složene za pravljenje posebnog korisničkog interfejsa.

Ključna novina u razvoju softvera jeste činjenica da funkcije napravljene za ljude moraju biti dostupne i softverskim agentima. Isto dugme za grupisanje beleški sada predstavlja alat koji autonomni agent može da pozove u pozadini. Ovi agenti mogu biti povezani sa spoljnim alatima za generisanje marketing materijala ili objavljivanje sadržaja, čime se procesi automatizuju bez direktnog ljudskog prisustva. Korisnici danas koriste veštačku inteligenciju koja im je najbliža poslu koji obavljaju, bez obzira na to čiji proizvod pokreću.

Početna pretpostavka da je tekstualni interfejs privremen pokazala se potpuno pogrešnom. Milioni korisnika svakodnevno koriste ove mogućnosti jer im se nalaze pri ruci. Ljudi kombinuju različite alate i biraju rešenja prema trenutnoj potrebi i kontekstu rada. Izgradnja stabilne osnove zahteva prikupljanje podataka o tome šta ljudi zaista pišu i traže, umesto oslanjanja na pretpostavke projektantskih timova.

Dogradnja postjećih radnih tokova

Tradicionalni savet u tehnološkoj industriji glasi da se nikada ne dodaje nova tehnologija na silu preko starog koda, već da se sve gradi iz početka. Ipak, praksa u velikim sistemima često demantuje ove stroge postulate. Pre nekoliko godina, u popularnu platformu za praćenje radnih zadataka ubačen je samo jedan korak koji koristi inteligentnog agenta. Odluka je doneta brzo, jer je tržište išlo munjevitom brzinom, a cilj je bio da se što pre uoči kako reaguju stvarni korisnici.

Korisnici su ove jednostavne dodatke prihvatili i otišli korak dalje nego što su projektanti očekivali. Pravili su složene uslove, grananja i uvezivali više agenata u lance izvršavanja zadataka. Automatska obrada pritužbi ili zahteva postala je standard u radu sa klijentima. Život sa starim sistemom pre temeljne renovacije pruža neprocenjive podatke o tome koji problemi uopšte vrede rešavanja. Evolucija softvera kroz postepene izmene daje mnogo bolje rezultate u praksi nego potpuno precenjeni projekti iz snova.

Princip koji se iskristalisao u radu glasi da je sve što se može uraditi sa ljudskim radnikom, moguće izvesti i sa softverskim agentom. Ljudima su potrebni alati, jasan kontekst, ciljevi, odgovornost i vidljivost onoga što kolege rade. Softverskim agentima su potrebni potpuno isti elementi za nesmetano funkcionisanje. Arhitektura sistema mora tretirati oba entiteta na identičan način, bez pravljenja nepotrebnih i veštačkih razlika u dizajnu.

Iluzija autonomnih timova i programiranja

Sa pojavom naprednih alata za pisanje koda pomoću veštačke inteligencije, pojavila se teza da će se klasične uloge menadžera proizvoda, dizajnera i inženjera spojiti u jednu jedinstvenu ulogu. U teoriji, svako je postao programer i graditelj sistema. Sprovođenje eksperimenata sa pilot timovima u početku je davalo neverovatne rezultate u brzini isporuke koda. Svi su veselo veslali, ali niko nije upravljao kormilom.

Posle nekoliko nedelja ili meseci, projekti su počeli ozbiljno da usporavaju. Nedostajale su ključne odluke o tome šta se zapravo gradi i koji su prioriteti za krajnje korisnike. Menadžeri proizvoda i dizajneri morali su da se vrate svojim osnovnim zadacima, jer je definisanje konteksta i davanje pravovremenih odgovora inženjerima bio najvažniji posao. Inženjeri su brzo ostajali bez smernica i pitali su šta je sledeći korak.

Odnos broja zaposlenih u timovima postao je kritičan faktor. Kada softverski inženjeri uz pomoć novih alata isporučuju znatno više koda nego ranije, opterećenje onih koji donose odluke višestruko raste. Osoba koja provodi dan u generisanju koda ne može istovremeno da odgovara na strateška pitanja i usmerava razvoj proizvoda. Specijalizacija uloga ostaje neophodna u organizacijama srednje i velike veličine, dok univerzalni graditelji funkcionišu uglavnom u malim startapima.

Preokret u kadrovskoj politici

Uobičajena mudrost visokog rukovodstva u savremenom biznisu jeste da treba prekinuti zapošljavanje početnika i fokusirati se isključivo na iskusne stručnjake. Smatra se da mlađi kadrovi prave previše grešaka i da je potrebno previše vremena da postanu produktivni. Ipak, praksa velikih sistema pokazuje potpuno drugačiju sliku kada se suoče sa potrebom za promenom decenijskih navika. Preobučavanje iskusnih inženjera koji već decenijama rade na određen način često se pokazalo težim od učenja potpuno novih ljudi.

Nova istraživanja pokazuju da mlađi kadrovi znatno češće eksperimentišu sa novim alatima i brže usvajaju tehnološke novine. Iako na početku mogu praviti greške i proizvoditi suvišan sadržaj, njihova spremnost da uče nema cenu. Sa druge strane, iskusni stručnjaci mnogo sporije usvajaju nove alate, ali imaju izuzetno razvijenu kontrolu kvaliteta. Kombinovanjem ove dve grupe ljudi postiže se optimalan balans u istraživačkim timovima.

Organizovanje periodičnih radionica i dana posvećenih zajedničkom radu pomaže premošćavanju generacijskog jaza u kompaniji. Mlađi radnici prenose znanje o novim alatima i tehnikama, dok stariji kolege prenose veštine kontrole kvaliteta i razlikovanja dobrog od prosečnog rešenja. Fokus se sa pojedinačne produktivnosti prebacuje na izgradnju skladnih i otpornih timova sposobnih da odgovore na tržišne izazove.

Zaključne pouke iz prakse

Iskustva velikih tehnoloških sistema pokazuju da uvođenje inovacija nije pravolinijski proces ispunjen lakim pobedama. Suočavanje sa kontradiktornim savetima u industriji zahteva sopstveno testiranje i spremnost na prihvatanje grešaka. Odluke koje izgledaju kontroverzno u trenutku donošenja često se kasnije pokoražu ispravnim. Fleksibilnost u razvoju proizvoda predstavlja ključni preduslov za dugoročni opstanak na tržištu.

Upravljanje modernim organizacijama podrazumeva prepoznavanje granica novih tehnologija. Veštačka inteligencija ubrzava izvršavanje zadataka, ali ne može zameniti strateško razmišljanje, donošenje odluka i razumevanje stvarnih ljudskih potreba. Usklađivanje rada ljudi i tehnoloških agenata postepeno postaje nova norma u poslovanju. Kompanije koje uspešno spoje iskustvo starijih i energiju mlađih kadrova ostvaruju stabilnu prednost u digitalnoj ekonomiji.

Izvor: Jason Lemkin, SaaStr · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)