Holivudski ep i tradicija ekranizacije Odiseje

Epos o povratku i savremeni film

Priča o Odisejevom višegodišnjem nastojanju da se vrati na rodnu Itaku predstavlja jedan od najvažnijih temelja zapadne civilizacije i najstarijih narativnih predložaka u svetskoj književnosti. Homerov ep prati junaka koji se na izuzetno dugom i opasnom putovanju konstantno suočava sa brojnim preprekama, mitološkim bićima i moćnim božanskim silama, dok ga u domovini sa strpljenjem čekaju supruga i sin. Odluka priznatog reditelja Kristofera Nolana da se posveti adaptaciji ovog klasičnog dela privukla je ogromnu pažnju ljubitelja sedme umetnosti i filmskih kritičara širom sveta. Rediteljski pristup u ovom poduhvatu zasnovan je na pažljivom sažimanju obimne epske građe u jedinstveno i izuzetno dinamično filmsko iskustvo, čime je stvorena snažna bioskopska celina.

Decenijama unazad u filmskoj industriji vladalo je uverenje da je celokupno Homerovo delo praktično nemoguće obuhvatiti u okviru jednog celovečernjeg igranog filma bez značajnih gubitaka u kvalitetu radnje. Upravo zbog toga su se mnogi savremeni autorski stvaraoci u holivudskom okruženju ustručavali od direktnog hvatanja u koštac sa ovim obimnim tekstom. Nolanov poduhvat uverljivo dokazuje da celovita autorska vizija i čvrsta dramaturška struktura mogu uspešno savladati kompleksne narativne rukavce originalnog spisa. Ovaj filmski projekat iznova pokazuje kako se drevna mitologija može usmeriti ka savremenom filmskom jeziku, a da se pritom ne izgube suština priče i njena tematska dubina.

Razvoj serijskih adaptacija kroz istoriju

S obzirom na to da je originalni književni tekst koncipiran kao niz povezanih epizodnih avantura, televizijski format se tokom istorije logično nametnuo kao prirodan izbor za ekranizaciju. Italijanski reditelj Franko Rosi napravio je još 1968. godine osmodelnu televizijsku seriju koja je veoma detaljno pratila Odisejeve doživljaje na moru. Gotovo tri decenije nakon tog poduhvata, tačnije 1997. godine, poznati režiser Andrej Končalovski snimio je dvodelnu miniseriju za američku mrežu NBC. U toj zapaženoj i raskošnoj produkciji glavnu ulogu Odiseja tumačio je Armand Asante, lik Penelope oživela je Greta Skaki, dok su impresivne uloge Kirke i Kalipso pripale Bernadeti Piters i Vanesi Vilijams.

Pomenuti rani televizijski pokušaji uspevali su da verno prenesu pojedinačne epizodne segmente, kao što su čuvena borba sa Kiklopom, pretvaranje junakovih saboraca u svinje ili mračno putovanje u podzemni svet. Međutim, takvi višekratni serijski projekti često su se suočavali sa ozbiljnim problemima u održavanju ravnomernog ritma i estetske doslednosti tokom celog svog trajanja. Mnogi analiziraju da bi savremeni striming servisi ovu priču danas verovatno pretvorili u seriju od osam ili devet epizoda sa visokim budžetom i poznatim glumačkim imenima. Ipak, osnovna opasnost kod takvog serijskog formata leži u izvesnom gubitku zamaha i dramske energije pre nego što narativ konačno dostigne svoj prirodni vrhunac i rasplet na Itaci.

Prednosti celovečernjeg formata u bioskopu

Iako sama narativna struktura Odiseje na prvi pogled podseća na zbirku pojedinačnih doživljaja, to ne znači automatski da je višekratna serijska forma jedino ispravno rešenje za njeno prikazivanje. Filmski medij zahteva izuzetno jasnu i fokusiranu dramaturšku liniju koja čvrsto povezuje sve pojedinačne motive u celovito i upečatljivo umetničko delo. Nolanov autorski rad jasno pokazuje na koji način insistiranje na jedinstvenoj bioskopskoj celini sprečava nepotrebno razvodnjavanje radnje i uspešno zadržava punu pažnju publike. Sažimanje obimnog mitološkog materijala u film omogućava da celokupno junakovo putovanje dobije na snazi, ubrzanju i emotivnom ulogu.

Uspeti u zahtevnoj nameri da se čitav epski spev uspešno sažme u jedan celovečernji film traži vrhunsku rediteljsku veštinu i duboko razumevanje ključnih tematskih okosnica teksta. Precizno razvijanje likova i vrhunski vizuelni doživljaj na velikom platnu daju potpuno novu dimenziju događajima koji su vekovima poznati čovečanstvu. Ova adaptacija iznova podseća savremenu publiku na jedinstvenu vrednost bioskopskog iskustva prilikom pripovedanja velikih priča iz drevne istorije i mitologije. Uspešan spoj klasičnog literarnog predloška i savremenog autorskog filmskog izraza iznova potvrdjuje trajnu privlačnost i neprolaznu vrednost Homerovog epa.

Izvor: Alan Sepinwall, What's Alan Watching? · Fotografija: Pexels / Tima Miroshnichenko (ilustracija)