Kada zakon nudi nemoguće rešenje

Zakon o bezbednosti saobraćaja i obaveze vlasnika

Propisi koji regulišu bezbednost saobraćaja na putevima jasno propisuju pravila ponašanja za lica koja poseduju ili koriste motorna vozila. Kada nadležni organ uputi poziv, vlasnik ili korisnik automobila dužan je da u roku od osam dana dostavi potpune podatke o osobi koja je upravljala vozilom u određenom trenutku. Ova zakonska obaveza postoji kako bi se osigurala odgovornost za prekršaje zabeležene putem kamera ili drugih uređaja za automatsko snimanje saobraćajnih prekršaja.

Međutim, sama identifikacija vozača često predstavlja samo prvi korak u složenom administrativnom procesu. Dok je navođenje imena zaposlenog ili lica kome je vozilo bilo povereno relativno jednostavno, pravni sistem zahteva dodatne korake koji prevazilaze običnu informaciju. Zakonski okvir nalaže da se uz podatke prilože i dokazi koji na nesporan način potvrđuju identitet vozača. Upravo u ovom delu primene propisa nastaju ozbiljne praktične prepreke za privredna društva i građane.

Problem poprima sasvim novu dimenziju kada se tumače strogi zahtevi koji prate ove procedure. Zakonodavac je predvideo da se kao dokaz dostavi pisana izjava overena kod javnog beležnika, čime se potvrđuje ko je tačno upravljao vozilom u spornom periodu. Kada vozač želi da sarađuje, ovaj korak je formalnost. Ipak, poslovna praksa pokazuje da situacije u realnosti često izmiču ovako jednostavnim modelima, jer ljudski odnosi i konflikti unutar kolektiva unose nepredvidivost u primenu prava.

Objektivna nemogućnost ispunjenja propisanih obaveza

Pravo kao nauka i sistem pravila počiva na logičnim principima od kojih je jedan od najvažnijih nemogućnost činjenja nečega što je objektivno neizvodljivo. Niko ne može biti primoran da izvrši radnju na koju nema nikakav uticaj niti instrumente prinude. Kada pravno lice izgubi kontrolu nad licem koje je koristilo službeni automobil, ispunjenje uslova o overenoj izjavi postaje nedostižno. Poslodavac nema zakonska ovlašćenja javne vlasti da privoli bivšeg zaposlenog da ode kod notara.

Ovakve situacije su posebno izražene u firmama koje raspolažu većim voznim parkom i zapošljavaju radnike na različitim pozicijama. Kada radni odnos prestane usled kršenja radne discipline, krađe imovine ili teške povrede obaveza, komunikacija između strana obično je u potpunosti prekidana. Bivši radnik nema nikakav motiv da pomaže bivšem poslodavcu u rešavanju prekršajnih postupaka, naročito ako je sam napravio niz saobraćajnih prekršaja. Zahtevati od direktora firme da pribavi overenu izjavu takve osobe ravno je traženju nemogućeg.

Isto pravilo važi i za građane koji prodate ili pozajmljene automobile ne prenesu blagovremeno u zvaničnim registrima. Iako fizička lica snose nešto blže finansijske posledice u vidu manjih novčanih kazni, suština problema ostaje potpuno ista. Državni organi često zanemaruju faktičko stanje na terenu i insistiraju na formi koja je u datom trenutku neprimenljiva. Ignorisanje objektivnih okolnosti dovodi do toga da se prekršajne prijave pišu licima koja su preduzela sve što je u njihovoj moći.

Stvarni primeri iz poslovne i sudske prakse

Analiza konkretnih slučajeva iz advokatske prakse najbolje ilustruje apsurdnost sa kojom se privrednici suočavaju u svakodnevnom radu. Jedna kompanija našla se u situaciji da je bivši zaposleni, otpušten zbog teške zloupotrebe imovine i dugotrajnog odsustvovanja sa posla, zadržao službeni automobil kao navodnu otpremninu. Tokom tog perioda, vozeći neregistrovano vozilo, ta osoba je počinila brojne saobraćajne prekršaje koji su uredno zabeleženi od strane nadležnih službi.

Poslodavac je ispoštovao svoju zakonsku dužnost i policiji dostavio sve podatke o identitetu problematičnog vozača, priloživši čak i pisanu izjavu direktora o celom slučaju i dokumentaciju nastalu u trenutku otkaza. U toj dokumentaciji jasno se videlo da je vozilo bilo u isključivom posedu bivšeg radnika koji je odbijao bilo kakvu komunikaciju. Uprkos svim dostavljenim dokazima i jasnim dokazima o neovlašćenoj upotrebi imovine, policijski službenici su uporno pisali prekršajne prijave vlasniku vozila, ignorišući zakonske odredbe o oslobođenju od odgovornosti.

Vrhunac administrativne nemoći ogleda se u ponudi koju su nadležni organi dali u ovom slučaju, predloživši da neko sasvim drugo lice preuzme krivicu i overi izjavu kako bi kazna bila manja. Ovakav pristup otvara pitanje ozbiljnih zloupotreba u sistemu i gubljenja osnovne svrhe prekršajnog postupka. Umesto utvrđivanja materijalne istine i sankcionisanja stvarnog učinioca prekršaja, od privrednih subjekata se traži snalaženje kroz zone sive legalnosti.

Granice odgovornosti i krivičnopravni rizici

Predlozi o pronalaženju alternativnih lica koja bi priznala prekršaj umesto pravog vozača nose nesagledive pravne posledice za sve uključene strane. Davanje lažnog priznanja pred državnim organima nije bezazlen administrativni prekršaj, već predstavlja ozbiljno krivično delo. Ulazak u takve aranžmane zarad izbegavanja veće novčane kazne može vlasnika firme, osobu koja lažno priznaje krivicu, ali i službena lica koja takvu radnju sugerišu, uvesti u zonu krivične odgovornosti.

Policijski službenici koji učestvuju u davanju takvih savjeta direktno krše propise jer podstrekavaju građane na činjenje krivičnog dela lažnog prijavljivanja ili ometanja pravde. Ignorisanje činjenice da je neko delo počinilo konkretno lice koje odbija saradnju ne opravdava traženje prečica koje izlaze iz zakonskih okvira. Pravni sistem mora da počiva na ličnoj odgovornosti i dokazima, a ne na nagodbama koje podsećaju na administrativnu improvizaciju.

Suština prekršajne odgovornosti jeste postojanje svesnosti i namere ili propusta kod lica koje se kažnjava. Ukoliko vlasnik automobila nije mogao da spreči upotrebu vozila niti da natera bivšeg radnika na saradnju, element krivice u njegovom postupku jednostavno ne postoji. Kažnjavanje lica u situacijama kada je ono preduzelo sve logične korake predstavlja udarac na osnovne principe pravne sigurnosti u privredi i društvu.

Pravni lekovi i postupanje pred sudskim instancama

Kada se vlasnik vozila nađe u situaciji da mu policija piše prijavu uprkos dostavljenim dokazima, preporučeni pravac delovanja zahteva smirenost i insistiranje na pismenim zapisnicima. Savet stručnjaka je da se uvek dostave podaci o vozaču i da se zahteva od policijskih službenika da uzmu izjavu na zapisnik u kojoj će sve okolnosti biti detaljno obrazložene. Policija nema pravo da odbije uzimanje ovakve izjave, iako to u praksi često čini iz neznanja ili administriranja.

Borba za pravdu pred sudskim organima u ovakvim predmetima često postaje dugotrajan i iscrpljujući proces. Iako se od sudova očekuje da objektivno sagledaju sve činjenice i primene zakon na pravičan način, praksa pokazuje da ni sudske odluke nisu uvek brze ni lišene manjkavosti. Pitanje odgovornosti sudija za kvalitet i zakonitost njihovog rada i dalje ostaje otvorena tema u domaćem pravnom poretku, što dodatno otežava položaj stranaka u sporu.

Privredni subjekti i građani u Srbiji često se osećaju prepušteni sami sebi kada naiđu na administrativne zidove. Zbog toga je poznavanje sopstvenih prava i odbijanje nezakonitih ponuda jedini način da se izbegnu veće pravne posledice. Dok se sistem ne uskladi sa realnim potrebama privrede, oprez i detaljna dokumentacija ostaju glavni štit svakog vlasnika imovine.

Zaključci i preporuke za vlasnike vozila

Rešavanje problema sa neregistrovanim vozilima i nesavesnim korisnicima zahteva sistemske promene i razumniji pristup institucija. Nijedan propis ne bi smeo da postavlja zahteve koji su u praksi neizvodljivi, niti da kažnjava građane i privredu za ponašanje trećih lica na koja nemaju uticaj. Očuvanje poverenja u pravni sistem počinje poštovanjem objektivnih granica ljudskih mogućnosti.

Preporuka za sve koji se nađu u sličnom problemu jeste da dokumentuju svaki korak, insistiraju na zapisnicima i nikada ne prihvataju sumnjive nagodbe koje vode u kršenje zakona. Strpljenje i istrajnost uz stručnu pravnu pomoć jesu jedini alat za odbranu od nelogičnih administrativnih pritisaka. Prava pravna država mora da štiti savesne građane, a ne da kažnjava one koji su učinili sve što je bilo u njihovoj moći.

Izvor: Pravni portal · Fotografija: Freepik (ilustracija)