Kako mozak stvara našu stvarnost: Neurološki pogled Olivera Saksa

Neobična priroda ljudskog zapažanja

Ljudska svest funkcioniše kao izuzetno prefinjeni filter koji iz nepreglednog obilja spoljašnjih podražaja izdvaja samo one informacije koje su neposredno važne za pojedinca. Poznati neurolog i pisac Oliver Saks u svojoj posthumno objavljenoj zbirci eseja pod naslovom „Reka svesti” detaljno analizira složene neurološke i filozofske mehanizme koji stoje iza ovog fenomena. Uvodni ogled ove knjige posvećen je dubokom razumevanju načina na koji ljudski um pretvara fizičke signale iz okruženja u jedinstvenu unutrašnju sliku. Autor u svom radu spaja decenije bogate lekarske prakse sa klasičnim filozofskim pitanjima o prirodi ljudskog uma i strukturi ličnog iskustva.

Proces zapažanja zbog toga ne funkcioniše kao puka obrada ulaznih podataka iz spoljašnjeg okruženja ili rad nekog automatizovanog računarskog sistema. Dve osobe mogu hodati istom gradskom ulicom i u istom trenutku stvoriti potpuno osobene unutrašnje prikaze stvarnosti na osnovu vlastitih interesovanja, sećanja i ranijih iskustava. Prema analizi koju iznosi Saks, ljudsko zapažanje predstavlja aktivan i stvaralački čin u kome mozak neprestano tumači i obrađuje priliv signala. Zbog toga je razumevanje tuđeg doživljaja sveta jedan od najvećih i najsloženijih izazova sa kojima se suočavaju savremena neurobiologija i filozofija.

Tajna nastanka subjektivnog iskustva

Jedan od najzanimljivijih aspekata proučavanja ljudske svesti jeste način na koji mozak doživljava kretanje i neprekidni protok vremena. Saks se u svojim istraživanjima oslanja na radove istaknutih naučnika Frensisa Krika i Kristofa Koha o pojmu kvalija, koji označava čisto subjektivni doživljaj unutrašnjeg unikatnog stanja. Posmatranje pokreta u prostoru nije samo jednostavan matematički proračun promene položaja nekog objekta koji bi mogao da izvede bilo koji algoritam. U pitanju je jedinstveno kvalitativno iskustvo koje čini samu srž vizuelne svesti i obogaćuje celokupni svakodnevni doživljaj života.

Savremena istraživanja pokazuju da početna aktivacija neurona u vizuelnom korteksu predstavlja samo prvi korak u stvaranju svesnog utiska posmatranog objekta. Da bi određeni vizuelni podsticaj postao deo svesnog doživljaja, neophodno je da neurološki signali pređu tačno određeni prag intenziteta i održe se iznad njega. Nakon toga, ti impulsi moraju aktivno uključiti i druge moždane regije, pre svega čeone režnjeve, okupljajući milione neurona u usklađenu funkcionalnu mrežu. Ovaj složeni neuronski proces pokazuje koliko je uslovljena sposobnost da se svet oko sebe doživi kao kontinuirana celina.

Vremenska dimenzija vizuelne svesti

Posebno su poučni klinički primeri pacijenata sa specifičnim moždanim oštećenjima i neurološkim poremećajima kod kojih dolazi do povremenog zastoja u percepciji vremena. U takvim neobičnim trenucima, iako se spoljašnji procesi i događaji u okruženju neometano nastavljaju, pacijenti doživljavaju privremeni prekid u opažanju kretanja. Ovi klinički slučajevi pružaju dragocen naučni uvid u to koliko je percepcija vremena dinamična i zavisna od besprekorne koordinacije različitih moždanih struktura. Razumevanje ovih pojava pomaže istraživačima da preciznije definišu granicu između objektivnih fizičkih merenja i unutrašnjeg osećaja protoka vremena.

Jedinstven spoj medicinske prakse i teorijskih razmatranja u radovima Olivera Saksa omogućava znatno dublje sagledavanje unutrašnjeg života čoveka. Njegove analize ubedljivo pokazuju da prelazak sa objektivnih moždanih proračuna na subjektivno unutrašnje iskustvo ostaje jedno od najfascinantnijih pitanja nauke. Proučavanje ove teme podseća na to da je ljudski um daleko složeniji od bilo kog računarskog mehanizma za obradu sirovih podataka. Razumevanje načina na koji mozak konstruiše stvarnost otvara nova vrata za dalja istraživanja u oblasti neuroloških nauka i teorije saznanja.

Izvor: Maria Popova, The Marginalian · Fotografija: Pexels / Amel Uzunovic (ilustracija)