Kako nastaje slikovnica za decu, od teksta do ilustracije?

Slikovnica nastaje tako što se kratak tekst podeli po dvostranama, napravi se plan knjige u kom se vidi šta je na kojoj strani, pa ilustrator radi skice i konačne ilustracije. Format i broj strana biraju se prema uzrastu i prema tehnici štampe, a tekst i slika se dovršavaju zajedno, ne jedno posle drugog.

Zašto je kratak tekst teži od dugog?

Zato što se u slikovnici ne može ništa sakriti. U romanu slaba rečenica prođe između dve jake, a u knjizi od nekoliko stotina reči svaka rečenica ima svoju stranu i svoje vreme. Dete je pritom sluša, ne čita, i to najčešće mnogo puta, pa se svaka nespretnost čuje već treće večeri.

Drugo, tekst ne sme da priča ono što slika već govori. Ako na slici dečak trči kroz kišu, rečenica koja kaže da dečak trči kroz kišu je višak. Tekst tu ima drugi posao: da kaže ono što se ne vidi, da doda osećanje, obrt ili šalu. Upravo se na tom mestu prepoznaje razlika između napisane priče i prave slikovnice.

Kako se pravi plan po dvostranama?

Uzme se prazan raspored strana i tekst se razdeli po njima. Svaka dvostrana dobija jednu scenu i deo teksta uz nju. To je jedini način da se vidi tempo knjige: gde se priča ubrzava, gde staje, gde treba okrenuti stranu da bi se dogodio obrt. Okretanje strane je, uostalom, glavni alat slikovnice.

Dobar plan pokazuje i gde tekst ne radi. Ako na jednoj dvostrani ima pet rečenica, a na sledećoj nijedna, knjiga se klati. Ako se scena ponavlja, to se vidi odmah. Plan se pravi pre nego što ilustrator počne, jer se skice crtaju po njemu, a ne obrnuto.

Kako se bira ilustrator?

Po stilu koji odgovara tekstu i uzrastu, a ne po tome ko lepše crta. Nežna akvarel ilustracija i luda, prenaglašena linija rade za različite priče. Zato se gleda portfolio, pa se naruči proba: jedna scena iz knjige, ona koja je najteža, i jedan lik u dve različite situacije.

Iz probe se vidi i ono što se ne vidi iz portfolija: da li ilustrator ume da zadrži isti lik kroz celu knjigu, kako rešava mimiku i da li ostavlja mesto za tekst. Poslednje je praktično pitanje koje autori zaborave, a prelamač ga posle plaća: ako je cela strana puna detalja, tekst nema gde da stane.

Kako teče rad na ilustracijama?

U tri koraka. Prvo skice cele knjige, grubo, samo raspored i pokret. Tu se vidi da li knjiga ima tempo i da li se scene ponavljaju, i tu se najviše menja. Drugo, razrada nekoliko ključnih scena, sa bojom i detaljima, da se utvrdi izgled. Treće, izrada svih konačnih ilustracija.

Pravilo koje čuva i vreme i novac glasi: ne prelazi se na konačne ilustracije dok su skice još nerešene. Izmena na skici traje nekoliko minuta, a ista izmena na gotovoj ilustraciji može značiti ponovno crtanje cele scene. Koliko uopšte košta ilustrovanje knjige i od čega zavisi, opisano je u tekstu o ilustracijama u knjizi.

Šta uzrast menja u knjizi?

Uzrast	Tekst	Knjiga
Najmlađi	nekoliko reči po strani, ponavljanje i ritam	debele strane, zaobljene ivice, mali broj listova
Predškolski	nekoliko rečenica, jasna priča sa obrtom	meki ili tvrdi povez, veći format, puna ilustracija
Prvi razredi	duži tekst, poglavlja u nastajanju	više teksta po strani, ilustracija kao pratnja

Izbor uzrasta nije samo urednička odluka nego i prodajna. Knjižare i biblioteke raspoređuju knjige po uzrastu, pa naslov koji ne pripada nijednoj polici teško nalazi svoje mesto. Zato se uzrast određuje na početku i drži se do kraja, u tekstu, u ilustraciji i u formatu.

Koji format i povez se biraju?

Format se bira prema tome kako se knjiga koristi. Kvadratni i horizontalni dobro nose ilustraciju preko cele dvostrane i prijatni su za zajedničko čitanje u krilu. Uspravni formati bolje rade kada svaka strana ima svoju scenu. Veći format daje utisak, ali poskupljuje štampu i teže staje na policu.

Povez zavisi od uzrasta i od namene. Za najmlađe se koriste debele, čvrste strane koje trpe grubo rukovanje i vlažne ruke. Za starije je meki povez sasvim dovoljan. Šta koji pojam znači i kako utiče na cenu, razloženo je u tekstu papir, povez i format.

Kako se slikovnica prelama?

Drugačije nego prozna knjiga. Tekst se postavlja u ilustraciju, pa se mora unapred znati gde ima mirne površine. Slova su veća nego u knjigama za odrasle, prored je širi, a font se bira po čitljivosti, ne po atmosferi. Kod najmlađih se pazi i na oblik pojedinih slova, jer deca uče da ih prepoznaju.

Tehnički deo je isti kao i za svaku drugu knjigu: napust, sigurnosne margine, priprema za štampu. Pošto se ilustracija često prostire preko cele dvostrane, posebna pažnja ide na sredinu, gde se knjiga savija, jer se tu deo slike gubi. Zato lica likova i važni detalji nikada ne idu u savijanje.

Šta traži štamparija?

Slike u dovoljnoj rezoluciji, u ispravnom prostoru boja i sa napustom, kao i kod ostalih knjiga. Kod dečjih izdanja dodatna pažnja ide na boje: jarke boje na ekranu ne izgledaju isto odštampane, pa se traži probni otisak. Kod knjiga za najmlađe pitaju se i materijali, jer dete knjigu stavlja u usta.

Broj strana je poseban razgovor. Knjiga se štampa u celinama koje se sklapaju, pa se strane dodaju u grupama, a ne pojedinačno. Zbog toga plan po dvostranama mora da se uklopi u broj koji štamparija može da isporuči, i to je jedan od retkih slučajeva u kom tehnika određuje sadržaj.

Ko ima prava na ilustracije?

Ilustrator, jer su i crteži autorsko delo. Ugovorom se uređuje šta se prenosi: za koja izdanja i formate, za koja tržišta i na koliko dugo, i da li se crteži smeju koristiti izvan knjige. To poslednje se često previdi, pa nastane problem kada autor hoće da lik sa korice stavi na plakat, na majicu ili u najavu.

Ako se planira nastavak ili serijal, o tome se razgovara odmah. Lik koji je ilustrator osmislio pojavljuje se u svim narednim knjigama, pa mora biti jasno pod kojim uslovima i sa kim. Kako se uopšte čitaju odredbe o prenosu prava, razloženo je u tekstu o ugovoru sa izdavačem.

Koliko ceo posao traje?

Duže nego što se očekuje, i to zbog ilustracija. Tekst može biti gotov za nedelju dana, a crtanje knjige sa dvadesetak scena traje mesecima, zavisno od tehnike i od toga koliko ilustrator paralelno radi. Zato se datum izlaska ne obećava dok se ne dogovori termin sa ilustratorom.

Razuman plan izgleda ovako: tekst i plan po dvostranama, pa izbor ilustratora i proba, pa skice cele knjige, pa konačne ilustracije, pa prelom, korektura i štampa. Svaki korak ima svoju proveru, a najviše se štedi na tome što se izmene rade dok su jeftine, na skicama.

Da li slikovnica može biti i elektronska?

Može, ali se pravi posebno. Pošto izgled strane nosi značenje, koristi se format sa fiksnim rasporedom, koji zadržava raspored slike i teksta. Takvo izdanje lepo radi na tabletu, a slabije na malom telefonu, pa se planira kao dodatak štampanom, ne kao zamena.

Postoji i druga mogućnost, koja se sve više koristi: audio verzija priče uz štampanu knjigu. Dete sluša, a okreće strane po zvuku. Kako nastaje takvo snimanje, opisano je u tekstu o nastanku audio-knjige, a tehnički deo elektronskih izdanja u tekstu o izradi ePUB knjige.

Koje greške se najčešće ponavljaju?

Prva je poučna poruka na kraju. Deca je prepoznaju i odbace, a roditelji je se zasite posle trećeg čitanja. Priča može da uči, ali kroz ono što se dešava, ne kroz rečenicu koja objašnjava šta smo naučili. Druga greška je previše likova, jer u knjizi od nekoliko stotina reči nema mesta ni da se svi imenuju.

Treća je tekst koji opisuje sliku, o čemu je već bilo reči, a četvrta je rima po svaku cenu. Rima je zahvalna kada radi, ali kada se natera, ritam se lomi, a značenje se podređuje zvuku. Peta greška je zaboravljanje da knjigu naglas čita odrasla osoba: rečenica koja se teško izgovara, u slikovnici je greška, ma koliko lepo izgledala na papiru.

Gde se dečja knjiga prodaje?

U knjižarama, u prodavnicama igračaka i opreme za decu, na sajmovima i kroz biblioteke i vrtiće. Za autore je najvredniji kanal susret uživo: čitanje u vrtiću, biblioteci ili na dečjem festivalu, gde deca čuju priču, a roditelji kupe knjigu. Kako se organizuje takav nastup, opisano je u tekstu o organizaciji promocije knjige.

Drugi kanal koji se isplati je preporuka vaspitača, učitelja i bibliotekara. Oni knjigu vide u upotrebi i njihova reč vredi više od bilo kog oglasa. Kako se gradi ta vrsta vidljivosti bez budžeta, razloženo je u tekstu o promociji knjige bez budžeta.

Treći kanal, koji autori često previde, jesu pokloni i prilike. Dečja knjiga se kupuje za rođendane, za polazak u školu, za praznike i za rođenje deteta, pa se prodaja pomera prema tim danima. Autor koji to ima na umu, planira gostovanja i najave tako da padnu pre tih perioda, a ne posle njih.

I poslednja provera, najjednostavnija od svih: pročitati knjigu naglas detetu iz uzrasta kom je namenjena, pre nego što ode u štampu. Za deset minuta se vidi gde se pažnja gubi, koja rečenica se teško izgovara i koja slika izaziva pitanje. Nijedna kasnija ispravka ne vredi koliko to jedno čitanje.

Šta treba zapamtiti?

• Tekst slikovnice je kratak i piše se sa slikom na umu, ne pre nje.
• Plan po dvostranama je najvažniji dokument u celom poslu.
• Broj strana se bira u celinama koje štamparija može da sklopi.
• Ilustrator je autor svojih crteža, pa se prava uređuju ugovorom.
• Uzrast određuje sve: dužinu teksta, format, povez i vrstu papira.

Izvori: strane usluga i procesa rada izdavačke kuće Librum; Narodna biblioteka Srbije za ISBN i CIP; uobičajena praksa u pripremi i štampi dečjih izdanja, koja se proverava kod konkretne štamparije i ilustratora.

Česta pitanja

Koliko reči ima slikovnica?

Znatno manje nego što autori očekuju. Kod najmlađih to je nekoliko reči po strani, kod starijeg predškolskog uzrasta nekoliko rečenica. Ako tekst ne staje uz sliku, knjiga prestaje da bude slikovnica i postaje ilustrovana priča, što je drugačiji proizvod.

Ko prvo radi, pisac ili ilustrator?

Pisac daje tekst i podelu po stranama, a ilustrator zatim radi skice celog toka knjige. Posle toga se tekst često skraćuje, jer se ispostavi da slika već govori ono što je bilo napisano. Zato se tekst zaključava tek kada skice postoje.

Koliko strana ima slikovnica?

Broj strana se bira prema načinu štampe i povezu, pa se plan pravi u celinama koje se sklapaju. Zbog toga se ne može dodati jedna strana usput; dodaju se u grupama, a to određuje štamparija na osnovu formata i poveza.

Da li autor treba sam da nađe ilustratora?

Može, ali izbor je odluka koja oblikuje knjigu, pa se pravi pažljivo i po uzorku. Ako posao vodi izdavač, on predlaže ilustratore čiji stil odgovara tekstu i uzrastu. U oba slučaja se prvo naruči proba jedne scene.

Kome pripadaju ilustracije?

Ilustrator je autor svojih ilustracija, pa se ugovorom uređuje šta se prenosi: za koja izdanja, formate i tržišta, i da li se crteži smeju koristiti izvan knjige. To se piše unapred, jer se kasnije teško dogovara.

Koji format je najbolji?

Onaj koji odgovara uzrastu i načinu čitanja. Kvadratni i horizontalni formati dobro nose ilustraciju preko dvostrane, uspravni su prikladniji za priče sa jednom scenom po strani. Za najmlađe se biraju čvrste, debele strane.

Da li se slikovnica može objaviti i elektronski?

Može, ali traži poseban pristup, jer izgled strane nosi značenje. Za takve knjige koristi se format sa fiksnim rasporedom, pa se izdanje pravi posebno, a ne izvozom iz štampane verzije.

Da li slikovnici treba lektura?

Treba, i to naročito pažljiva. U tekstu od nekoliko stotina reči svaka greška je vidljiva, a knjigu čitaju odrasli deci naglas, pa se čuje i svaki nespretan red. Lektura se radi pre nego što tekst uđe u ilustraciju, da se kasnije ne prepravlja gotova strana.