Nova razvojna banka i restrukturiranje ekonomske politike

Krah starog ekonomskog modela

Savremena ekonomska teorija i praksa sve glasnije dovode u pitanje održivost modela privrednog rasta koji se temelji na privlačenju stranih investitora putem subvencija po radnom mestu. Takav pristup, iako je u određenom istorijskom trenutku obezbeđivao zapošljavanje i kratkoročni priliv kapitala, suočava se sa iscrpljivanjem resursa na demografskom i tržišnom planu. Nedostatak radne snage dovodi do situacije u kojoj komparativna prednost niske cene rada nestaje, a kompanije gube interesovanje za ostanak nakon isteka državnih podsticaja.

Stručna javnost naglašava da oslanjanje na radno intenzivne delatnosti sa niskom dodatom vrednošću ne može dugoročno garantovati stabilan rast životnog standarda. Neophodno je izvršiti preusmeravanje fokusa sa kvantiteta otvorenih radnih mesta na kvalitet i produktivnost celokupne privrede. To podrazumeva postepeno napuštanje dosadašnjih praksi uz puno poštovanje već preuzetih ugovornih obaveza prema investitorima.

Kreiranje novog privrednog ambijenta zahteva hrabre i sistematske rezove u načinu na koji država raspolaže javnim sredstvima. Umesto rasipanja resursa na održavanje neprofitabilnih pogona, ekonomska politika mora stimulisati tehnološki napredne sektore i domaće preduzetništvo. Samo takav zaokret može obezbediti otpornost nacionalne ekonomije na spoljne šokove i globalne tržišne fluktuacije.

Uređenje poslovnog ambijenta kao prioritet

Pre nego što se pristupi kreiranju novih finansijskih instrumenata ili preraspodeli subvencija, osnovni preduslov jeste uspostavljanje fer i predvidivih uslova za poslovanje svih privrednih subjekata. Nelojalna konkurencija i favorizovanje kompanija bliskih strukturama političke moći predstavljaju najčešću prepreku za razvoj zdravog tržišta. Ravnopravnost pred zakonom i institucijama mora biti temelj na kojem počiva poverenje privrednika u državu.

Administrativne prepreke, spora birokratija i neefikasne procedure i dalje opterećuju poslovanje i odbijaju potencijalne investitore koji traže efikasnost i pravnu sigurnost. Smanjenje administrativnog opterećenja i ubrzanje procesa izdavanja dozvola direktno utiču na smanjenje troškova poslovanja i povećanje konkurentnosti domaćih preduzeća. Državna uprava mora transformisati svoju ulogu iz kočničara u servis privredi.

Tek nakon temeljne dekontaminacije poslovnog okruženja i uvođenja jasnih pravila igre, politika subvencija može dati željene rezultate. Državna podrška ubuduće mora biti strogo selektivna, oročena i usmerena isključivo ka sektorima koji donose visoku produktivnost. Time se obezbeđuje racionalno trošenje budžetskih sredstava i dugoročni napredak društva u celini.

Ideja o osnivanju Razvojne banke

U okviru novih ekonomskih programa sve češće se pominje ideja o formiranju specijalizovane državne finansijske institucije koja bi preuzela ulogu katalizatora privrednog razvoja. Spajanjem postojećih fondova za razvoj i agencija za finansiranje izvoza kreirala bi se institucija sa znatno većim kapacitetima i mogućnošću direktnog pristupanja međunarodnim finansijskim tržištima. Takva banka imala bi pristup povoljnijim sredstvima evropskih i svetskih razvojnih institucija koja su običnim fondovima nedostupna.

Model poslovanja ovakve institucije morao bi da se zasniva na posredničkom kreditiranju kroz mrežu komercijalnih banaka, čime se smanjuje rizik direktne alokacije sredstava i uticaj političkih faktora na donošenje odluka. Iskustva iz regiona i sveta pokazuju da razvojne banke mogu biti snažan zamajac za infrastrukturne projekte i podršku malim i srednjim preduzećima. Ključ uspeha leži u očuvanju profesionalnog upravljanja i striktnoj kontroli rizika.

Međutim, svaka inicijativa ovakvog tipa otvara pitanje upravljačke strukture i transparentnosti u radu. Nužno je zakonski definisati mehanizme kontrole i ograničiti izvore zkućivanja kako bi se sprečili gubici koji bi pali na teret poreskih obveznika. Bez čvrstih garancija i nezavisne revizije, svaka nova finansijska institucija nosi ogroman sistemski rizik.

Lekcije iz prošlosti i regionalna iskustva

Nacionalna ekonomska istorija već poznaje pokušaje osnivanja i funkcionisanja specijalizovanih banaka sa državnim učešćem, pri čemu je najistaknutiji primer neslavno završene banke u Vojvodini. Ta institucija je tokom svog kratkog veka poslovanja nagomilala ogromne probleme usled lošeg upravljanja, političkih pritisaka i plasiranja kredita bez adekvatnog obezbeđenja. Hronični nedostatak kapitala i visoka stopa nenaplativih plasmana doveli su do oduzimanja dozvole za rad i višemilijarderskih troškova za sanaciju iz državnog budžeta.

Sa druge strane, pozitivni primeri iz susednih zemalja, poput dugovečnih hrvatskih razvojnih institucija, pokazuju da država može uspešno da upravlja bankom ukoliko postoje jasni zakonski okviri i visoki standardi korporativnog upravljanja. Takve institucije redovno ostvaruju pozitivne finansijske rezultate, uz održavanje kontrole nad kvalitetom kreditnog portfelja. Upravljačka struktura u tim slučajevima uključuje širok spektar ministarstava i stručnih institucija, što obezbeđuje institucionalnu ravnotežu.

Analiza uporednih praksi ukazuje na to da uspeh razvojne banke ne zavisi od njenih deklarisanih ciljeva, već od kvaliteta upravljanja rizikom. Ograničavanje izloženosti, transparentnost u odobravanju sredstava i profesionalni kriterijumi predstavljaju apsolutni imperativ. Bez ispunjavanja ovih uslova, svaka nova banka predstavlja pretnju po fiskalnu stabilnost zemlje.

Fokus na inovacije i visokotehnološki sektor

Budućnost privrednog rasta više se ne može bazirati na privlačenju stranih radno intenzivnih fabrika, već na razvoju domaćeg znanja, istraživanja i visoke tehnologije. Povećanje izdvajanja za nauku i istraživanje do određenih ciljanih procenata bruto domaćeg proizvoda predstavlja neophodan korak ka izgradnji ekonomije zasnovane na znanju. Povezivanje univerzitetske zajednice, naučnih instituta i privatnog sektora stvara plodno tlo za razvoj startap ekosistema.

Državna intervencija u ovoj oblasti mora biti usmerena na uska, prioritetna polja u kojima privreda može da ostvari globalnu konkurentnost. Umesto rasipanja resursa na veliki broj nepovezanih projekata, podrška se mora koncentrisati na sektore sa najvećim multiplikativnim efektom na ostatak privrede. Programi koji ne daju merljive rezultate u određenom roku moraju biti restrukturirani ili ugašeni.

Poljoprivreda i prehrambena industrija, uz tradicionalne sektore, takođe zahtevaju stratešku transformaciju kroz primenu modernih tehnologija i prilagođavanje klimatskim promenama. Održivost u ovim oblastima direktno utiče na prehrambenu sigurnost i spoljnotrgovinski balans zemlje. Integracija inovativnih rešenja u sve pore privrede jeste jedini garant dugoročnog i stabilnog napretka.

Zaključak i perspektive privrednog razvoja

Prelazak sa modela jeftine radne snage na privredu visoke dodate vrednosti predstavlja najvažniji ekonomski zadatak u predstojećem periodu. Rešavanje ovog izazova zahteva hrabrost u donošenju odluka, napuštanje prevaziđenih praksi i fokusiranje na stvaranje istinski slobodnog tržišta. Neophodno je uspostaviti jednak tretman za sve privredne subjekte i osloboditi preduzetničku energiju.

Eventualno osnivanje razvojne banke mora biti sprovedeno uz maksimalan oprez, stroga zakonska ograničenja i pouzdane mehanizme kontrole kako bi se izbegle greške iz prošlosti. Finansiranje privrede mora pratiti stroge ekonomske kriterijume, a ne političke interese. Samo uz profesionalno vođenje i jasne prioritete mogu se ostvariti dugoročni efekti na privredni rast.

Ulaganje u znanje, inovacije i tehnološku modernizaciju predstavlja jedinu kartu za uspešno pozicioniranje na zahtevnom globalnom tržištu. Država u tom procesu treba da ima ulogu pouzdanog partnera koji postavlja pravila i obezbeđuje uslove, dok privreda nosi glavni teret razvoja. Balans između odgovorne fiskalne politike i proaktivne podrške inovacijama određuje pravac kojim će se nacionalna ekonomija kretati u narednim decenijama.

Izvor: Nedeljnik, biznis · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)