Rizici brzog rasta domaćih banaka i lekcije iz prošlosti finansijskog sektora

Strukturna metamorfoza domaćeg finansijskog tržišta

Finansijski sektor u Srbiji prošao je kroz krupne preobražaje tokom protekle decenije, a najuočljiviji trend jeste promena vlasničke strukture kapitala. Dugi niz godina komercijalnim bankarstvom dominirale su velike inostrane bankarske grupacije. Takva postavka pružala je visoku stabilnost jer su matične centralne u inostranstvu delovale kao zaštitni mreža u kriznim vremenima. Međutim, inostrani vlasnici su većinu ostvarene dobiti preusmeravali van granica domaće ekonomije, ostavljajući lokalnom tržištu samo operativne resurse.

U poslednjim godinama situacija se značajno menja intenzivnim jačanjem bankarskih ustanova u vlasništvu domaćih investitora. Jačanje domaćih igrača u načelu predstavlja pozitivan ekonomski impuls. Kada je kapital u rukama lokalnih aktera, značajan deo akumuliranog profita ponovo se plasira u domaće privredne tokove, realni sektor i infrastrukturu. To doprinosi ubrzanju privredne aktivnosti i stvara preduslove za dugoročni rast društvenog proizvoda.

Sa druge strane, postojanje dominantnog domaćeg kapitala nosi sa sobom specifične izazove koji dolaze do izražaja u fazama tržišnih usporavanja. Za razliku od multinacionalnih bankarskih konglomerata koji mogu apsorbovati lokalne gubitke prelivanjem sredstava iz drugih regija, domaće banke zavise od snage sopstvenog bilansa i domaćeg tržišta. Ukoliko nastupe ozbiljniji potresi na globalnom tržištu novca, sposobnost domaćih vlasnika da dokapitalizuju svoje banke postaje ključno pitanje stabilnosti celokupnog sistema.

Skupi efekti istorijskih bankarskih slomova

Da zabrinutost nad brzom ekspanzijom nije neosnovana potvrdjuju događaji od pre petnaestak godina. U tom periodu finansijski sistem Srbije pretrpeo je ozbiljne potrese usled sloma više ustanova sa pretežno domaćim kapitalom. Među institucijama koje su prekinule poslovanje našle su se Agrobanka, Razvojna banka Vojvodine, Privredna banka Beograd, Metals banka i Univerzal banka. Razlozi za propast bili su višestruki, od loše procene kreditnog rizika do neodgovarajućeg plasmana sredstava povezanima licima.

Cenu nesolventnosti ovih banaka u najvećoj meri platili su poreski obveznici i javni sektor. Država je po zakonskim obavezama morala da isplati osigurane iznose depozita, koji su tada iznosili do pedeset hiljada evra po ulogu za fizička i pravna lica. Taj proces spasavanja depozitne baze koštao je javni budžet više stotina miliona evra. Istovremeno, brojna državna preduzeća i lokalne samouprave koje su držale sredstva iznad garantovanog praga ostale su bez svojih depozita.

Iako zvaničan i konačan obračun ukupnih rashoda nikada nije javno publikovan, procenjuje se da je ukupan gubitak za državu prešao iznos od jedne milijarde evra. Pored direktnog finansijskog udara, propast ovih ustanova narušila je poverenje privrede u domaće finansijske posrednike. Lekcije iz tog perioda pokazuju da neadekvatan nadzor nad plasmanima i nagli rast bilansne aktive bez čvrstog pokrića mogu u kratkom roku stvoriti sistemski problem velikih razmera.

Ekspanzija AikBanke i koncept sistemske važnosti

Razmere današnjih vodećih domaćih banaka višestruko prevazilaze kapacitete ustanova koje su propale tokom ranijih kriza. Najupečatljiviji primer ubrzanog rasta jeste AikBanka, koja je u razdoblju od pet godina uvećala svoju bilansnu sumu čak 3,5 puta. Svoj rast ova finansijska kuća nije bazirala samo na organskom razvoju, već i na seriji akvizicija drugih bankarskih entiteta koji su poslovali na srpskom tržištu, poput Eurobanke, Alfa banke i Sberbanke.

Zahvaljujući ovim preuzimanjima, ukupna bilansna aktiva AikBanke dospela je na nivo od 6,2 milijarde evra. Ovakav obim poslovanja pozicionira ovu instituciju između trećeg i petog mesta po veličini na celokupnom bankarskom tržištu Srbije. Tim uspehom banka je prešla prag nakon koga u ekonomskoj teoriji i praksi dobija status sistemski važne finansijske institucije.

Status sistemske banke nosi sa sobom specifičnu dinamiku, poznatu kao pojava ustanova koje su prevelike da bi propale. Kada institucija sa aktivom od preko šest milijardi evra dođe u poziciju nestabilnosti, nosioci monetarne vlasti i država praktično nemaju alternativu osim da intervenišu. Eventualni slom banke ovog obima izazvao bi lančanu reakciju u privredi, blokadu platnog prometa i slom likvidnosti brojnih kompanija, zbog čega država mora garantovati njen opstanak bez obzira na cenu.

Diversifikacija Alta banke i izlazak iz matičnog sektora

Još intenzivniju putanju rasta u kraćem vremenskom okviru zabeležila je Alta banka. Nekadašnja JUBMES banka transformisala se u dinamičnu finansijsku organizaciju čija se bilansna suma učetvorostručila za samo tri godine. Sa aktivom koja iznosi 1,64 milijarde evra, ova ustanova se iz reda malih banaka brzinski preselila u kategoriju pružalaca finansijskih usluga srednje veličine.

Ono što dodatno privlači pažnju stručne javnosti jeste poslovna strategija širenja investicija van tradicionalnih okvira bankarskog sektora. Kapital povezan sa ovom bankom ušao je u krupne poduhvate u sektoru nekretnina i maloprodaje. Među najvećim projektima izdvaja se planirana izgradnja rezidencijalno-poslovnog kompleksa površine veće od 300.000 kvadratnih metara na prostoru nekadašnje fabrike IMT na Novom Beogradu, kao i akvizicija trgovinskog lanca Merkator S, koji posluje pod brendom Idea.

Iako diverzifikacija poslovanja u građevinarstvo i maloprodaju može doneti visoke stope povrata kapitala u fazama konjunkture, ona istovremeno izlaže bankarski subjekt dodatnim rizicima. Tržište nekretnina i sektori široke potrošnje izuzetno su osetljivi na promene kupovne moći i kretanje kamatnih stopa. Ukoliko dođe do zastoja u realizaciji građevinskih projekata ili pad profitabilnosti u maloprodajnom lancu, takav pritisak se direktno prenosi na bilanse povezane banke, stvarajući potencijalnu koncentraciju rizika.

Pozicija državnog kapitala i rekordna profitabilnost

Pored privatnog domaćeg kapitala, značajnu ulogu na tržištu zadržava i država kroz Poštansku štedionicu. Ova banka raspolaže bilansnom sumom od 5,3 milijarde evra, što je svrstava u sam vrh po tržišnom učešću. Kao ustanova u državnom vlasništvu, Poštanska štedionica često preuzima ulogu finansijera raznih javnih projekata i socijalnih programa, što otvara pitanje strukture i kvaliteta njenih dugoročnih plasmana.

U uporednoj analizi trenutnog stanja, bankarski sektor u celini ostvaruje izvanredne poslovne rezultate. Tokom protekle godine, šest najvećih banaka na tržištu uknjižilo je ukupni profit od čak 1,2 milijarde evra. Ovako visok nivo profitabilnosti čini bankarstvo najprofitabilnijom privrednom granom u zemlji. Glavni pokretač rekordnih zarada bile su izdašne kamatne marže, nastale u ambijentu visokih referentnih kamatnih stopa centralnih banaka.

Globalna likvidnost i priliv novca sa međunarodnih tržišta pružaju trenutnu stabilnost domaćim akterima. Sve dok je monetarna ponuda stabilna, a kreditna aktivnost održava visok tempo, rizik od problema sa tekućom likvidnošću ostaje nizak. Međutim, povoljne okolnosti mogu zavarati nadzorne organe i upravne odbore, sakrivajući strukturne ranjivosti koje izbijaju na površinu tek kada se globalni uslovi zaoštre.

Supervizorski izazovi i upravljanje rizicima likvidnosti

Ključna uloga u održavanju stabilnosti finansijskog sistema pripada Narodnoj banci Srbije kao regulatoru i supervizoru. Njen zadatak je neprekidno praćenje pokazatelja adekvatnosti kapitala, učešća problematičnih kredita i izloženosti prema povezanim licima. Istorijsko iskustvo ukazuje da blagovremena reakcija regulatora često izostane u fazama uspona, kada nagomilavanje loše aktive biva prikriveno opštim rastom tržišta.

Dodatnu kompliciranost za superviziju predstavlja procena plasmana u komercijalne projekte van samog bankarstva. Ukoliko se u kreditnim portfolijima banaka nađe znatna koncentracija plasmana prema povezanim kompanijama ili velikim građevinskim poduhvatima, rizik prelivanja kontaminirane aktive postaje sistemski preduslov za nestabilnost. U scenariju naglog skoka cene kapitala na inostranim berzama, domaće banke bi se mogle suočiti sa otežanim refinansiranjem svojih obaveza.

Za kompanije i privredne subjekte koji posluju u Srbiji, razumljiva analiza bankarskog sektora jeste od presudnog značaja za upravljanje sopstvenom likvidnošću. Iskustvo uči da diverzifikacija depozita između više finansijskih institucija predstavlja osnovnu meru predostrožnosti. Prćenje bilansnih pokazatelja i izloženosti banaka rizičnim sektorima omogućava privrednicima da na vreme zaštite svoje operativno poslovanje od eventualnih potresa u finansijskom sistemu.

Izvor: Nova ekonomija, priče i analize · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)