Skrivena cena nepreciznih odredbi u međunarodnim poslovnim ugovorima

Iluzija izbora u pregovorima

Prilikom sastavljanja poslovnih ugovora, pravni timovi često provode sate raspravljajući o nijansama termina koji opisuju stepen truda koji jedna strana mora da uloži. Dok advokati biraju izraze sa velikom pažnjom, poslovni timovi te odredbe često doživljavaju kao običan pravni šablon bez suštinske težine. Takav pristup nosi ozbiljne rizike jer izbor reči suštinski menja obaveze i odgovornosti potpisnika. Reči koje se unose u sporazume zapravo mere koliko se radilo na ispunjenju zadatka, za razliku od standarda industrije koji mere krajnji ishod.

U teoriji, pravnici posmatraju ove termine kroz jasnu hijerarhiju, gde se maksimalni napor nalazi na vrhu, dok umerena ili dobra vera stoje na dnu lestvice. Ipak, sudska praksa pokazuje da sudovi ne dele uvek ovakvu strogu gradaciju. Ponekad se iste fraze tretiraju potpuno identično, što celokupno pregovaranje čini prividno beznačajnim ukoliko tekst ne sadrži dodatna pojašnjenja. Zbog toga je neophodno razumeti kako različiti pravni sistemi pristupaju ovoj problematici.

Tradicionalno shvatanje podrazumeva da svaka reč ima svoju preciznu težinu i pravnu posledicu. Međutim, praksa pokazuje da sudije često moraju da tumače nameru ugovornih strana na osnovu konteksta, jer same etiketirane fraze nisu dovoljne. Ignorisanje ovih razlika može dovesti do situacije u kojoj kompanija preuzima obaveze koje uopšte nije planirala da prihvati.

Američka praksa i brisanje razlika

U Sjedinjenim Američkim Državama, a posebno u jurisdikcijama kao što su Njujork i Delaver koje privlače najveći broj komercijalnih ugovora, sudovi su u velikoj meri odbili da prave oštre razlike između uobičajenih standarda napora. Čak i kada ugovor koristi različite termine na različitim mestima, sudska praksa često tretira te pojmove na isti način, zahtevajući od strana da preduzmu sve razumno potrebne korake ka ostvarenju cilja. Komentatori i pravni pisci često kritikuju ovakav stav, tvrdeći da reč maksimalno očigledno sugeriše više truda nego reč razumno, ali sudovi ostaju pri stanovištu da etiketa sama po sebe ne rešava stvar.

Značajni sudski sporovi pokazali su da fokus nije na nazivu standarda, već na postojanju jasnih merila unutar samog dokumenta. U slučajevima višemilionskih sporova oko preuzimanja kompanija, sudovi su presuđivali na osnovu takozvanih unutrašnjih i spoljašnjih merila učinka. Unutrašnje merilo upoređuje postupke kupca sa njegovom sopstvenom praksom u sličnim projektima, dok spoljašnje merilo posmatra ponašanje uporedivih kompanija na tržištu. Stranke koje nisu uspele da dostignu ove definisane pragove proglašene su odgovornim za kršenje ugovora, bez obzira na to što su koristile fleksibilne izraze u pregovorima.

Iz ovoga proizlazi jasan trostepeni pristup za ugovore pod američkim pravom. Prvi korak je izbor pravog merila, bilo da se oslanja na sopstvenu prošlu praksu ili na standarde uporedivih subjekata u sektoru. Drugi korak nalaže navođenje specifičnih radnji, kao što su minimalni budžeti, tačni rokovi ili propisani koraci u razvoju. Treći korak zahteva preciziranje faktora koji se mogu uzeti u obzir, čime se sprečava da jedna strana tiho zanemari obavezu iz sporednih poslovnih razloga.

Britanska stroga hijerarhija obaveza

Sa druge strane Atlantika, engleski pravni sistem neguje potpuno drugačiji pristup i održava strogu, jasno primenjivanu hijerarhiju u vezi sa naporima. Umesto termina koji se češće koriste u Americi, britanska praksa se oslanja na izraze koji označavaju poduhvate, pri čemu svaki nivo nosi specifičnu težinu. Najviši standard može zahtevati od strane da deluje čak i protiv sopstvenih komercijalnih interesa kako bi se postigao ugovoreni cilj, sve dok se ne prelazi granica nemogućeg ili finansijski pogubnog.

Srednji nivo obaveza obuhvata sve razumne poduhvate, što primorava stranku da iscrpi znatno veći broj opcija nego što bi to bio slučaj sa običnim razumnim naporima. Najblaži oblik obaveza dozvoljava balansiranje sopstvenih troškova i poslovnih interesa, pa preduzimanje samo jednog razumnog kursa akcije može biti dovoljno za ispunjenje obaveze. Britanski sudovi su kroz brojne slučajeve potvrdili da se ovi standardi tumače doslovno i da svaka reč unosi novu dimenziju odgovornosti u poslovni odnos.

Posebno je važno istaći da engleski sudovi prave razliku između ciljeva koji su usmereni ka spoljnim faktorima, poput dobijanja dozvola trećih strana, i situacija u kojima stranke treba tek da se dogovore međusobno. Obaveza ulaganja napora da se postigne dogovor u budućnosti često se smatra pravno neizvršivom jer predstavlja puku saglasnost o pregovaranju. Ukoliko ugovor podleže engleskom pravu, odabrana terminologija ima direktnu težinu i ne trpi improvizaciju.

Kanadska sredina i hibridne greške

Kanadski pravni sistem pozicionira se negde između američke fleksibilnosti i britanske stroge hijerarhije. Kanadski sudovi formalno priznaju razliku između različitih stepena truda, pri čemu se maksimalni napor smatra znatno zahtevnijim od komercijalno razumnog pristupa. Praksa nalaže da se u slučaju maksimalnog truda ne sme ostaviti nijedna mogućnost neispitana, dok razumni napor dozvoljava umerenu i održivu marljivost bez obaveze žrtvovanja svih resursa.

Komplikacije nastaju kada pravnici u tekst unesu takozvane hibridne fraze, spajajući nespojive termine u jedinstvenu sintagmu. Sudovi u takvim situacijama često karakterišu takve poteze kao prekomerno sastavljanje teksta koje unosi zabunu umesto jasnoće. Kada se suoče sa hibridnim izrazima, sudije su primorane da traže srednje rešenje, što dodatno umanjuje pravnu izvesnost za obe ugovorne strane. Preciznost je stoga jedini pouzdan štit protiv sudskih nagađanja.

Razumevanje ovih regionalnih razlika predstavlja osnovu za uspešno prekogranično poslovanje. Kompanije koje sklapaju poslove u različitim jurisdikcijama moraju prilagoditi svoj rečnik lokalnom pravnom okruženju. Ignorisanje geografskog konteksta ugovora često dovodi do neprijatnih iznenađenja pred sudom.

Razlika između procesa i rezultata

Odredbe o naporima suštinski predstavljaju obavezu sredstva, što znači da mere koliko se truda uložilo u proces rada. Sa druge strane, industrijski standardi predstavljaju obavezu rezultata, mereći ono što je isporučeno krajnjem korisniku. Moguće je uložiti ogroman napor i raditi sa maksimalnom posvećenošću, a ipak ne zadovoljiti uobičajeni nivo kvaliteta u određenoj grani privrede. Slično tome, ispunjenje industrijskog standarda ponekad može biti ostvareno bez naročitog napora, u zavisnosti od stručnosti i opreme izvođača.

Prilikom ugovaranja, ključno je razmisliti o tome ko zapravo kontroliše krajnji ishod posla. Ukoliko ishod zavisi od regulatornih tela, kretanja na tržištu ili drugih nepredvidivih spoljnih faktora, klauzula koja meri napor je pošteniji izbor jer ne garantuje nemoguće rezultate. Kada je proces u potpunosti unutar kontrole pružaoca usluge, poput kvaliteta softvera ili dostupnosti sistema, merila zasnovana na industrijskim standardima daju mnogo bolje rezultate.

Takođe, vremenska dimenzija igra važnu ulogu kod industrijskih standarda. Ugovor mora jasno precizirati da li se standard meri u trenutku potpisivanja sporazuma ili u trenutku kada se usluga realno pruža. Brze tehnološke promene mogu učiniti da ono što je nekada bio standard postane zastarelo, što dodatno komplikuje tumačenje obaveza.

Praktične smernice za sastavljanje ugovora

Oslanjanje na generičke šablone i pravne poštapalice predstavlja najveću grešku u modernom ugovornom pravu. Ukoliko određena obaveza ima ključnu važnost za poslovanje, ona mora biti detaljno opisana sopstvenim rečima umesto oslanjanja na nejasne etikete. Jasno definisanje dozvoljenih faktora i isključivanje irelevantnih okolnosti pruža pravnu sigurnost obema stranama u sporu.

Iskustvo pokazuje da nekoliko dodatnih rečenica definicije u tekstu ugovora može predstavljati granicu između uspešne naplate potraživanja i sudskog spora čiji se ishodi ne mogu predvideti. Svaka odredba treba da odražava stvarnu ekonomsku volju stranaka i njihovu sposobnost da upravljaju rizicima. Poslovna zajednica mora prepoznati da je preciznost u pisanju ugovora investicija u stabilnost poslovanja.

Na kraju, poznavanje vladajućeg prava je imperativ za svakog ozbiljnog privrednika. Iste reči mogu značiti razliku između običnog poslovnog rizika u jednoj državi i obaveze pokrivanja višemilionskih troškova u drugoj. Uklanjanjem dvosmislenosti iz ugovornih odnosa gradi se dugoročno održivo poslovno okruženje.

Izvor: Contract Nerds · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)