Tolkinova filozofija bajki: Zašto fantastika nije rezervisana samo za decu

Zabluda o književnosti za najmlađe

Često se veruje da su fantastične priče i bajke namenjene isključivo deci, što je podela koju su nametnuli odrasli. Ovu ideju su tokom istorije osporavali mnogi istaknuti stvaraoci. Na primer, ilustrator i pisac Moris Sendak je isticao da nikada nije svesno pisao za decu, već da su drugi njegove knjige klasifikovali na taj način, što je stav koji deli i savremeni autor Nil Gejman. Međutim, koren ove rasprave seže dublje u prošlost, tačnije do predavanja koje je održano uoči Drugog svetskog rata.

Naime, 8. marta 1939. godine, čuveni autor Dž. R. R. Tolkin održao je predavanje pod nazivom „O bajkama“, koje je kasnije oblikovano u esej i uvršteno u knjigu „Priče iz opasnog kraljevstva“. U ovom izlaganju, tvorac Srednje zemlje je izneo uverenje da fantastika ima mnogo širu kulturnu i psihološku ulogu nego što joj se obično pripisuje. Za Tolkina, bajka nije žanr definisan uzrastom čitalaca, već prostor u kojem se istražuju fundamentalne istine o ljudskoj svesti.

U širem smislu, kreativna fantastika služi kao ventil za ljudsku kreativnost i omogućava oslobađanje zarobljenih misli. Kada se čovek susretne sa svetom čuda, njegova percepcija se menja, omogućavajući mu da svakodnevne pojave sagleda iz potpuno novog ugla. Zato je svođenje ovog žanra na puku zabavu za decu zapravo nerazumevanje njegove suštinske psihološke vrednosti za odraslog čoveka koji traga za dubljim smislom i estetskim doživljajem.

Moć jezika i stvaranje magije

Tolkin je u svom radu definisao bajku kao priču koja se dotiče „Vilinske zemlje“, bez obzira na to da li je njena primarna svrha satira, avantura ili moralna pouka. On je naglasio da se ova magija mora shvatiti ozbiljno unutar samog dela. Ukoliko u priči postoji satira, ona nikada ne sme ismevati samu magiju ili je racionalno objašnjavati, jer se time ruši čitav imaginarni svet i njegova unutrašnja doslednost koja privlači čitaoca.

Posebno je zanimljiv Tolkinov osvrt na odnos između jezika i mitologije. On se oštro suprotstavio teoriji Maksa Milera da je mitologija „bolest jezika“. Tolkin je tvrdio da su ljudski um, jezik i priče nastali istovremeno. Prema njegovom mišljenju, sama pojava prideva u jeziku predstavlja vrhunski čin magije. Kada je čovek uspeo da odvoji pojam „zeleno“ od pojma „trava“, rođena je sposobnost apstrakcije koja omogućava stvaranje novih, nepostojećih svetova.

Ova sposobnost izdvajanja osobina iz njihovog prirodnog konteksta omogućila je ljudskom umu da zamisli nemoguće: da teško učini lakim, da sivo olovo pretvori u žuto zlato ili da nepomičnu stenu pretvori u brzu vodu. Jezik i mit su stoga neraskidivo povezani, jer gramatika mita koristi iste mehanizme kao i običan govor. Moć mašte da menja stvarnost u našim umovima jeste prva stepenica ka želji da se ta moć primeni i na spoljašnji svet, što fantastiku čini jednim od najuzvišenijih oblika ljudskog stvaralaštva.

Izvor: Maria Popova, The Marginalian · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)