Mit o multitaskingu: zašto vas svaki prelazak između zadataka košta više nego što mislite

Zamislite da vozite kroz grad i da na svakih trideset sekundi neko promeni rutu u navigaciji. Stići ćete, verovatno, ali kasnije, umorniji i sa par pogrešnih skretanja iza sebe. Tako izgleda prosečan radni dan većine ljudi koji sede za računarom: mejl, pa tabela, pa poruka u grupi, pa nazad na tabelu, pa telefon. Svi to zovemo multitasking i mnogi se njime ponose. Problem je u tome što mozak, kada je reč o zahtevnim zadacima, multitasking zapravo ne ume da radi.

Mozak ne radi paralelno, on skače

Kada radimo dve stvari koje traže pažnju, mozak ih ne obrađuje istovremeno. On prebacuje fokus sa jedne na drugu, i to toliko brzo da imamo utisak paralelnog rada. Psiholozi Džošua Rubinštajn, Dejvid Mejer i Džefri Evans opisali su 2001. godine u eksperimentima koje je kasnije prenelo Američko udruženje psihologa da svaki takav prelazak ima cenu: mozak mora da „isključi” pravila jednog zadatka i „uključi” pravila drugog. Pojedinačni prelazak traje delić sekunde, ali kod složenijih poslova i čestih skokova gubitak se sabira. Prema proceni koju APA navodi, stalno prebacivanje može da pojede i do 40 odsto produktivnog vremena.

Tu nije kraj. Kada se vratimo na prvi zadatak, ne nastavljamo tamo gde smo stali. Moramo ponovo da se setimo šta smo radili, gde smo bili, šta je sledeći korak. To zagrevanje se ne vidi na satu, ali se oseća na kraju dana kao umor bez rezultata.

Ostatak pažnje: deo vas ostaje u prethodnom zadatku

Istraživačica Sofi Leroj sa Univerziteta u Minesoti objavila je 2009. rad sa pojmom koji je od tada postao poznat: ostatak pažnje. Kada prekinemo jedan zadatak da bismo prešli na drugi, deo naših misli ostaje zakačen za prvi, naročito ako ga nismo završili. Ljudi u njenim eksperimentima radili su lošije na novom zadatku dok su im misli i dalje bile na starom.

To objašnjava poznat osećaj: otvorite mejl „samo na minut”, vidite poruku koja zahteva odgovor, zatvorite je i vratite se izveštaju. Ali izveštaj više ne ide istim tempom. Deo vas sada razmišlja o toj poruci.

Zašto nam se ipak čini da smo brži

Multitasking daje osećaj zaposlenosti, a zaposlenost liči na produktivnost. Svaki odgovoren mejl je mala pobeda koju odmah vidimo. Dubok posao, poput pisanja ponude ili analize brojeva, nema tako brz povratni signal, pa ga lako prekidamo nečim što daje trenutno zadovoljstvo. Rezultat je dan pun aktivnosti i siromašan završenim stvarima.

Postoji izuzetak koji potvrđuje pravilo: dve stvari možemo da radimo istovremeno ako je jedna potpuno automatska. Hodanje i razgovor, slaganje veša i slušanje podkasta. Čim obe aktivnosti traže razmišljanje, paralelnog rada više nema.

Šta da uradite od ponedeljka

• Radite u blokovima. Odredite 45 do 90 minuta za jedan zadatak i za to vreme ne otvarajte ništa drugo. Blok upišite u kalendar kao sastanak sa samim sobom.
• Grupišite plitke poslove. Mejlove i poruke proveravajte u dva ili tri unapred zadata termina, a ne svaki put kada stigne obaveštenje.
• Zapišite gde ste stali. Pre nego što prekinete zadatak, napišite jednu rečenicu: šta je sledeći korak. Leroj je pokazala da takav kratak plan smanjuje ostatak pažnje.
• Uklonite okidače. Telefon van vidnog polja i ugašena obaveštenja na računaru rade više od volje.
• Završavajte male stvari do kraja. Nedovršen zadatak drži pažnju; završen je pušta.

Ideja koju vredi poneti

Brzina ne dolazi iz toga koliko stvari radite istovremeno, već iz toga koliko dugo možete da ostanete na jednoj. Sledeći put kada poželite da „samo brzo” pogledate poruku usred važnog posla, setite se da ta poruka košta više od minuta koji traje. Košta i deo pažnje koji vam treba za ono što zaista pomera posao napred.