Čemu služe intervju, prikaz i recenzija posle izlaska knjige?

Intervju je razgovor sa autorom i predstavlja čoveka iza knjige. Prikaz je novinarski tekst koji knjigu opisuje i ocenjuje, i piše ga neko ko nije vezan za izdanje. Recenzija je stručno mišljenje o delu, često nastalo pre objave, i njeno ime stoji uz knjigu. Sve tri se koriste posle izlaska, ali na različite načine.

Zašto se te tri forme mešaju?

Zato što sve tri govore o istoj knjizi, a razlikuju se po tome ko govori i zašto. U svakodnevnom razgovoru se svaki tekst o knjizi zove recenzijom, pa autori očekuju od novinara stručnu ocenu, a od recenzenta promociju. Kada se uloge razdvoje, i očekivanja postanu jasnija.

Praktično, razlika se vidi po tome gde tekst živi. Recenzija stoji uz samu knjigu, u njoj ili na njoj. Prikaz izlazi u mediju, nezavisno od izdavača. Intervju izlazi tamo gde se čitaju razgovori i traje koliko i interesovanje za autora, a ne samo za naslov.

Šta radi intervju?

Predstavlja autora, ne prepričava knjigu. Čitalac koji ne zna ni naslov ni ime, kroz razgovor odlučuje da li mu je taj čovek zanimljiv, a to je često presudnije od sadržaja. Zato dobra pitanja idu ka tome kako je knjiga nastala, šta je bilo teško, šta je izbačeno i zašto je tema uopšte bila važna.

Za autora je intervju i vežba. Posle dva ili tri razgovora prestaje da priča o knjizi opširno i nesigurno, pa nalazi nekoliko rečenica koje rade uvek. Te rečenice kasnije koristi svuda, od promocija do opisa na sajtu, o čemu piše tekst o organizaciji promocije knjige.

Šta radi prikaz?

Smešta knjigu u kontekst i daje ocenu. Dobar prikaz kaže šta je knjiga, kome je namenjena, šta u njoj radi i šta ne radi, i sa čim se može uporediti. Njegova vrednost je upravo u tome što dolazi spolja: autor može da tvrdi šta hoće, a prikaz to potvrđuje ili osporava.

Zbog toga prikaz ne piše autor, ni neko iz njegove kuće, ni prijatelj koji se potpisuje kao kritičar. Takvi tekstovi se prepoznaju po tonu i ostavljaju gori utisak od ćutanja. Prikaz koji sadrži i primedbu vredi više od niza pohvala, jer mu se veruje.

Šta je recenzija?

Stručno mišljenje o delu, najčešće napisano pre objave, koje stoji uz knjigu. Kod stručne literature i naučnih izdanja recenzenti se navode u impresumu i njihovo ime je deo verodostojnosti izdanja. Kod književnosti se recenzija javlja ređe, ali postoji, kao pogovor ili kao preporuka na korici.

Recenzent time preuzima deo odgovornosti, pa se bira neko ko oblast poznaje i čije ime nešto znači u toj sredini. Zbog toga se recenzija ne traži od poznanika iz učtivosti. Ako niko iz struke nije spreman da stane iza knjige, to je podatak koji vredi razmotriti pre objave, a ne posle nje.

Kako se dolazi do objavljenih tekstova?

Korak	Šta se radi
Spisak	imena ljudi koji pišu o toj vrsti knjiga, ne uopšteno „mediji"
Pitanje	kratka poruka da li žele primerak i u kom obliku
Slanje	primerak sa kratkim pismom, opisom i podacima o izdanju
Strpljenje	nekoliko nedelja, jer se knjiga mora pročitati
Podsećanje	jednom, pristojno, i tu se staje
Zahvalnica	posle objave, bez obzira na ocenu

Poslednji red nije formalnost. Ljudi koji pišu o knjigama rade sa istim autorima godinama, a zahvalnica posle prikaza koji nije bio sav hvala, ostavlja bolji utisak od bilo čega drugog. Kako izgleda taj deo posla u celini, razloženo je u tekstu o promociji knjige bez budžeta.

Šta se šalje uz primerak?

Kratko pismo, opis knjige u nekoliko rečenica, podaci o izdanju i kontakt. Ako postoji elektronska verzija, nudi se i ona, jer neki radije čitaju na čitaču. Uz to se pominje i to da je autor dostupan za razgovor, ako iz prikaza izraste intervju.

Ono što se ne šalje jeste uputstvo šta da se napiše. Isto važi i za pritisak posle objave: tekst koji je objavljen je tekst tog autora, i ako u njemu ima primedbe, ona se prihvata. Jedino što se ispravlja jesu činjenične greške, na primer pogrešan naslov ili podatak o izdanju.

Kako se objavljeni tekstovi koriste?

Kao građa koja traje godinama. Rečenica iz prikaza ide na sajt, u najavu, u opis na prodajnim stranama, a kod sledećeg izdanja i na koricu. Intervju se deli i kada je star godinu dana, jer za nove čitaoce nije star. Kako se to postavlja na sajtu autora, opisano je u tekstu šta mora da stoji na sajtu autora.

Postoji i tiha korist: objavljeni tekstovi ostaju u pretrazi. Kada neko za dve godine potraži ime autora, naći će razgovor i prikaz, a ne samo prodajnu stranu. To je ono što razlikuje autora o kom postoji trag od autora koji ima samo koricu na internetu.

Šta sa ocenama i utiscima čitalaca?

Vrede, i to sve više, jer ih čitaju drugi kupci. Autor sme da zamoli čitaoce da ostave utisak, ali ne sme da im kaže šta da napišu, niti da ocene naručuje. Lažne ocene se prepoznaju po tome što stignu u talasu, zvuče isto i govore o onome što u knjizi ne postoji.

Najbolji način da ih bude više je jednostavan: kada neko autoru pošalje lepu poruku o knjizi, zamoli se da to isto napiše tamo gde se knjiga prodaje. Ljudi to rado urade kada ih neko podseti, a nikada ne urade sami od sebe.

Da li izdavač može da organizuje ove tekstove?

Može da organizuje kontakte, slanje primeraka i termine razgovora, i mnoge kuće to rade kao deo usluge. Ne može, međutim, da naruči ocenu, jer ono što se naruči prestaje da bude prikaz. Razlika je jasna: izdavač otvara vrata, a šta će unutra biti napisano, nije njegova odluka.

Kod intervjua je prostor veći, jer je to dogovoren razgovor, pa se pitanja mogu najaviti i pripremiti. I tu, međutim, ne vredi tražiti da se izbace neprijatna pitanja: razgovor bez i jedne prave teme čita se kao reklama, a čitaoci to prepoznaju.

Kako se autor priprema za intervju?

Tako što unapred zna tri stvari koje hoće da kaže, bez obzira na to kako pitanja budu postavljena. Prva je o čemu je knjiga, u dve rečenice. Druga je zašto je nastala baš sada. Treća je jedna konkretna, sitna priča iz rada na njoj, jer se upravo takve pojedinosti pamte i prenose dalje.

Uz to se pripremi i odgovor na neprijatno pitanje, ako ga ima. Bolje je unapred smisliti kako se govori o slabijoj strani knjige ili o temi koja izaziva reakcije, nego se snaći u sekundi. Isti materijal koristi se i na promocijama, o čemu piše tekst o organizaciji promocije knjige.

Ono što ne treba raditi jeste prepričavanje radnje. Kada autor u intervjuu ispriča celu knjigu, čitaocu ostane malo razloga da je uzme. Dovoljno je reći šta je početna situacija i šta je pitanje koje knjiga postavlja, pa stati.

Šta radi izdavač, a šta autor?

Izdavač po pravilu ima kontakte i vodi prepisku, pravi spisak, šalje primerke i dogovara termine. Autor daje materijale, bude dostupan i pojavi se na vreme. Ta podela deluje očigledno, ali se često mešaju, pa se dogodi da obe strane misle da je neko drugi poslao primerak.

Kod samostalnih izdanja sve to radi autor, i tada je najvažnije da bude sistematičan: jedna tabela sa imenima, datumima slanja i statusom. Bez nje se posle mesec dana ne zna kome je knjiga poslata, a kome nije, što je opisano i u tekstu o kanalima prodaje knjige.

Kada se šta radi?

Recenzija, ako se traži, nastaje pre objave, jer njeno ime ide u knjigu. Primerci za prikaze šalju se oko izlaska, a intervjui se dogovaraju za period neposredno posle, kada knjiga već postoji i može da se kupi. Sve pre toga troši povod koji se ne može ponoviti.

Posle prvog talasa, ovi tekstovi se vraćaju uz nove povode: nagrada, novo izdanje, prevod, audio izdanje, godišnjica. Tada se javlja istim ljudima, ali sa novim razlogom, a ne sa istom porukom. Kako se ti povodi planiraju, razloženo je u tekstu o promociji knjige bez budžeta.

Poslednje pravilo je najprostije: sve što je objavljeno, sačuva se. Link, datum, medij i ime autora teksta idu u jednu tabelu, a snimci razgovora se preuzimaju dok su dostupni. Mediji menjaju sajtove, emisije se skidaju sa mreže, a posle nekoliko godina ostane samo ono što je autor sam sačuvao.

Vredi imati na umu i da ove tri forme ne dolaze same. Ako se posle izlaska knjige ništa ne dogodi, to najčešće ne znači da je knjiga loša, nego da niko nije znao da postoji. Prikaz se ne piše o naslovu za koji urednik nije čuo, a intervju se ne dogovara sa autorom koji se nikome nije javio. Zato se spisak ljudi pravi pre izlaska, a ne posle njega, kada se tišina već ustalila.

Taj spisak nije dugačak. Deset do petnaest imena koja stvarno pišu ili govore o toj vrsti knjiga vredi više od baze sa dvesta adresa, jer se sa deset ljudi može voditi pravi razgovor, a sa dvesta se šalje pošta koju niko ne otvara. Taj kratak spisak se, uz to, koristi i za sledeću knjigu, jer se odnosi grade godinama, a ne po naslovu.

Šta treba zapamtiti?

• Intervju predstavlja autora, prikaz ocenjuje knjigu, recenzija stoji iza nje imenom.
• Prikaz se ne naručuje i ne plaća; plaćena objava je oglas i tako se označava.
• Do prikaza se dolazi ciljanim slanjem primeraka, ne masovnom poštom.
• Objavljeni tekstovi se koriste godinama, na sajtu, u najavama i na korici.
• Ocene čitalaca vrede, ali se ne naručuju i ne pišu sebi.

Izvori: strane usluga i procesa rada izdavačke kuće Librum; uobičajena novinarska i izdavačka praksa u radu sa prikazima, intervjuima i recenzijama.

Česta pitanja

Koja je razlika između prikaza i recenzije?

Prikaz je novinarski tekst o knjizi, namenjen čitaocima, sa ocenom i kontekstom. Recenzija je stručno mišljenje o delu, često napisano pre objave, i njeno ime i potpis stoje uz izdanje. Prikaz dolazi spolja, recenzija je deo izdavačkog postupka.

Ko piše prikaz?

Novinar, kritičar ili neko ko se bavi književnošću i nije vezan za izdanje. Autor ne piše prikaz svoje knjige, niti to radi neko iz njegove kuće, jer takav tekst nema težinu i lako se prepozna.

Da li se prikazi plaćaju?

Prikaz se ne kupuje. Ako se objava plaća, reč je o oglasu i mora biti označena kao takva. Plaćena pohvala koja se predstavlja kao prikaz šteti i knjizi i autoru, jer se prepozna, a gubi se ono zbog čega prikaz uopšte vredi.

Kako se dolazi do prikaza?

Slanjem primerka uz kratko pismo, ciljano, ljudima koji pišu o toj vrsti knjiga. Pre slanja se pita da li žele primerak i u kom obliku. Masovno slanje svima najčešće završi bez odgovora i bez ijednog objavljenog teksta.

Čemu služi intervju?

Da predstavi autora, ne da prepriča knjigu. Čitalac kroz intervju odlučuje da li mu je taj čovek zanimljiv, a to je često presudnije od sadržaja. Zato se u intervjuu govori i o tome kako je knjiga nastala i zašto baš tako.

Kako se koriste objavljeni tekstovi?

Kao citati na sajtu i u najavama, kao rečenica na korici sledećeg izdanja i kao materijal koji se šalje knjižarama i organizatorima. Uz to ostaju u pretrazi, pa knjigu godinama nalaze i oni koji za nju nisu čuli.

Šta sa ocenama čitalaca?

Vrede, jer ih čitaju drugi kupci, ali se ne naručuju. Autor može da zamoli čitaoce da napišu utisak, a ne šta da napišu. Lažne ocene se prepoznaju po tonu i vremenu objave, a kada se primete, štete više nego što bi pomogle.

Šta ako je prikaz negativan?

Ne odgovara se javno i ne ulazi se u raspravu. Negativan prikaz u ozbiljnom mediju znači da je knjiga uopšte primećena, a to je više nego što dobije većina naslova. Ako u njemu ima tačne primedbe, ona se pamti za sledeću knjigu.