Cena nebezbednog rada: Zašto srpska gradilišta i fabrike ostaju zone visokog rizika

Anatomija rizika u najopasnijim sektorima

Građevinarstvo i teška industrija u Srbiji već godinama drže neslavni primat po broju nesreća sa smrtnim ishodom. Prema zvaničnim podacima, skoro polovina svih fatalnih povreda na radu, tačnije 47,8 procenata tokom dvehiljade dvadeset pete godine, dogodila se upravo na gradilištima. Dinamično okruženje, rad na velikim visinama i česta promena podizvođača čine ovaj sektor izuzetno ranjivim na bezbednosne propuste. Industrija prati ovaj trend sa udelom od 21,7 odsto, dok poljoprivreda, šumarstvo, saobraćaj i skladištenje takođe beleže značajne procente u ukupnoj statistici stradanja.

Tragični događaji iz dvehiljade dvadeset šeste godine dodatno potvrđuju ove podatke. Sredinom septembra te godine, na rekonstrukciji železničke stanice i mosta na Novom Beogradu, život je izgubio četrdesetšestogodišnji radnik nakon pada sa visine od oko deset metara. Samo nekoliko dana ranije, zabeležen je pad radnika sa petog sprata zgrade u izgradnji direktno na krov trolejbusa. Ovi primeri jasno ukazuju na to da se rad na visini i dalje obavlja bez adekvatnih zaštitnih mreža, skela i sigurnosnih pojaseva, što direktno vodi do fatalnih posledica.

Slične nesreće dešavaju se i u drugim industrijskim sektorima. Tokom leta dvehiljade dvadeset šeste godine, zabeležena je pogibija radnika Elektroprivrede Srbije na površinskom kopu Polje E u Kolubari, kao i nesreća u Begaljici gde se zemlja obrušila na radnika u kanalu. U fabrici Linglong u Zrenjaninu, radnik je stradao tokom otklanjanja kvara na mašini koju je u tom trenutku aktivirao drugi zaposleni. Ovi događaji pokazuju da nedostatak koordinacije i nepoštovanje protokola o isključenju mašina tokom servisiranja predstavljaju stalnu pretnju po život radnika.

Zakonodavni okvir naspram realnosti na terenu

Srbija poseduje Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu koji je u velikoj meri usklađen sa evropskim standardima i direktivama. Međutim, problem ne leži u samom tekstu zakona, već u njegovoj primeni i kontroli na terenu. Izveštaji Inspektorata za rad redovno ukazuju na to da poslodavci ne sprovode u potpunosti zakonske odredbe i prateće podzakonske akte. Najčešći propusti odnose se na neobezbeđene iskope, rad na visini bez propisane opreme i nekorišćenje osnovnih zaštitnih sredstava poput šlemova i sigurnosnih opasača.

Tokom dvehiljade dvadeset pete godine, na radu je smrtno stradalo ukupno četrdeset devet radnika. Od tog broja, trideset tri osobe su preminule usled trenutnih smrtnih povreda, trinaest nakon teških povreda koje su naknadno imale fatalan ishod, dok su tri osobe izgubile život u kolektivnim nesrećama. Iako je ovaj broj manji u odnosu na dvehiljade dvadeset četvrtu godinu, kada je život izgubilo pedeset devet ljudi, statistika i dalje ukazuje na sistemski problem koji se ne rešava samo usvajanjem novih propisa.

Inspekcijski nadzor je često ograničen brojem inspektora na terenu i brzinom sudskih postupaka. Kada se nepravilnosti utvrde, kazne koje se izriču poslodavcima često nisu dovoljno visoke da bi delovale preventivno. Mnoge kompanije radije preuzimaju rizik plaćanja kazne nego što investiraju u skupe bezbednosne sisteme, obuku zaposlenih i kvalitetnu zaštitnu opremu, čime svesno ugrožavaju živote svojih radnika.

Rad na crno kao generator fatalnih ishoda

Jedan od najvećih izvora rizika na domaćem tržištu rada jeste angažovanje radnika bez zaključenog ugovora o radu. Rad na crno je posebno izražen u građevinarstvu i sezonskim poslovima u poljoprivredi. Radnici koji se angažuju na ovaj način uglavnom stupaju na rad bez prethodnog upoznavanja sa tehnologijom rada i bez ikakve obuke za bezbedno rukovanje alatima i mašinama. Poslodavci koji svesno krše zakon izbegavanjem prijave radnika, po pravilu ne ulažu ni u njihovu bezbednost.

Izveštaji nadležnih organa nedvosmisleno potvrđuju da lica bez ugovora o radu imaju znatno veći rizik od povređivanja. Oni često nemaju odgovarajuću stručnu kvalifikaciju za poslove koje obavljaju, a nedostatak pravne zaštite sprečava ih da odbiju izvršenje opasnih zadataka. Kada se nesreća dogodi, proces dokazivanja odgovornosti poslodavca postaje znatno komplikovaniji, što dodatno otežava položaj porodica nastradalih.

Primeri iz prakse pokazuju da se radnici bez ugovora često šalju na najteže i najopasnije poslove, kao što su duboki iskopi ili rad na neobezbeđenim visinama. Bez adekvatnog ugovora, ovi radnici ne prolaze obavezne lekarske preglede koji bi utvrdili njihovu sposobnost za rad u specifičnim uslovima, što stvara dodatni prostor za tragedije koje su se mogle izbeći jednostavnim poštovanjem zakonskih procedura.

Demografski profil i ranjivost radne snage

Statistika o stradanju na radu otkriva specifične demografske obrasce koji ukazuju na to koje su grupe radnika najugroženije. Tokom dvehiljade dvadeset pete godine, najviše poginulih radnika pripadalo je starosnim grupama od pedeset šeste do šezdesete godine (jedanaest stradalih) i od pedeset prve do pedeset pete godine života (deset stradalih). Ovi podaci sugerišu da su stariji radnici, uprkos svom iskustvu, izloženi velikim fizičkim naporima koje njihovo zdravstveno stanje i refleksi teže podnose.

Sa druge strane, zabeležene su i pogibije radnika starijih od šezdeset pet godina, njih ukupno četiri tokom dvehiljade dvadeset pete, što govori o potrebi starije populacije da radi i nakon penzionisanja, često na poslovima koji nisu prilagođeni njihovom dobu. Istovremeno, stradala su i tri mlađa radnika starosti od dvadeset šest do trideset godina, kod kojih je ključni faktor rizika najčešće bio nedostatak iskustva i adekvatne obuke za rad u opasnim okruženjima.

Među žrtvama se nalaze i strani državljani koji dolaze iz zemalja van Evropske unije, kao i žene. Tokom dvehiljade dvadeset pete godine stradala su tri strana radnika i dve žene. Strani radnici, koji se u Srbiju uvoze zbog nedostatka domaće radne snage, često se suočavaju sa jezičkim barijerama, nepoznavanjem lokalnih propisa i lošijim uslovima rada, što ih čini posebno ranjivom kategorijom na domaćim gradilištima i u fabrikama.

Hronologija propusta kroz konkretne primere

Analiza nesreća iz prethodnih godina pokazuje da se isti tipovi propusta ponavljaju iz godine u godinu. Tokom dvehiljade dvadeset četvrte godine, kada je zabeleženo pedeset devet smrtnih slučajeva, tridesetosmogodišnji radnik je poginuo tokom izgradnje bazena na javnoj površini usled obrušavanja zemlje. Istog meseca, u Nišu je zabeleženo više pogibija na gradilištima, dok je na gasnoj pumpi kod Brestovca radnik stradao usled eksplozije boce sa metanom. Ovi slučajevi svedoče o širokom spektru opasnosti koje prate neadekvatno obezbeđena radna mesta.

U julu dvehiljade dvadeset četvrte godine, tridesetosmogodišnji radnik NIS-a stradao je u pogonu kod Elemira, dok je u oktobru iste godine radnik u Kragujevcu preminuo nakon pada sa šestog sprata. Istog dana u Kragujevcu je zabeležena smrt još jednog radnika, državljanina Turske. Ovi podaci pokazuju da ni velike kompanije sa razvijenim sistemima upravljanja nisu imune na propuste, kao i da je prisustvo stranih radnika na rizičnim poslovima postalo svakodnevica na domaćem tržištu.

Hronika nesreća se proteže i na dvehiljade dvadeset treću godinu, kada je zabeleženo četrdeset smrtnih slučajeva. Među njima su pad krana u smederevskoj železari, pad šezdesetdevetogodišnjeg radnika sa trećeg sprata na gradilištu u Novom Sadu, kao i pogibija sedamdesetjednogodišnjeg radnika u Nišu. Ovi primeri jasno pokazuju da starost radnika i vrsta posla često nisu usklađeni, te da se na gradilištima angažuju osobe koje bi po svim kriterijumima morale biti u penziji.

Ekonomska računica i društvena odgovornost

Pored nenadoknadivog gubitka ljudskih života, nesreće na radu donose i ogromne ekonomske gubitke za privredu i društvo u celini. Svaka povreda sa smrtnim ishodom pokreće niz pravnih procesa, zastoje u proizvodnji, gubitak produktivnosti i visoke troškove odšteta. Kompanije koje ne ulažu u bezbednost suočavaju se sa ozbiljnim reputacionim rizikom, što im u modernom poslovnom svetu može zatvoriti vrata za učešće na velikim projektima i privlačenje stranih investicija.

Odnos društva i donosilaca odluka prema ovom problemu često je ilustrovan izjavama koje relativizuju opasnost posla. Izjava državnog vrha upućena ocu nastradalog radnika u namenskoj industriji u Lučanima, kojom se sugeriše da radno mesto nije modna pista, slikovito opisuje klimu u kojoj se rizik prihvata kao podrazumevani deo posla. Takav stav usporava neophodne reforme i smanjuje pritisak javnosti na poslodavce da obezbede maksimalne uslove zaštite.

Uvođenje modernih standarda poslovanja zahteva promenu svesti na svim nivoima. Bezbednost na radu ne sme se posmatrati kao trošak koji opterećuje poslovanje, već kao ključna investicija u održivost kompanije. Firme koje aktivno rade na prevenciji, redovnom servisiranju opreme i stalnoj edukaciji zaposlenih, dugoročno ostvaruju bolje poslovne rezultate, imaju manju fluktuaciju radne snage i grade stabilniji brend na tržištu.

Kako izgraditi stvarnu kulturu bezbednosti

Da bi se broj nesreća na radu smanjio, neophodno je preći sa formalnog ispunjavanja zakonskih obaveza na stvarnu primenu bezbednosnih protokola. Prvi korak je uspostavljanje nulte tolerancije na nepoštovanje zaštitnih mera unutar samih kompanija. Svaki radnik mora imati pravo i obavezu da odbije rad u uslovima koji direktno ugrožavaju njegov život, bez straha od gubitka posla ili smanjenja zarade.

Takođe, neophodno je pooštriti kaznenu politiku i ubrzati rad pravosudnih organa u slučajevima teških povreda i pogibija na radu. Kada poslodavci shvate da će za propuste snositi ozbiljne materijalne i krivične posledice, odnos prema bezbednosti će se drastično promeniti. Država mora osnažiti kapacitete Inspektorata za rad, omogućiti češće nenajavljene kontrole i obezbediti da se podaci o bezbednosti na radu koriste kao ključni kriterijum pri dodeli javnih nabavki i subvencija.

Izvor: Nova ekonomija, radnici · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)