Zablude o državnom budžetu i stvarni uzroci rasta cena

Mit o kućnom budžetu i državne finansije

U javnim raspravama o javnim finansijama često se koristi poređenje sa kućnim budžetom, gde se sugeriše da država mora da troši samo onoliko koliko prikupi kroz poreze. Komentatori i političari redovno ponavljaju frazu da novca nema, iako to ekonomski nije tačno za države koje izdaju sopstvenu valutu. Suverena vlada ima kapacitet da sama kreira novac, što znači da nikada ne može ostati bez sredstava na isti način kao domaćinstvo ili preduzeće.

Korišćenje ovog monetarnog kapaciteta jeste opravdano kada donosi opštu korist ekonomiji i kada je rizik od inflacije nizak. Problem nastaje kada se ekonomske politike vode na osnovu pogrešnih analogija, umesto na razumevanju makroekonomskih principa. Države nemaju ograničenja prihoda u istoj meri u kojoj ih imaju pojedinci, jer novac koji ulazi u opticaj kroz državnu potrošnju zapravo pokreće ekonomske aktivnosti.

Međutim, mejnstrim politički diskurs uporno ignoriše ove mehanizme i nameće narativ o neophodnosti štednje. Takav pristup zanemaruje osnovnu ulogu države u stabilizaciji tržišta i podršci građanima u kriznim vremenima. Umesto da se fokusiraju na stvarne potrebe privrede, kreatori politika često pribegavaju pojednostavljenjima koja štite interese povlašćenih slojeva društva.

Pravi uzroci inflacije u savremenoj ekonomiji

Kada se govori o rastu cena, političari i analitičari često optužuju državnu potrošnju i socijalna davanja za stvaranje viška tražnje. Ipak, stvarna inflacija nema poreklo u prekomernom stvaranju novca od strane države za potrebe najugroženijih građana. Davanja poput penzija koje jedva pokrivaju osnovne troškove života ili minimalne naknade za mlade ne stvaraju tražnju koja premašuje kapacitete privrede da isporuči robu i usluge.

Umesto toga, nestabilnost cena pokreću spoljni faktori koji nemaju direktne veze sa domaćom socijalnom politikom. Među ključnim pokretačima nalaze se šokovi na tržištu energenata, gde cene nafte i gasa osciliraju pod uticajem geopolitičkih tenzija. Pored toga, globalni lanci snabdevanja trpe udarce zbog klimatskih promena koje ugrožavaju poljoprivrednu proizvodnju i stvaraju nestašice hrane.

Tehnološki trendovi, poput naglog razvoja veštačke inteligencije, takođe utiču na finansijska tržišta tako što privlače investitore i podižu troškove državnog zaduživanja. Kada investitori prodaju obveznice u potrazi za špekulativnim gubicima na akcijama, prinosi na državni dug rastu. Mešanje ovih spoljnih šokova sa unutrašnjom socijalnom potrošnjom predstavlja fundamentalnu grešku u razumevanju ekonomske krize.

Korporativni profit i iskorišćavanje tržišne moći

Dok se javnost uverava da su socijalna davanja teret za privredu, velike kompanije ostvaruju rekordne profite zahvaljujući povoljnim tržišnim okolnostima. Finansijski izveštaji energetskih giganata poput Šela i vodećih banaka pokazuju značajan rast profita i raspodelu dividendi akcionarima. Ovi dobici nisu rezultat izuzetnih inovacija ili truda, već posledica veštački stvorenih nestašica i rasta kamatnih stopa.

Energetske kompanije koriste poremećaje u snabdevanju naftom da podignu cene iznad realnih troškova, što se u ekonomiji prepoznaje kao inflacija profita. S druge strane, centralne banke su podizanjem kamatnih stopa obuzdale inflaciju ali su istovremeno omogućile bankama da generišu ekstra profite na račun građana i preduzeća. Povećanje troškova zaduživanja direktno prelazi na krajnje korisnike, dok finansijske institucije beleže istorijske zarade.

Ignorisanje ovih procesa dovodi do apsurdne situacije u kojoj se za rast cena optužuju penzioneri i socijalno ugroženi slojevi. Stvarna ekonomska moć koncentrisana je u rukama korporacija koje koriste krizu za maksimizaciju profita. Sve dok se država ne suprotstavi ovakvom obliku iskorišćavanja tržišne pozicije, socijalne nejednakosti će nastaviti da rastu.

Struktura socijalnih davanja i njihova stvarna svrha

Zahtevi za smanjenje takozvane socijalne potrošnje obično ciljaju najveće stavke u državnom budžetu, ignorišući njihovu suštinsku funkciju. Prema zvaničnim podacima za Veliku Britaniju, najveći deo ovih sredstava odlazi na državne penzije, univerzalni kredit i ličnu invalidninu. Državne penzije iznose preko sto četrdeset milijardi funti, što predstavlja oslonac za starije građane koji su decenijama izdvajali doprinose.

Univerzalni kredit i naknade za nezaposlene obezbeđuju minimalni prihod onima čije su plate preniske za preživljavanje, naročito u uslovima rasta troškova stanovanja. Pomoć za stanovanje direktno podržava stanodavce osiguravajući im redovnu naplatu kirija, što znači da deo ovog novca zapravo završava na računima imućnijih vlasnika nekretnina. Sredstva izdvojena za osobe sa invaliditetom i ozbiljnim bolestima služe kao osnovna zaštita od dubokog siromaštva.

Kada kritičari zahtevaju rezove u ovim oblastima, oni zapravo traže ukidanje zaštitnih mehanizama za najranjivije delove društva. Smanjenje ovih troškova ne rešava nikakav makroekonomski problem, već direktno pogađa ljude koji već žive na ivici egzistencije. Takve mere ne smanjuju inflaciju, ali drastično povećavaju stopu siromaštva i društvenu nestabilnost.

Eticke posledice i ekonomski troškovi štednje

Politički zahtevi za smanjenje socijalnih davanja nose sa sobom ozbiljne ekonomske i etičke posledice koje zagovornici retko pominju. Svaki evro ili funta oduzeta najsiromašnijima ima negativan multiplikativni efekat na celokupnu privredu. Siromašni građani troše sav raspoloživi prihod na osnovne potrepštine, što znači da smanjenje njihove kupovne moći direktno pogađa lokalna preduzeća i usluge.

Oni koji traže rezove u budžetu morali bi otvoreno da priznaju da svesno zagovaraju rast nejednakosti i širenje siromaštva. Ignorisanje potreba dece, bolesnih i starijih vodi ka urušavanju socijalnog tkiva i slabljenju poverenja u demokratske institucije. Troškovi ovakvih politika mere se ne samo u finansijskim gubicima, već i u izgubljenim životnim šansama i dugoročnoj degradaciji društva.

Makroekonomski posmatrano, štednja na pogrešnim mestima ne donosi stabilnost već stvara začarani krug recesije i socijalnih tenzija. Država koja zanemaruje osnovnu brigu o građanima gubi kredibilitet, a demokratski procesi gube smisao kada se politička debata svede na opravdanje bezobzirnosti. Neophodno je promeniti fokus sa stezanja kaiša onima koji nemaju na oporezivanje onih koji ostvaruju ekstra profite.

Neznanje kao pokretač pogrešne ekonomske politike

Temeljni problem aktuelne ekonomske debate leži u dubokom neznanju osnovnih makroekonomskih principa i prirode novca. Mnogi donosioci odluka ne razumeju kako funkcioniše državna blagajna, odakle dolazi inflacija i na koji način se kreiraju monetarni agregati. Nepoznavanje ovih procesa omogućava opstanak mitova koji služe kao paravan za preraspodelu bogatstva ka višim slojevima društva.

Osim neznanja o ekonomiji, prisutan je i potpuni nedostatak empatije prema realnim uslovima života običnih ljudi. Kreatori politika koji žive u uslovima finansijske sigurnosti često nisu svesni svakodnevne borbe koju vode milioni građana sa minimalnim prihodima. Ta distanca od stvarnosti rađa politiku koja je hladna, proračunata i često suštinski okrutna prema najslabijima.

Kada se ignorisanje ekonomskih činjenica spoji sa nedostatkom etičkih standarda, dobijamo javni diskurs u kojem se brutalne mere predstavljaju kao neophodna medicina. Javnost mora da prepozna ove manipulacije i zahteva stručnu i poštenu debatu umesto demagogije. Bez razumevanja pravih uzroka krize, društvo ne može pronaći održiva rešenja za ekonomske izazove sa kojima se suočava.

Izvor: Richard Murphy, Tax Research UK · Fotografija: Pexels / Freepik (ilustracija)