Oče naš: molitva koju je Hristos lično ostavio, reč po reč

Kada su učenici zamolili Hrista da ih nauči da se mole, dobili su molitvu koju hrišćani izgovaraju već dve hiljade godina: Oče naš. Zapisana je u Jevanđelju po Mateju, a njena snaga je u tome što u nekoliko rečenica staje ceo odnos čoveka i Boga.

Reč po reč

„Oče naš koji si na nebesima": molitva ne počinje sa „moj", nego sa „naš". Ko god je izgovara, moli se i za druge; Bog je otac, a ne daleki vladar.

„Da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje, da bude volja tvoja": pre svake molbe za sebe, molitva uči da se najpre traži ono što je Božje: dobro, mir i pravda „i na zemlji kao na nebu".

„Hleb naš nasušni daj nam danas": traži se hleb za danas, ne bogatstvo za sutra. Reč „nasušni" znači ono što je zaista potrebno za život.

„I oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim": jedini uslov u celoj molitvi. Oproštaj koji tražimo vezan je za oproštaj koji dajemo.

„I ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga": priznanje da čovek nije svemoćan i da mu je zaštita potrebna.

Oče naš se čita na svakoj liturgiji, uz krsnu slavu, pre trpeze, uz kolevku i uz odar. Mnogi je znaju napamet i kada sve drugo zaborave; zato se i kaže da je to molitva koja se uči prva, a zaboravlja poslednja.