Milosrđe u Novom zavetu: šta hrišćanstvo zapravo traži od čoveka

Na pitanje koja je najveća zapovest, Hristos je po jevanđelju odgovorio dvema: ljubi Boga svim srcem svojim, i ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. Na pitanje ko je bližnji, odgovorio je pričom koja se i danas prepričava i van crkve: pričom o milostivom Samarjaninu.

Milostivi Samarjanin

Čoveka koji je putovao iz Jerusalima u Jerihon napali su razbojnici i ostavili ga polumrtvog kraj puta. Prošla su pored njega dvojica uglednih i pobožnih, i produžila. Zastao je tek Samarjanin, stranac od koga se to najmanje očekivalo: previo mu je rane, odvezao ga u gostionicu i platio da se o njemu brinu. „Idi, i ti čini tako", završava Hristos priču.

Poruka je i posle dve hiljade godina oštra: bližnji nije onaj ko nam je blizak, nego onaj kome smo mi potrebni. Milosrđe ne pita ko je čovek kraj puta, nego šta mu treba.

Dobrota bez razglasa

Novi zavet uz to dodaje i meru: kada činiš milostinju, neka ne zna levica šta čini desnica. Dobro delo koje traži publiku, uči jevanđelje, već je naplaćeno. A u čuvenoj slici Strašnog suda milosrđe postaje merilo celog života: gladnog nahranih, žednog napojih, stranca primih, bolesnog i sužnja posetih.

Zato milosrđe u hrišćanstvu nije usputna vrlina, nego sama provera vere. Ili, kako sažima apostol Jakov: vera bez dela je mrtva.