Oče naš: molitva koju je Hristos lično ostavio, reč po reč
Jedina molitva koju je, po jevanđelju, Hristos sam naučio svoje učenike. Šta znači svaki njen deo i zašto je već dve hiljade godina prva molitva koja se uči.
Kada su učenici zamolili Hrista da ih nauči da se mole, dobili su molitvu koju hrišćani izgovaraju već dve hiljade godina: Oče naš. Zapisana je u Jevanđelju po Mateju, a njena snaga je u tome što u nekoliko rečenica staje ceo odnos čoveka i Boga.
Reč po reč
„Oče naš koji si na nebesima": molitva ne počinje sa „moj", nego sa „naš". Ko god je izgovara, moli se i za druge; Bog je otac, a ne daleki vladar.
„Da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje, da bude volja tvoja": pre svake molbe za sebe, molitva uči da se najpre traži ono što je Božje: dobro, mir i pravda „i na zemlji kao na nebu".
„Hleb naš nasušni daj nam danas": traži se hleb za danas, ne bogatstvo za sutra. Reč „nasušni" znači ono što je zaista potrebno za život.
„I oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim": jedini uslov u celoj molitvi. Oproštaj koji tražimo vezan je za oproštaj koji dajemo.
„I ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga": priznanje da čovek nije svemoćan i da mu je zaštita potrebna.
Oče naš se čita na svakoj liturgiji, uz krsnu slavu, pre trpeze, uz kolevku i uz odar. Mnogi je znaju napamet i kada sve drugo zaborave; zato se i kaže da je to molitva koja se uči prva, a zaboravlja poslednja.
