Zašto je Homerova Odiseja i dalje ključna za razumevanje svetske književnosti

Dijalog o večnim motivima

Snimak dvosatnog okruglog stola sa televizijskog kanala Si-Span iz jeseni 2000. godine nedavno se ponovo pojavio u javnosti, podsećajući na vanvremensku važnost Homerove „Odiseje”. Povod za ovaj razgovor bio je izlazak novog engleskog prevoda koji je uradio Stenli Lombardo, profesor klasičnih nauka sa Univerziteta u Kanzasu. U diskusiji su, pored prevodioca, učestvovali književni urednik lista „Vikli standard” Džozef Botam, novinarka i vojna veteranka Debra Dž. Dikerson i novinar Kristofer Hičens, dajući višeslojni osvrt na ep i njegovu savremenu ulogu.

Tokom diskusije, Hičens je naglasio da Homer u zapadnu misao uvodi temeljne pojmove poput hibrisa, odnosno preterane oholosti, i nemezis, to jest neumoljive kazne koja sledi nakon oholosti. Prema njegovim rečima, savremeni jezik i dalje ne može bez ovih koncepata kada oblikuje velika pripovedanja. Ep se objašnjava i kroz nepredvidivost sudbine, ali i kroz dubok osećaj nostalgije, pojma koji izvorno označava jaku i doslovnu žudnju za povratkom sopstvenom domu.

Kroz vekove, brojni pisci – od Aleksandra Poupa do Džejmsa Džojsa – pronalazili su inspiraciju u Homerovoj strukturi i iznova je interpretirali u svojim delima. „Odiseja” se u tom kontekstu posmatra kao prva velika priča o ljudskom stremljenju, ali i kao opomena da treba biti oprezan sa sopstvenim željama. Pozivajući se na stihove pesnika Kavafija, učesnici su istakli da samo putovanje i savladavanje prepreka često imaju veću vrednost nego sam dolazak na konačno odredište na Itaki.

Klasično nasleđe kao uslov razumevanja

Homerova božanstva predstavljaju antropomorfna bića koja su stvorili ljudi kako bi sebi objasnili svet. Bez obzira na lična verska ubeđenja, poznavanje helenske tradicije jeste neophodan uslov za razumevanje celokupne kasnije književnosti. Hičens je primetio da je nepoznavanje antičke Grčke nalik nepoznavanju biblijskih priča: bez te osnove nemoguće je na pravi način tumačiti slojevita dela svetske baštine.

Bez poznavanja antičkih motiva i konteksta, čitalac ne može u potpunosti da doživi i analizira stvaralaštvo velikih autora kao što su Šekspir, Milton, Šeli, Kits ili Čoser. Antički epovi čine zajednički kulturni temelj na kojem počiva evropska poezija i proza. Razumevanje ovih referenci omogućava čitaocu da uoči duboki kontinuitet ideja koji povezuje drevni svet sa kasnijim umetničkim epohama.

Trajna aktuelnost epske tradicije

Interesovanje za Homerovo delo ne jenjava ni u savremenom dobu, što potvrđuju nova svedočanstva u popularnoj kulturi, uključujući i nove filmske adaptacije poput ostvarenja reditelja Kristofera Nolana. Pokazuje se da svaka nova epoha traži sopstveni ugao posmatranja i tumačenja ove priče. Antički ep nudi univerzalnu matricu za razmatranje tema kao što su odrastanje, lutanje, vrlina, pa čak i pojam sreće.

Predanja o Odisejevom višegodišnjem povratku iz Trojanskog rata i danas strpljivo čekaju svaku novu generaciju čitalaca. Bez obzira na tehnološke promene i brzi ritam modernog života, ključna pitanja o ljudskoj sudbini ostaju nepromenjena, čineći antičke klasike trajno živim i relevantnim vodičima kroz svet književnosti.

Izvor: Open Culture · Fotografija: Pexels / Talha Usman (ilustracija)