Psihološka bezbednost: šta je Google naučio kada je tražio formulu savršenog tima

Godine 2012. Google je pokrenuo istraživanje sa ambicioznim ciljem: da otkrije zašto su neki timovi izuzetno uspešni, a drugi, sa jednako pametnim ljudima, prosečni. Projekat je dobio ime Aristotel, po izreci da je celina veća od zbira delova. Istraživači su posmatrali 180 timova i proveravali sve što su mogli da zamisle: obrazovanje članova, njihove hobije, prijateljstva van posla, iskustvo, ličnost, raspodelu polova, čak i to da li zajedno ručaju.

Dugo nijedan obrazac nije imao smisla. Timovi sa sličnim sastavom imali su potpuno različite rezultate. Onda su istraživači naišli na pojam koji je profesorka Harvardske poslovne škole Ejmi Edmondson opisala još 1999. godine: psihološka bezbednost.

Šta je psihološka bezbednost

Edmondson je definiše kao zajedničko uverenje članova tima da je tim bezbedan za međuljudski rizik. Jednostavnije: u takvom timu možete da postavite „glupo” pitanje, priznate grešku, predložite neobičnu ideju ili kažete šefu da se ne slažete, a da zbog toga ne budete ismejani, kažnjeni ili tiho otpisani.

Edmondson je do pojma došla gotovo slučajno. Istraživala je bolničke timove i očekivala da će bolji timovi praviti manje grešaka. Podaci su pokazali suprotno: bolji timovi su prijavljivali više grešaka. Nisu ih više pravili, već su ih češće priznavali i ispravljali, jer u tim timovima to nije bilo opasno.

Zašto je baš ovo presudno

Google je u izveštaju iz 2015. naveo pet osobina koje su razlikovale uspešne timove: psihološku bezbednost, pouzdanost, jasnu strukturu, smisao i osećaj uticaja. Ali prva je bila daleko najvažnija. Ljudi u timovima sa visokom psihološkom bezbednošću ređe su odlazili iz firme, bolje su koristili ideje drugih i menadžeri su ih češće ocenjivali kao uspešne.

Razlog je praktičan. Svaki tim radi u neizvesnosti, a neizvesnost se savladava informacijama. Ako ljudi skrivaju probleme, ne pitaju kada ne razumeju i ćute kada vide da plan ne valja, vođa donosi odluke naslepo. Najskuplje greške u firmama retko su one koje niko nije video. Mnogo češće su to greške koje je neko video, ali nije smeo da kaže.

Šta psihološka bezbednost nije

Ona nije ljubaznost po svaku cenu, niti tim u kom se svi slažu. Edmondson upozorava da bezbednost bez visokih standarda vodi u udobnost i apatiju. Cilj je kombinacija: visoka očekivanja i visoka bezbednost. Ljudi treba da se trude, ali da znaju da iskren trud koji ne uspe nije razlog za sramotu.

Kako je graditi, i u timu od pet ljudi

• Prvi priznajte grešku. Kada vođa kaže „ovde sam pogrešio”, šalje poruku da je to dozvoljeno. Ponašanje vođe vredi više od bilo kog pravilnika.
• Pitajte, pa slušajte. „Šta mi promiče?” ili „Ko vidi problem u ovom planu?” otvara prostor za neslaganje.
• Reagujte na loše vesti zahvalnošću. Prva reakcija na prijavljen problem određuje da li će sledeći biti prijavljen.
• Razdvojite grešku od nemara. Greška u pokušaju je cena učenja. Nemar i ponavljanje istog propusta su drugo pitanje.
• Posle projekta pitajte šta da promenimo, a ne čija je krivica. Analiza bez traženja krivca otkriva uzroke koje traženje krivca sakriva.

Ideja koju vredi poneti

Najbolji timovi nisu oni u kojima su najpametniji ljudi, već oni u kojima pametni ljudi smeju da kažu šta misle. Talenat koji ćuti ne vredi mnogo. Ako želite bolji tim, ne počinjite od zapošljavanja, već od pitanja koje svaki član sebi postavlja svakog dana: da li je ovde bezbedno da kažem istinu?