Kada se autoru isplati prevod knjige na engleski?

Prevod na engleski isplati se kada postoji jasan plan: izlazak na strana tržišta preko agenta ili izdavača, samostalno objavljivanje na engleskom, ili poslovna upotreba knjige. Prevodi izvorni govornik engleskog koji poznaje žanr, a autor pre celog prevoda naručuje uzorak od nekoliko strana.

Šta prevod zapravo otvara?

Otvara tri različita puta, i vredi ih razlikovati pre nego što se potroši novac. Prvi je traženje književnog agenta ili stranog izdavača, gde prevod služi kao uzorak koji neko može da pročita. Drugi je samostalno objavljivanje na engleskom, gde autor sam izdaje knjigu na velikom tržištu. Treći je poslovna upotreba: knjiga kao vizitkarta za predavanja, saradnje i nastupe van zemlje.

Ta tri puta traže različit obim posla. Za prvi je najčešće dovoljan uzorak, za drugi ceo prevod sa lekturom, a za treći ponekad i manje od knjige. Kako izgleda put do stranog izdavača, razloženo je u tekstu srpski autor do stranog izdavača.

Ko treba da prevodi?

Izvorni govornik engleskog koji prevodi sa srpskog i koji poznaje žanr. Pravilo da se prevodi ka maternjem jeziku postoji zato što se u književnom tekstu čuje svaka nespretnost: red reči koji je tačan ali neprirodan, izraz koji postoji ali se ne koristi, ritam koji odaje da rečenica nije nastala na tom jeziku.

Poznavanje žanra je druga polovina posla. Prevodilac koji radi stručne tekstove daće tačan, ali ravan književni prevod. Onaj koji je preveo nekoliko romana zna kako se rešavaju dijalozi, psovke, humor i sve ono što se ne prevodi doslovno.

Zašto se traži uzorak?

Zato što je to jedini pouzdan test. Pre celog posla naruči se prevod nekoliko strana, i to ne prvih, nego onih u kojima ima dijaloga, humora ili nečega što je teško. Uzorak pokaže tri stvari: da li tekst na engleskom zvuči prirodno, da li je autorov glas prepoznatljiv i kako prevodilac rešava mesta koja nemaju direktan prevod.

Uzorak je i prilika da se razgovara o pristupu. Da li se imena prilagođavaju ili ostaju, šta se radi sa merama, praznicima i pojmovima koji strancu ništa ne znače, da li ide fusnota ili se objašnjenje ugrađuje u tekst. Te odluke se donose na početku, a ne u poslednjoj trećini knjige.

Šta se prevodi prvo kada se traži izdavač?

Materijal	Čemu služi
Sinopsis	kratak prikaz cele knjige, sa krajem, jedna do dve strane
Uzorak prevoda	prva poglavlja ili dogovoreni obim, u konačnom kvalitetu
Biografija autora	kratka, sa objavljenim naslovima i nagradama ako ih ima
Prateće pismo	zašto baš toj kući, u nekoliko rečenica
Podaci o izdanju	gde je knjiga objavljena, u kom tiražu, kakav je prijem imala

Ovaj paket je standard i kod agenata i kod izdavača. Ceo prevod se retko traži unapred, a još ređe se čita ako ostalo nije uverljivo. Zato se novac prvo ulaže u uzorak i sinopsis, pa tek onda, ako postoji interesovanje, u ostatak knjige.

Ko ima prava na prevod?

Prevod je posebno autorsko delo, pa prevodilac na njemu ima svoja prava. Autor originala ima prava na delo, ali ne i automatski na tekst prevoda. Zbog toga se pre posla ugovorom uređuje šta se tačno prenosi: za koje formate, za koja tržišta, na koliko dugo i uz koju naknadu.

Isto važi i u drugom smeru. Ako je autor već potpisao ugovor sa domaćim izdavačem, proverava se da li je prenosom prava obuhvaćeno i pravo na prevod i na strana izdanja. Šta se sve krije u takvim odredbama, razloženo je u tekstu o ugovoru sa izdavačem.

Treba li prevedenom tekstu lektura?

Treba, i radi je izvorni govornik koji nije radio prevod. Razlog je isti kao kod domaće knjige: prevodilac je bio predugo u tekstu i prestaje da vidi sopstvene navike. Lektura na engleskom hvata neujednačen registar, ponavljanja i mesta gde se čuje da je rečenica prevedena.

Kod samostalnog izdanja tu se ne staje. Posle lekture ide korektura na prelomljenom tekstu, kao i kod domaćeg izdanja, jer se i tamo javljaju iste greške vezane za stranu. O tome piše tekst zašto korektura ide posle preloma.

Šta ako autor sam objavi knjigu na engleskom?

Tada prevod mora biti završen do kraja, sa lekturom i korekturom, jer nema izdavača koji će to uraditi. Uz to idu i novi materijali na engleskom: opis knjige, biografija, ključne reči i kategorije za prodavnice. Korica se često menja, jer se ukusi na različitim tržištima razlikuju.

To je najskuplji put, ali i jedini u kom autor zadržava kontrolu i prihod. Kako se objavljuje na velikim platformama iz Srbije, opisano je u tekstu o objavljivanju na Amazonu iz Srbije, a kako se tehnički priprema elektronsko izdanje u tekstu o izradi ePUB knjige.

Koliko prevod traje?

Meri se mesecima, ne nedeljama, i to je podatak koji autori najčešće potcene. Dobar prevodilac radi ograničen broj strana dnevno i istovremeno ima druge poslove, pa se termin dogovara unapred. Uz to treba računati i vreme za lekturu, za autorove primedbe i za usaglašavanje spornih mesta.

Zbog toga se prevod ne vezuje za blizak datum, na primer za sajam koji je za dva meseca. Ako rok pritiska, radi se uzorak, a ceo prevod se planira mirno. Prevod urađen u žurbi se prepozna, a popravljanje košta koliko i nov posao.

Gde se prevedena knjiga nudi?

Na sajmovima na kojima se trguje pravima, preko agenata koji rade sa regionom i direktno kod izdavača koji objavljuju prevedenu književnost. Za autora iz Srbije najlakši prvi korak je sopstveni domaći izdavač, ako ima iskustva u prodaji prava, jer tada postoji neko ko taj razgovor vodi umesto autora.

Drugi put su konkursi, rezidencije i programi podrške prevođenju, koji postoje i kod nas i u zemljama u koje se ide. Oni ne rešavaju sve, ali umeju da pokriju deo troška prevoda i da naslovu daju referencu koja se kasnije pominje u svakom pismu.

Treći put je sporiji i najmanje glamurozan: objavljivanje pojedinačnih odlomaka i priča u časopisima na engleskom. Tako nastaje spisak objava koji agent i izdavač čitaju kao dokaz da tekst na tom jeziku funkcioniše, a autor pritom ne plaća ceo prevod knjige.

Kada prevod nema smisla?

Kada ne postoji plan šta se sa njim radi. Prevod koji stoji u fascikli ne donosi ništa, a potrošio je i novac i vreme. Takođe kada knjiga u potpunosti zavisi od lokalnog konteksta koji strani čitalac ne poznaje, osim ako se taj kontekst ne nudi kao njena glavna vrednost, što je sasvim legitiman pristup.

I kada knjiga kod kuće nije prošla nikakvu proveru. Ako naslov u svojoj sredini nije našao čitaoce, prevod ga neće spasiti, jer problem nije u jeziku. U tom slučaju je pametnije uložiti u doradu, o čemu piše tekst o uredničkoj analizi rukopisa.

Šta autor treba da pripremi?

Konačan tekst na srpskom, jer se prevod ne radi nad verzijom koja se još menja. Spisak imena, naziva i izraza koji se ponavljaju, sa napomenom kako autor želi da se tretiraju. Kratak opis knjige i biografiju, jer se i oni prevode. I odgovor na pitanje zbog čega prevodi, jer od toga zavisi obim posla.

Korisno je pripremiti i nekoliko naslova sa kojima bi knjiga stajala na istoj polici na engleskom govornom području. To pomaže prevodiocu da pogodi registar, a kasnije i u razgovoru sa agentom, koji upravo tako razmišlja o knjigama.

Na kraju, vredi unapred odlučiti i kako se piše ime autora na engleskom. Slova sa dijakritikom na stranim tržištima umeju da se izgube u sistemima prodavnica, pa se dešava da ista osoba ima dva zapisa i dva spiska naslova. Odluka se donosi jednom i onda se poštuje u svim izdanjima, u metapodacima i na koricama.

Ostaje još jedno pitanje koje autori retko postave sebi, a najvažnije je: koliko su spremni da rade posle prevoda. Prevedena knjiga na stranom tržištu je nepoznat naslov nepoznatog autora, bez ijednog prikaza i bez ijedne preporuke. Ako iza nje ne stoji neko ko je nudi, ona se ne prodaje sama, jednako kao ni kod kuće.

Zato se prevod planira zajedno sa odgovorom na to pitanje. Nekome je dovoljno da knjiga postoji na engleskom zbog saradnji i predavanja, i to je sasvim legitiman cilj koji se lako postiže. Nekome je cilj prodaja, i tada prevod nije kraj posla nego njegov početak, a sve ono što se radi oko knjige kod kuće mora da se ponovi i tamo, sa ljudima koji poznaju to tržište.

Postoji i skroman, ali pošten način da se to proveri pre velikog ulaganja. Prevede se jedna priča ili jedno poglavlje, objavi se gde može, i vidi se ima li odjeka: da li neko piše, da li se traži nastavak, da li se javlja urednik. Ako se ništa ne dogodi, to nije presuda knjizi, ali jeste podatak. Ako se dogodi, autor ulazi u veliki posao sa prvim dokazom da tekst na tom jeziku radi, a to je mnogo bolja polazna tačka od nade.

Isti pristup vredi i za nefikcijske knjige. Jedan tekst na engleskom o temi kojom se autor bavi, objavljen tamo gde ga čita njegova struka, često otvori više vrata nego cela prevedena knjiga koja nigde nije najavljena. Prevod tada dolazi kao odgovor na interesovanje koje već postoji, a ne kao pokušaj da se ono stvori.

Jednostavno rečeno: prevod se plaća kada postoji ko će ga čitati ili ko će ga ponuditi. U svakom drugom slučaju bolje je sačekati.

Šta treba zapamtiti?

• Prevod je alat, ne cilj. Bez plana ostaje fajl u fascikli.
• Prevodi se ka maternjem jeziku prevodioca, dakle izvorni govornik engleskog.
• Uzorak od nekoliko strana odlučuje da li je prevodilac pravi.
• Prevod je posebno autorsko delo, pa se prava uređuju ugovorom.
• Za traženje agenta obično je dovoljan uzorak, ne cela knjiga.

Izvori: strane usluga i procesa rada izdavačke kuće Librum; uobičajena praksa književnog prevođenja i rada sa agentima, koja se u svakom pojedinačnom slučaju proverava sa prevodiocem i u ugovoru.

Česta pitanja

Ko treba da prevodi knjigu na engleski?

Izvorni govornik engleskog koji poznaje žanr i koji prevodi sa srpskog. Prevod na strani jezik radi se ka maternjem jeziku prevodioca, jer se u književnom tekstu čuje svaka nespretnost. Dobar prevodilac se bira po uzorku, a ne po ceni.

Koliko košta prevod knjige?

Cena zavisi od obima, složenosti teksta i roka, a računa se po jedinici teksta, ne paušalno. Književni prevod je zahtevniji od stručnog, jer traži rad na ritmu i glasu. Tačnu ponudu daje prevodilac posle uvida u rukopis.

Ima li prevodilac autorsko pravo na prevod?

Ima, jer je prevod posebno autorsko delo. Zato se ugovorom uređuje šta se prenosi autoru, za koje formate i tržišta i na koliko dugo. Bez toga autor može imati prevod koji ne sme slobodno da koristi u svakoj nameni.

Da li je dovoljno prevesti samo uzorak?

Za traženje agenta ili stranog izdavača najčešće jeste. Uobičajeno se šalju sinopsis, kratka biografija i prevedenih nekoliko prvih poglavlja. Ceo prevod se radi kada postoji ugovor ili kada autor sam objavljuje knjigu na engleskom.

Treba li prevedenom tekstu lektura?

Treba, i radi je izvorni govornik koji nije prevodio tekst. Isti razlog kao i kod domaće knjige: drugi par očiju hvata ono što je prevodiocu postalo nevidljivo. To je poslednji korak pre nego što se tekst pošalje bilo kome.

Može li mašinski prevod da posluži?

Za razumevanje smisla može, za objavljivanje ne. Književni tekst živi od ritma, ironije i registra, a to je tačno ono što mašinski prevod najčešće izgubi. Strani izdavači takav tekst prepoznaju u prvih nekoliko pasusa.

Kada prevod nema smisla?

Kada ne postoji plan šta se sa njim radi. Prevod koji stoji u fascikli nikome ništa ne donosi. Takođe kada je knjiga toliko vezana za lokalni kontekst da bez objašnjenja ne radi, osim ako se upravo taj kontekst ne nudi kao njena vrednost.

Da li strani izdavač sam plaća prevod?

Kada otkupi prava, po pravilu da, i tada bira prevodioca po svom izboru. Zbog toga autori koji ciljaju na strane izdavače ne plaćaju ceo prevod unapred, nego ulažu u uzorak koji treba da izazove interesovanje.