Ko je pravni autor knjige koju je napisao ghostwriter?

Kod ghostwritinga se ugovorom uređuje ko se navodi kao autor i koja se prava prenose naručiocu. Imovinska prava na korišćenje dela mogu se preneti ugovorom, dok su moralna prava vezana za ličnost pisca i ne prenose se kao roba, pa se odnos uređuje kroz obavezu poverljivosti i dogovor o tome da se pisac neće isticati.

Šta je ghostwriting i gde se najčešće koristi?

To je pisanje po narudžbini, gde se kao autor navodi naručilac, a pisac ostaje u pozadini. Najčešći su memoari ljudi koji imaju priču ali ne pišu, poslovne knjige i priručnici, govori, kolumne i tekstovi za javne ličnosti. U izdavaštvu to nije tajna struke nego uobičajen način rada koji postoji decenijama.

Razlog je jednostavan: iskustvo i pisanje su dve različite veštine. Čovek koji je vodio firmu trideset godina ima materijal za knjigu, ali retko ima veštinu da od toga napravi tekst koji se čita. Kako takve knjige nastaju u praksi, opisano je u tekstu ghostwriting: kako nastaju knjige.

Ko je onda autor?

Pravno gledano, to pitanje ima dva sloja. Prvi su imovinska prava, odnosno pravo da se delo koristi, objavljuje, umnožava i prodaje. Ta prava se ugovorom prenose i to je deo posla koji se plaća. Drugi sloj su moralna prava, koja su po našem zakonu vezana za ličnost autora i ne prenose se kao roba.

Zbog toga se u praksi ugovorom uređuje ponašanje, a ne samo vlasništvo: pisac se obavezuje na poverljivost i na to da neće isticati svoje autorstvo, a naručilac dobija pravo da delo koristi i objavljuje pod svojim imenom. Kako će to izgledati u konkretnom slučaju, pitanje je za advokata, jer zavisi od sadržaja ugovora i od okolnosti posla.

Šta mora da stoji u ugovoru?

Stavka	Zašto je važna
Predmet posla	koliko teksta, kojeg obima i u kom roku
Navođenje autora	ko se potpisuje i da li se pisac negde pominje
Prenos prava	za koje formate, tržišta i vreme
Poverljivost	šta pisac sme da kaže i kome, i dokle to traje
Materijali	ko daje podatke i ko garantuje njihovu tačnost
Krugovi izmena	koliko je uključeno i šta se naplaćuje dodatno
Raskid	šta se dešava ako posao stane na pola

Poslednji red se najčešće preskoči, a najčešće zatreba. Posao ume da stane jer naručilac izgubi volju, promeni plan ili se razboli, i tada mora biti jasno šta se plaća, čiji je napisani deo i sme li da se koristi. Kako se generalno čitaju ugovori u izdavaštvu, razloženo je u tekstu o ugovoru sa izdavačem.

Kako teče rad?

Najčešće kroz razgovore koji se snimaju. Pisac vodi intervjue, sluša i zapisuje, traži detalje i pravi hronologiju. Naručilac donosi materijale: pisma, fotografije, dokumenta, stare beleške, imena i datume. Iz toga nastaje plan knjige, pa se piše poglavlje po poglavlje.

Ključ je da naručilac čita u hodu. Poglavlje se šalje, on komentariše, pisac dorađuje, pa se ide dalje. Ako se čitanje ostavi za kraj, po pravilu se dobije rukopis koji je tačan, ali ne zvuči kao čovek čije ime stoji na koricama, pa se onda prepravlja polovina knjige.

Ko odgovara za ono što piše u knjizi?

Prema javnosti odgovara onaj ko je potpisan kao autor i onaj ko je knjigu objavio. To je razlog više da se činjenice provere pre objave, naročito u memoarima, gde se pominju živi ljudi, firme i događaji. Tvrdnja koja nekoga tereti ne postaje bezbedna time što ju je zapisao neko treći.

Zbog toga se u ugovoru odvaja ko za šta garantuje. Naručilac garantuje da su podaci koje je dao tačni i da ima pravo da ih iznosi, a pisac garantuje da je tekst njegov i da nije preuzet odnekud. To ne rešava sve situacije, ali jasno pokazuje ko je šta tvrdio.

Da li je ghostwriting varanje čitalaca?

U publicistici i memoarima nije, jer čitalac kupuje priču i iskustvo osobe sa korica, a ne dokaz o tome ko je kucao. U književnosti je osetljivije, jer se tu upravo glas smatra delom vrednosti. Zato se u proznim knjigama češće ide na vidljivo koautorstvo ili na navođenje saradnika.

Praktičan kompromis koji mnogi biraju jeste zahvalnica u kojoj se pisac pominje po imenu, bez objašnjavanja obima posla. Time se poštuje i rad i dogovor, a čitalac koji obrati pažnju dobije pošten podatak.

Šta se dešava kada se glasovi ne poklope?

Najčešći problem u ovom poslu nije pravni nego stilski. Naručilac pročita poglavlje i kaže da je sve tačno, ali da to nije on. Tekst je tada tačan, uredan i mrtav, jer je pisac zapisao činjenice i izgubio način na koji čovek govori: njegove izraze, skretanja, šale, način na koji počinje priču.

Rešenje je da se pre pisanja napravi mali rečnik naručioca. Iz snimljenih razgovora se izvuku izrazi koje stalno koristi, poštapalice koje vredi zadržati, dužina rečenice kojom govori i teme na koje se vraća. Taj spisak se drži pored teksta dok se piše, i to je razlika između knjige koja zvuči kao čovek i knjige koja zvuči kao izveštaj.

Tu pomaže i čitanje naglas. Poglavlje koje naručilac pročita naglas i pritom se nijednom ne spotakne, najčešće je napisano njegovim ritmom. Ako mora da zastane i da menja reči u hodu, tekst još nije njegov. Isti test koristi se i pri izboru odlomka za promociju, o čemu piše tekst o organizaciji promocije knjige.

Kako se bira ghostwriter?

Po uzorku i po razgovoru. Uzorak pokazuje može li da piše u tuđem glasu, što je sasvim druga veština od dobrog pisanja u svoje ime. Razgovor pokazuje da li ume da sluša i da postavi pravo pitanje, jer je pola posla izvlačenje priče iz čoveka koji misli da nema šta da ispriča.

Korisno je tražiti i probni zadatak: jedan snimljen razgovor i iz njega napisanih nekoliko strana. Iz toga se odmah vidi da li tekst zvuči kao naručilac ili kao pisac. Ako zvuči kao pisac, ma koliko dobro bio napisan, to nije pravi izbor za ovu vrstu posla.

Koliko to traje i šta se plaća?

Traje mesecima, jer razgovori, materijali, pisanje i krugovi izmena ne mogu da se ubrzaju preko određene granice. Plaća se po dogovoru, najčešće u ratama vezanim za faze posla, a cena zavisi od obima, složenosti i toga koliko istraživanja traži. Konkretne cene se traže od izvođača, jer zavise od svakog pojedinačnog posla.

Ono što se često zaboravi jeste da knjiga posle rukopisa ide u redovan izdavački postupak: uredničku analizu, lekturu, prelom i korekturu. Ghostwriter piše tekst, ali ne zamenjuje te faze, o čemu piše tekst o uredničkoj analizi rukopisa.

Šta sa pravima kasnije?

Ugovor treba da pokrije i ono što tek dolazi: elektronsko izdanje, audio izdanje, prevode i eventualna izvedena dela. Ako se navede samo štampano izdanje, a knjiga posle dve godine izađe kao audio, otvara se pitanje da li je to obuhvaćeno prenosom prava. Zato se nabraja sve, pa i ono što se u tom trenutku ne planira.

Isto važi i za buduće izmene. Ako naručilac posle nekoliko godina hoće dopunjeno izdanje, mora biti jasno sme li tekst da menja bez pisca i ko to radi. Kako se pripremaju ostala izdanja iz istog teksta, opisano je u tekstovima o izradi ePUB knjige i o nastanku audio-knjige.

Na kraju, ceo odnos počiva na jednoj stvari koju nijedan ugovor ne može da zameni, a to je poverenje. Pisac ulazi u tuđi život, čuje ono što nije za javnost i odlučuje šta će od toga ući u knjigu, a šta neće. Naručilac mu predaje priču koju je nosio godinama i prepušta mu da je uobliči.

Zbog toga se vredi odvojiti vreme za prva dva razgovora pre nego što se bilo šta potpiše. Iz njih se vidi da li čovek sa druge strane sluša ili čeka red da govori, da li pita ono što je neprijatno i da li ume da prizna kada nešto nije razumeo. Ako ta dva razgovora prođu dobro, ostalo je tehnika. Ako ne prođu, ni najbolji ugovor neće spasiti knjigu koja se piše iz obaveze.

Ima i jedna praktična sitnica koja se isplati od prvog dana: uredno čuvanje snimaka i beležaka. Ti materijali su, uz rukopis, jedino što ostaje posle posla. Iz njih se kasnije prave dodaci za novo izdanje, odlomci za najave, odgovori na pitanja novinara i podaci koji se u knjizi nisu našli. Ko ih pobriše čim knjiga izađe, kasnije se svega seća napamet, a sećanje je najslabiji izvor za knjigu koja tvrdi da govori o stvarnim događajima.

Čuvanje, naravno, ima i svoju drugu stranu. Snimci razgovora sadrže i ono što nikada nije bilo namenjeno javnosti, pa se drže na sigurnom mestu i ne prosleđuju dalje. U ugovoru se zato piše i šta se dešava sa materijalima posle predaje rukopisa: da li se brišu, koliko dugo se čuvaju i ko im ima pristup. To je pitanje koje se postavlja na početku, dok je lako, a ne u trenutku kada neko zatraži da se nešto ukloni.

Sve navedeno svodi se na jedno praktično pravilo: sve što se dogovori usmeno, zapiše se istog dana, makar u poruci. Posao traje mesecima, ljudi zaborave, a knjiga ostaje.

Šta treba zapamtiti?

• Ghostwriting je uobičajen posao, a ceo odnos počiva na ugovoru.
• Prava na korišćenje se prenose, ali se nabrajaju: formati, tržišta, rokovi.
• Poverljivost se piše izričito, u oba smera.
• Za sadržaj prema javnosti odgovara onaj ko je potpisan kao autor.
• Za tumačenje propisa u konkretnom slučaju pita se advokat, ne pisac.

Izvori: strane usluga izdavačke kuće Librum; propisi iz oblasti autorskog i srodnih prava, dostupni u zbirkama propisa; uobičajena ugovorna praksa kod pisanja po narudžbini. Za tumačenje u konkretnom slučaju konsultuje se advokat.

Česta pitanja

Da li je ghostwriting dozvoljen?

Jeste, i uobičajen je u memoarima, poslovnim knjigama i priručnicima. Suština je u ugovoru: ko se navodi kao autor, koja se prava prenose i kako se čuva poverljivost. Za konkretno tumačenje propisa treba se posavetovati sa advokatom.

Ko se potpisuje na koricama?

Naručilac, ako je tako dogovoreno, a ponekad se navodi i saradnik u impresumu ili u zahvalnici. Praksa ide od potpuno anonimnog rada do vidljivog koautorstva, i to je odluka koja se donosi na početku, a ne posle predaje rukopisa.

Šta se tačno prenosi ugovorom?

Pravo na korišćenje dela, za dogovorene namene, formate i tržišta. Detalji se pišu precizno: štampano izdanje, elektronsko, audio, prevodi, izvedena dela. Ono što nije navedeno, po pravilu se ne smatra prenetim, pa se nabraja sve što je potrebno.

Ko odgovara za sadržaj knjige?

Onaj ko je knjigu objavio i ko se navodi kao autor, prema javnosti i prema trećim licima. Zato se činjenice proveravaju pre objave, a u ugovoru se uređuje ko garantuje tačnost podataka i ko snosi posledice ako se ispostavi da nisu tačni.

Kako teče rad sa ghostwriterom?

Kroz razgovore koji se snimaju, materijale koje naručilac daje i nacrte koje pisac vraća na čitanje. Naručilac čita i komentariše svako poglavlje, pa se tekst dorađuje. Bez redovnog čitanja u hodu, na kraju se dobije rukopis koji ne zvuči kao naručilac.

Koliko traje pisanje knjige na ovaj način?

Meri se mesecima. Vreme odlazi na razgovore, prikupljanje materijala, pisanje i na krugove izmena, a kod memoara i na proveru činjenica i datuma. Rokovi kraći od nekoliko meseci po pravilu znače ili vrlo kratku knjigu ili loš rezultat.

Sme li ghostwriter da pominje da je pisao knjigu?

Zavisi od dogovora. Najčešće se ugovara poverljivost, pa se knjiga ne navodi u njegovim referencama, ili se navodi samo uz saglasnost naručioca. To je jedna od prvih stvari koje treba jasno napisati, da ne bi bilo nesporazuma kasnije.

Da li knjiga posle ghostwritera ide na lekturu?

Ide, kao i svaka druga. Rukopis je rukopis, bez obzira na to ko ga je napisao, pa prolazi uredničku doradu, lekturu, prelom i korekturu. Preskakanje tih faza je najbrži način da se dobro ispričana priča pretvori u knjigu koja izgleda nedovršeno.