Krsna slava: praznik po kome se srpski dom prepoznaje
Slava je proslava sveca zaštitnika porodice i običaj po kome je srpsko pravoslavlje jedinstveno u svetu. Šta znače kolač, žito i sveća i kako slava prelazi s kolena na koleno.
Krsna slava je dan svetitelja koga porodica poštuje kao svog zaštitnika i jedan od najprepoznatljivijih običaja srpskog naroda. Za razliku od imendana ili rođendana, slava se ne vezuje za pojedinca, nego za dom: nasleđuje se po muškoj liniji, s oca na sina, i po njoj se porodice pamte generacijama.
Po predanju, običaj potiče iz vremena pokrštavanja Srba, kada su porodice dan prihvatanja hrišćanstva vezivale za svetitelja na čiji se praznik to dogodilo. Slava je toliko posebna da je 2014. godine upisana na UNESCO listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kao prvi srpski običaj na toj listi.
Šta se nalazi na slavskoj trpezi
Tri stvari čine srce svake slave. Slavski kolač, okrugli hleb ukrašen znakom krsta, simbol je Hrista kao hleba života; domaćin ga sa sveštenikom ili ukućanima okreće i lomi uz molitvu. Žito ili koljivo, kuvana pšenica sa orasima i medom, priprema se za pokoj duša predaka i podseća da život ne prestaje smrću. Slavska sveća gori ceo dan kao znak da je Hristos svetlost doma.
Kako se slava prenosi
Slavu domaćin za života predaje sinu, a u današnje vreme slave neretko nastavljaju i ćerke. Najčešće slave su Sveti Nikola (Nikoljdan, 19. decembar), Sveti Jovan (20. januar), Sveti Đorđe (Đurđevdan, 6. maj) i Sveti arhangel Mihailo (Aranđelovdan, 21. novembar). Na dan slave vrata doma su otvorena: gost se ne poziva, gost dolazi, a domaćin ga dočekuje žitom, vinom i rečima „srećna slava".
U vremenu u kome se mnogi običaji gase, slava ostaje živa upravo zato što spaja veru, porodicu i gostoprimstvo, tri stvari koje se najteže zaboravljaju.
